Pozorište je magično mesto

Da li verujete u latinsku izreku (nomen est omen) ime je znak? Možda ime zaista odredi nečiji karakter, ili mu bar da određeni pečat. Nazovite to slučajnošću, spletom okolnosti, ili sudbinom, ali u redovima koji slede prenosimo vam priču o devojci kojoj ime u potpunosti pristaje.

Ime je znak
NAĐA- ženska osoba koja je “puna nade”; “ona koja se nečemu nada”; “žena koja je velikodušna”; “osoba koja je plemenita, saosećajna”; “teži ka ostvarenju snova”; veruje se da će devojčica koja nosi ovo ime biti srećna i da nikada neće posmatrati život kroz negativnu prizmu.

Foto: J.R. i Nikola Janković

Naša Nađa Ristić, rođena je 11. septembra 1998. godine u Šapcu gde je završila osnovnu školu sa odličnim uspehom nakon koje je upisala Šabačku gimnaziju, filološki smer, koji je okončala istim opštim uspehom, Vukovom diplomom i III mestom na republičkom takmičenju iz istorije 2014. godine.
Naredni korak bio je upis na fakultet. Za mladu osobu nije lako da donese odluku o izboru budućeg zanimanja. No kako to u životu obično biva, od ljubavi i nasleđa teško je pobeći.

Biografija
Nađa Ristić rođena je 11.09.1998. godine u Šapcu. Dilomirala je na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, master diplomu stekla na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tokom osnovnog i srednjeg školovanja bila je član raznih dramskih sekcija na srpskom i engleskom jeziku, a 2017. godine dobija I nagradu za sporednu žensku ulogu na IV festivalu školskog teatra na stranom jeziku u Novom Sadu. Godine 2013. dobija priliku da u profesionalnom pozorištu igra u dečijoj predstavi “Uspavana lepotica” u Šabačkom pozorištu. Na akademiji radi na predstavama “Žabar” R. V. Fasbindera, “Bure baruta” D. Dukovskog, “Naša priča” dramatizacija priča D. Parker i diplomira sa predstavom “Narko baza u selu” Vide Ognjenović. Paralelno sa studijama učestvuje i u predstavi “Putujuće pozorište Šopalović” u režiji Jagoša Markovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Pored toga takođe igra u predstavama: “Vremeplov”, režija: Ivan Tomašević Šabačko pozorište, 2022., “Princeza labud”, režija: Željko Milošević Šabačko pozorište, 2022., “Oleana”, režija: Vladimir Milojević Šabačko pozorište, 2023, “Novogodišnja čuda”, režija: Miodrag Dinulović Šabačko pozorište, 2023.

Gluma u genima
Mlada Šapčanka odrasla je okružena dramskom umetnošću i pozorište za nju bilo je kao druga kuća. Majka Aleksandra Ristić, baka Jelica Vojinović, dobro su poznate svim ljubiteljima teatra. Dileme da li je nasledila talenat „po ženskoj liniji“ nije bilo, a da li će gluma biti njen životni poziv, jeste.

-Odrasla sam uz pozorište, ali nisam razmišljala da će ono biti i moj put. Potpuno je drugačije kada iskusiš neke stvari i nisi samo posmatrač. Mislim da mi je Veselo majmunče zaista pomoglo da pobedim tremu i pronađem sebe. Od 2006. do 2016. godine bila sam deo Nezavisne dramske asocijacije “Veselo majmunče” i imam baš lepa sećanja na taj period. Ali ni tada nisam razmišljala da ću upisati glumu. Ideja se javila u trećoj godini Gimnazije. Pokušala sam, ali nisam primljena. Zatim sam odabrala Filološki fakultet, ali to nije budilo u meni željeni osećaj. Ponovo sam pokušala, otišla na prijemni sa idejom „Šta bude, biće“ – priseća se Nađa trenutka kada je odlučila da posluša unutrašnji glas i upusti se u magični svet.

Foto: J.R. i Nikola Janković

-Sve mi je delovalo nekako strašno, kao da treba ogromnu odluku da donesem. Međutim, kada sagledam sve sa ove vremenske distance, nije bilo potrebe da se tako osećam i brinem. Porodica je bila puna podrške. To mi je zaista značilo. Ne samo zato što je bila reč o glumi.

Nađa je uspšeno upisala studije glume na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Branislava Lečića i asistentkinje Dubravke Kovjanić, a četvrtu godinu završila je 2021. godine na istom fakultetu u klasi prof. Vide Ognjenović i prof. Lečića sa ocenom 10. Na period studranja gleda kao na posebno iskustvo.

Podrška porodice na prvom mestu
-Mama obavezno gleda sve predstave. Ne smeta mi kada je u publici, kao ni baka ranije. Uvek su pratile ono što radim. Poštovale su moju odluku kada želim sama da spoznam neke stvari. Ali kada mi je bila potrebna pomoć uvek su bile tu. To jeste suština, imati bezuslovnu podršku. Porodice, partnera, prijatelja. Mislim da je to u današnje vreme još izraženije kada smo se pomalo otuđili jedni od drugih. Zajednica u kojoj se osećaš sigurno, zaštićeno. Izazovi, greške tada nisu tako teški, strašni. Možeš sebi da dozvoliš da pogrešiš, jer neko uvek tu za tebe.

-Mislim da je gluma istraživanje sebe, sveta. Često ljudi misle da je gluma nešto tajno, mistično. Mislim da treba da je demistifikujemo. Ona je ujedno komplikovana i veoma jednostavna.
Komplikovana, jer je potrebno spoznati srž lika. Zbog toga često čujemo da je kao primenjena psihologija. A jednostavna kada se dokuči karakter lika. Slično je i sa studijama glume. Proces i način učenja je drugačiji od onoga na šta smo navikli tokom ranijeg školovanja. Profesori su nam često govorili da pokušamo, da se igramo, da ne postoji pogrešno. U početku sve to deluje neobično, ali kada dozvoliš sebi istaživanje, sve postaje lakše – pojašnjava mlada Šapčanka.

Foto: J.R. i Nikola Janković

Oleana u Šabačkom pozorištu
Po završetku osnovnih studija nastavlja akademsko obrazovanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2023. godine u klasi profesora Borisa Liješevića. Predstava „Oleana“ u režiji Vladimira Milojevića, Nađin master rad, premijerno je izvedena u junu protekle godine.

-Uživam u procesu pripreme predstave. Svaki put je drugačije. Dinamika, različitost daju posebnu draž svemu. Ne verujem da bih mogla da radim kancelarijski posao, deluje mi da bi svaki dan bio isti. Iako postoje određena pravila kada se priprema lik, predstava, sve je uvek drugačije. Zbog toga glumci osećaju jednu vrstu neizdrža, te sa radošću iščekuju novu predstavu, nov projekat. Svaka uloga ima nešto zanimljivo, inspirativno. Možda ću u daljoj budućnosti imati žal zbog neke uloge koju nisam igrala. U ovom trenutku mi se čini da bih sve mogla da igram. Verujem u rečenicu: „Uloga pronađe tebe, ne nalaziš ti ulogu“. I zaista, nikada unapred ne možemo znati šta ćemo saznati o sebi tokom procesa rada – dodaje mlada glumica i napominje da je teatar magično mesto.

Šabačko pozorište druga kuća
-Šabačko pozorište osećam kao svoje. Za njega me vežu lepe uspomene, sećanja i osećanja. Pozorište je moje sigurno mesto. Od kada znam za sebe znam za Pozorište, te sam mislila da se podrazumeva da svaki grad ima teatar, biblioteku. Nažalost, nije tako. Na neki način smo privilegovani. Bez obzira na tempo života, verujem da postoji vreme za odlazak na predstavu, izložbu, promocije knjige, koncert. Imam utisak da se publika vraća u pozorište, što daje nadu i elan svima. Mislim da je važno od detinjstva decu učiti kako treba da se ponašaju u ustanovama kulture, ali i da posećuju te ustanove. Posađeno zrno kasnije će porasti u ljubav prema umetnosti.

-Pozorište je magično. I za glumce i za gledaoce. Daje prostor i slobodu za igru. Svi smo kao deca smišljali igre, igrali uloge. Mislimo da smo pomalo to zaboravili. Gluma nas vrati u taj period. Podseti da se igramo, istražujemo. Dečje predstave su sjajne. Decu ne možeš da prevariš, ali možeš jednostavnim stvarima da ih očaraš. Suština je da svi verujemo u magiju kako glumci, tako i publika. A kada verujemo tada se magija i dogodi. Sve je u nama, samo treba probuditi taj osećaj.

Mlada glumica smatra da umetnost ne poznaje granice, te da je uvek i za svakoga ko želi da oplemeni sebe.

Foto: J.R. i Nikola Janković

-Umetnost ne nudi 100% tačne odgovore. Svako od nas ima svoje viđenje, odgovor na pitanje. Sve dok nam pruža prostor za razmišljanje, dijalog, tumačenje, odlično je. Sjajno je kada predstave mogu da gledaju različite generacije koje pronalaze sebi nešto blisko. Treba biti otvorenog uma. Čak i kada imamo predrasude, uverenja kojih se čvrsto držimo treba da ostavimo mali prostor za razmišljanje. Često stvari nisu ni crne, ni bele. Sasvim je u redu da imamo svoje stavove, ideje, ipak treba da dozvolimo sebi da poštujemo one koji misle drugačije – ističe Nađa i doda je da zona komfora nije uvek dobra.

-Daje nam osećaj sigurnosti, ali često ne želimo da to menjamo iz straha. To je sve u redu, ali kada govorimo o pozorištu bude mi žao. Zato što neki ljudi nekada i propuste dobre stvari iz straha. Možda bi im neko saznanje pomoglo da određene situacije lakše prebrode. Svako ko dođe u pozoriše i ponese bar zrno nekog saznanja, dobro je. To je znak da smo uspeli.

Ipak, priznaje da je samokritična.

-Uvek kažem sebi: Može bolje. Mada prepoznam kada sam previše samokritična i tudim se da to držim pod kontrolom. Mislim da nekada treba pohvaliti sebe, odati sebi priznanje.

Foto: J.R. i Nikola Janković

Nađa trenutno živi na relaciji Beograd- Novi Sad-Šabac. Raduje se svakoj novoj predstavi i projektu.

-Idem gde me put nanese. Želja mi je da što više radim. Više puta sam sebi rekla da ću uvek biti zahvalna na tome što radim ono što zaista volim. Znam da to zvuči idealno. Verujem da nikada nije kasno. Nikada ne znamo gde će nas život odvesti. Koliko sati, dana, godina provedemo radeći? Zbog čega to ne bi bilo nešto što volimo. Naravno, da mnoge stvari utiču na život. Ne mora to da bude posao od kojeg živimo. Može da bude hobi koji donosi radost i neke prihode. Nešto gde si ti ono što jesi. Probaš. Ako ne ide, ne ide. Ideš dalje.