ROMAN PRVENAC BRANISLAVE N. MARJANOVIĆ: „PEDESET KORAKA“
Šta kada jedine svetlosti ginu
„Pedest koraka“ roman je koji je napisan hrabro i iskreno, bez podilaženja čitaocu ili trenutnoj modi, autentično. Ima svojevrsni terapeutski učinak
Kako da počnem? Branislava N. Marjanović pitanjem započinje knjigu „Pedest koraka“, koja je nedavno izašla u javnost, u izdanju „Sveta knjige“ iz Beograda.
Kako da počnem? Pitanje je koje postavljaju svi koji se susreću sa belim papirom, ili ekranom kompjutera - pisci, novinari, publicisti... oni koji žele da ostave trag iza sebe. Da li je ovde reč o tragovima? Ne baš. Više o potrebi za samopojašnjenjem, celoživotnoj potrazi za smislom i oslobođenjem kroz surovu patnju jednog života.
Od prvog trenutka, čitalac biva uvučen u ovaj, ni malo ne sumnjajući, autobiografski roman koji se čita u dahu. Svaki prvi roman to, u većoj ili manjoj meri, jeste.
Pored potrage za sobom, pedantan čitalac uviđa i potrebu da se pomogne drugima u borbi sa savremenim pošastima novog doba (ako ima nečeg novog pod Suncem) – anksioznošću, strahovima, traumama. Svetim ranama. Da bi se osvetlio naš „pali brat“, prihvatio i pomirio sa nama.
PERFOMANSA DAVLjENIKA I SPASIOCA
„I kad čitalac pomisli da je sagledao ceo život glavne ličnosti – unutrašnji, pre svega, onaj lomljivi kod svakog čoveka i prema tome izneo svoje uverenje, onda shvati da je tek zagrebao suštinu višeznačajniih misli romana. I zna, svako kome je imalo stalo, ne do drugih ljudi i njihovih poimanja i doživljavanja „Pedeset koraka“, nego najpre, do sebe, da mora da mu se vrati i da ga iščitava i ponovo spoznaje. Da sebe, kada već u prvom čitanju nije pronašao, nađe. Zbog osećaja da mu je bitan deo promakao. Isto tako i da sagleda, što je moguće više, strukturu romana u perfomansi davljenika i spasioca.“
(Iz recenzije Dragana S. Filipovića)
Autorka nas vodi od ranog detinjstva do ulaska u brak i dolazak na periferiju malog grada. Bežeći od drugih sasvim izvesno pobegnemo od sebe samih. Tako je, korak po korak, decenijama, istiha, junakinja Hana stigla do dna očaja. To je dobro mesto. Odatle se može samo naviše. Jer, šta kad se jedine svetlosti gase? Iz radosti materinstva i borbe za sina, (najpre da ga rodi), odgajanja i zajedničarenja u detinjstvu i mladosti do dubokih nesporazuma u zrelosti. Izlaskom iz zajednice, postaje gore da bi bilo bolje, sa krešendom u konačnom oslobođenju.
„Pedest koraka“ roman je koji je napisan hrabro i iskreno, bez podilaženja čitaocu ili trenutnoj modi, autentično. Ima svojevrsni terapeutski učinak.
- Mogao bi da bude naslovljen kao psihološko-filozofski roman, memoarsko ispovedni zapis, literarno psihoterapeutska publikacija, baš kao i triler, romaneskna životna pouka, „let iznad kukavičjeg gnezda“, identitetski i oslobađajući vidik... a jedinu pravu odrednicu mogu da daju čitaoci, i to ne samo oni, koji se, bar u pojedinim njegovim delovima, budu pronašli i prepoznali“, zapisao je recenzent knjige Dragan S. Filipović.
Na tragu je romana „toka svesti“, koji su se pojavili pod uticajem Sigmunda Frojda i njegovog „Uvoda u psihoanalizu“, koji ukazuje na slojevitost psihičkog života. Pojam je dodatno pojasnio Viljem Džejms koji je govorio da se svest ne može rečima uverljivo opisati, onako kako se pojavljuje, zato što nije statična, nego protočna. Svest nosi fragmente iz prošlosti i sadašnjosti, a kopča dva vremena uspostavlja se putem asocijacija.
Svest je, još uvek, tajna. U tu tajnu, hrabro i uspešno, iako prvi put, zakoračila je autorka i stigla do oslobođenja. Da li je to bio prvi talas slobode, da li se potraga i dalje nastavila, saznaćemo u drugom romanu, koji je u pripremi.
Odnekuda stihovi/ kao irvasi/belokost u ovoj divljini.
Kako da počnem? Pitanje je koje postavljaju svi koji se susreću sa belim papirom, ili ekranom kompjutera - pisci, novinari, publicisti... oni koji žele da ostave trag iza sebe. Da li je ovde reč o tragovima? Ne baš. Više o potrebi za samopojašnjenjem, celoživotnoj potrazi za smislom i oslobođenjem kroz surovu patnju jednog života.
Od prvog trenutka, čitalac biva uvučen u ovaj, ni malo ne sumnjajući, autobiografski roman koji se čita u dahu. Svaki prvi roman to, u većoj ili manjoj meri, jeste.
Pored potrage za sobom, pedantan čitalac uviđa i potrebu da se pomogne drugima u borbi sa savremenim pošastima novog doba (ako ima nečeg novog pod Suncem) – anksioznošću, strahovima, traumama. Svetim ranama. Da bi se osvetlio naš „pali brat“, prihvatio i pomirio sa nama.
„I kad čitalac pomisli da je sagledao ceo život glavne ličnosti – unutrašnji, pre svega, onaj lomljivi kod svakog čoveka i prema tome izneo svoje uverenje, onda shvati da je tek zagrebao suštinu višeznačajniih misli romana. I zna, svako kome je imalo stalo, ne do drugih ljudi i njihovih poimanja i doživljavanja „Pedeset koraka“, nego najpre, do sebe, da mora da mu se vrati i da ga iščitava i ponovo spoznaje. Da sebe, kada već u prvom čitanju nije pronašao, nađe. Zbog osećaja da mu je bitan deo promakao. Isto tako i da sagleda, što je moguće više, strukturu romana u perfomansi davljenika i spasioca.“
(Iz recenzije Dragana S. Filipovića)
Autorka nas vodi od ranog detinjstva do ulaska u brak i dolazak na periferiju malog grada. Bežeći od drugih sasvim izvesno pobegnemo od sebe samih. Tako je, korak po korak, decenijama, istiha, junakinja Hana stigla do dna očaja. To je dobro mesto. Odatle se može samo naviše. Jer, šta kad se jedine svetlosti gase? Iz radosti materinstva i borbe za sina, (najpre da ga rodi), odgajanja i zajedničarenja u detinjstvu i mladosti do dubokih nesporazuma u zrelosti. Izlaskom iz zajednice, postaje gore da bi bilo bolje, sa krešendom u konačnom oslobođenju.
„Pedest koraka“ roman je koji je napisan hrabro i iskreno, bez podilaženja čitaocu ili trenutnoj modi, autentično. Ima svojevrsni terapeutski učinak.
- Mogao bi da bude naslovljen kao psihološko-filozofski roman, memoarsko ispovedni zapis, literarno psihoterapeutska publikacija, baš kao i triler, romaneskna životna pouka, „let iznad kukavičjeg gnezda“, identitetski i oslobađajući vidik... a jedinu pravu odrednicu mogu da daju čitaoci, i to ne samo oni, koji se, bar u pojedinim njegovim delovima, budu pronašli i prepoznali“, zapisao je recenzent knjige Dragan S. Filipović.
Na tragu je romana „toka svesti“, koji su se pojavili pod uticajem Sigmunda Frojda i njegovog „Uvoda u psihoanalizu“, koji ukazuje na slojevitost psihičkog života. Pojam je dodatno pojasnio Viljem Džejms koji je govorio da se svest ne može rečima uverljivo opisati, onako kako se pojavljuje, zato što nije statična, nego protočna. Svest nosi fragmente iz prošlosti i sadašnjosti, a kopča dva vremena uspostavlja se putem asocijacija.
Svest je, još uvek, tajna. U tu tajnu, hrabro i uspešno, iako prvi put, zakoračila je autorka i stigla do oslobođenja. Da li je to bio prvi talas slobode, da li se potraga i dalje nastavila, saznaćemo u drugom romanu, koji je u pripremi.
Odnekuda stihovi/ kao irvasi/belokost u ovoj divljini.
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
