У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ У ШАПЦУ ПРОМОВИСАНА КЊИГА “ВОЈНИКОВА БРЕСКВА” ДРАГАНА ФИЛИПОВИЋА
ИСПУЊЕН ОЧЕВ АМАНЕТ
На Дан ослобођења Шапца у Великом рату, протеклог четвртка, промовисано је друго, допуњено издање књиге “Војникова бресква” аутора Драгана Филиповића. Збирка приповедака осведоченог књижевника, који иза себе има дванаест наслова, својеврсни је колаж прича из три рата која су пустошила Србију у 20. веку. Базиране на истиним догађајима, према сведочењу учесника и сећању предака, приче су хемингвејски убедљиве, још потресније због лакоће којом су писане (аутор изванредно познаје језик житеља са обе стране Дрине). Неке из циклуса “Наш рат”, којима је и сам, као репортер сведочио, представљају истинске исповести.
- Мој отац је за живота често говорио да би требало да наставим његов рад, да хроничарски бележим догађаје из горке нам завичајне историје, јер никада није превише писати о томе како је наш народ вековима затиран. Знао је да је, упркос бројним књигама и студијама, само део успео да запише и сачува од заборава. Међутим, живот ме је одвео другим путем. Сећање на оца и његов рад, као и време које сам као ратни репортер провео у хаосу грађанског рата у БиХ, оживело је очев аманет, рекао је аутор.
Проф. др Милош Ковић говорио је као историчар и као Шапчанин. Ни овај пут није пропустио да каже да је о систематском геноциду који се врши над Србима први пут прочитао у књизи Станоја Филиповића “Злочини окупатора у Подрињу”.
- Аутор је написао необично поуздано историографско штиво у књижевној форми, засновано на искуству, без кога нема истинског знања. Ми имамо у искуству и оно што није наше непосредно сећање, него сећање наше породице. То је породично наслеђе којег смо некада свесни, а некада нисмо, од ког је већина нас покушала да побегне, а онда смо се покајнички враћали. Драган се потопио у воду сећања и изашао пред нас, савршено способан да прошлост осмотри не само из перспективе своје породице, него да је сагледа са обе стране. Ово је убедљиво штиво, јер постоји емпатија, могућност да се мука, јунаштво и страдање сагледају на целовит начин. Ово је документарна проза која доказује да је добра књижевност, а ова то свакако јесте, боља од неког досадног, историографског штива, истакао је др Ковић и додао да је у питању ремек дело, коме проживљеност даје дубину и снагу.
Одломке из прича и рецензија читали су драмски уметник Младен Огњановић и Бранка Тодоровић, уредница Књижевне сцене Културног центра.
Др Предраг Тојић рекао је да је аутор нанизао ђердан прича о незапамћеној агресији велике силе на малу земљу и слободољубивом одговору житеља Србије, о страдању и трпљењу, беди и немаштини, нади и вери, од пропадања и умирања до васкрсења.
- Драган је овом књигом подигао споменик српској жени. Док су им мужеви, очеви и браћа били “апостоли јада и Прометеји наде”, оне су, оставши овде, постале немонашене монахиње, хероине и искушенице пред Господом и родом, бринуле о нејачи младој и немоћи старој и држале упаљене свеће и кандила, и жар у огњишту дома и у избеглиштву. Одавде су, наше баке и пребаке, из завичаја Драгановог оца, воловским колима, са десеторо деце, одлазиле до Лесковца у бежанију, истакао је др Тојић и додао да је до сада Лаза Лазаревић словио за највећег приповедача рођеног у Шапцу – После ове књиге, не знам да ли ће задржати прво место, или ће га поделити са Драганом –
У дупке пуној сали Културног центра (што одавно нисмо видели), најречитије је говорила тишина, готово камерна, и пажња са којом су присутни учествовали у несвакидашњој светковини речи.
“Једно уметничко дело не може да измени свет, али може живот да учини подношљивим у свету за који је Добрица Ћосић рекао да “није наш век”. Књига Драгана Филиповића “Војникова бресква”, уметничко је дело пар екселанс, које на маестралан начин завршава први задатак. Међутим, ова књига, више него иједна друга коју сам у последње време прочитао, буди наду да може да промени свет. Књига о судбинама људи у вихору рата јесте својеврстан документ, али и позив, апел, најусрднија молитва да уложимо последњи напор да будемо бољи. И од себе самих.”
( Из рецензије Радомира Миразовића “Књига као молитва”)
- Мој отац је за живота често говорио да би требало да наставим његов рад, да хроничарски бележим догађаје из горке нам завичајне историје, јер никада није превише писати о томе како је наш народ вековима затиран. Знао је да је, упркос бројним књигама и студијама, само део успео да запише и сачува од заборава. Међутим, живот ме је одвео другим путем. Сећање на оца и његов рад, као и време које сам као ратни репортер провео у хаосу грађанског рата у БиХ, оживело је очев аманет, рекао је аутор.
Проф. др Милош Ковић говорио је као историчар и као Шапчанин. Ни овај пут није пропустио да каже да је о систематском геноциду који се врши над Србима први пут прочитао у књизи Станоја Филиповића “Злочини окупатора у Подрињу”.
- Аутор је написао необично поуздано историографско штиво у књижевној форми, засновано на искуству, без кога нема истинског знања. Ми имамо у искуству и оно што није наше непосредно сећање, него сећање наше породице. То је породично наслеђе којег смо некада свесни, а некада нисмо, од ког је већина нас покушала да побегне, а онда смо се покајнички враћали. Драган се потопио у воду сећања и изашао пред нас, савршено способан да прошлост осмотри не само из перспективе своје породице, него да је сагледа са обе стране. Ово је убедљиво штиво, јер постоји емпатија, могућност да се мука, јунаштво и страдање сагледају на целовит начин. Ово је документарна проза која доказује да је добра књижевност, а ова то свакако јесте, боља од неког досадног, историографског штива, истакао је др Ковић и додао да је у питању ремек дело, коме проживљеност даје дубину и снагу.
Одломке из прича и рецензија читали су драмски уметник Младен Огњановић и Бранка Тодоровић, уредница Књижевне сцене Културног центра.
Др Предраг Тојић рекао је да је аутор нанизао ђердан прича о незапамћеној агресији велике силе на малу земљу и слободољубивом одговору житеља Србије, о страдању и трпљењу, беди и немаштини, нади и вери, од пропадања и умирања до васкрсења.
- Драган је овом књигом подигао споменик српској жени. Док су им мужеви, очеви и браћа били “апостоли јада и Прометеји наде”, оне су, оставши овде, постале немонашене монахиње, хероине и искушенице пред Господом и родом, бринуле о нејачи младој и немоћи старој и држале упаљене свеће и кандила, и жар у огњишту дома и у избеглиштву. Одавде су, наше баке и пребаке, из завичаја Драгановог оца, воловским колима, са десеторо деце, одлазиле до Лесковца у бежанију, истакао је др Тојић и додао да је до сада Лаза Лазаревић словио за највећег приповедача рођеног у Шапцу – После ове књиге, не знам да ли ће задржати прво место, или ће га поделити са Драганом –
У дупке пуној сали Културног центра (што одавно нисмо видели), најречитије је говорила тишина, готово камерна, и пажња са којом су присутни учествовали у несвакидашњој светковини речи.
( Из рецензије Радомира Миразовића “Књига као молитва”)
М. Ф.
Најновији број
25. април 2024.
