Ема Павловић, матуранткиња Школе примењених
уметности у Шапцу завршила ђачку размену у Сијени
уметности у Шапцу завршила ђачку размену у Сијени
Скице уместо праксе
Матуранткиња Школе примењених уметности у Шапцу Ема Павловић два дана пре истека рока за пријављивање одлучила је да крене у авантуру тромесечне међународне ђачке размене.
Та брзина и спонтана одлука, били су разлог да јој се у тој намери не придружи сестра близнакиња Ина. Никада се до овог септембра нису раздвојиле на дуже од два, три дана. Ема је добила потврду да ће њена прва жеља – размена у Италији, бити испуњена. Чак је и регија „погођена“ – Тоскана. Центар италијанске уметности био је спреман да прими нашу суграђанку на три месеца. Тачније Сијена.
Ема је кренула пут Тоскане са многим питањима у глави, а главно је било да ли је довољно добра за средњу школу у крају који је у целом свету познат по уметничким школама. А, онда је стекла огромно самопоуздање и потврду да није било разлога за бојазан.
- Огромно ме је изненађење сачекало када сам видела да моји вршњаци у школи немају праксу на начин на који ми то радимо у Шапцу. Њихова се пракса своди на скицирање пројеката који никада не буду реализовани, а уместо ђачких радова школске холове красе радови професора. Наша школа у Шапцу је сјајна, а пракса коју имамо у њој је злата вредна – прича Ема.
Када је показала радове својих школских другара у Шапцу, али и своје, свом италијанском разреду, они су били одушевљени. Нису могли да верују да шабачки ђаци сваке године приреде и по неколико изложби, и то не само у Шапцу.
- Они много више пажње посвећују општим предметима него ми. Математику имају све четири године, хемију која ме је мучила, такође. Правило је да ђаке на размени професори не оцењују због непознавања језика у земљи у којој су у размени, тако да нисам имала ту врсту притиска. Оцењивање је, иначе, тотално другачије него код нас. Оцене су од нула до десет, и на крају године свако ко има просек испод шест понавља годину – каже Ема.
Један од главних проблема јој је представљала чињеница да се у Италији у школу иде и суботом, као и то да не постоје одмори између часова, изузев десет минута између шестог и седмог часа. Када смо већ код часова, један школски час траје сат времена.
- Брзо сам се, међутим, навикла на тај режим. Период прилагођавања трајао је две недеље. Проблем је што ретко ко у одељењу говори енглески, тако да је професорица енглеског била задужена за комуникацију, као и друга деца која су се нашла на размени. Школа у Сијени је велико искуство за мене, као и све оно што сам имала прилику да видим – додаје Ема.
Млада Шапчанка говори и о томе да јој је много значила породица у којој је била смештена, јер су имали однос као да им је право дете, односно сестра.
- Породица домаћина је била дивна. Прихватили су ме као најрођенију. Моји “хоуст“ родитељи имају сина који је такође био на размени, у Белгији, као и ћерку која је две године млађа од мене, вршњакиња мог брата Вука. Одлично смо се слагали, а на завршном кампу свих ђака на међународној размени упознала сам и свог „хоуст“ брата. Планирам на лето да одем са Ином поново код њих у Сијену – напомиње Ема.
Носталгију за својим домом у Шапцу и најмилијима „лечила“ је свакодневним разговорима са сестром. После свих ових сазнања и она, Ина, помислила је да би било добро да је кренула са Емом.
Наше две суграђанке имаће прилику да заједно наставе школовање. И поред вредног искуства које је стекла на овој размени, Ема је чврсто решила да заједно са сестром студира у Србији. По завршетку средње школе планира да са Ином упише сценску архитектуру и дизајн на Архитектонском факултету у Новом Саду и да надалеко понесу добар глас из своје средње школе.
Пилетина са
кикирикијем
Једна од обавезних ситуација на међународној размени ученика је и да деца гости својим домаћинима приреде оброк који је карактеристичан за земљу из које долазе. Ема је своје италијанске домаћине обрадовала „традиционалним српским јелом – пилетином са кикирикијем“.
- Они су помислили да је то стварно српско јело и свидело им се. Нису љубитељи зачињене хране и мало користе со. Често сам спремала месо које бих добро зачинила, али моја италијанска „кева“, како сам је звала, рекла би да више воли поврће – прича нам Ема.
Њу сада очекује велики посао да до краја полугођа надокнади све градиво, као и да добије што више оцена како не би морала да иде на разредни испит.
Та брзина и спонтана одлука, били су разлог да јој се у тој намери не придружи сестра близнакиња Ина. Никада се до овог септембра нису раздвојиле на дуже од два, три дана. Ема је добила потврду да ће њена прва жеља – размена у Италији, бити испуњена. Чак је и регија „погођена“ – Тоскана. Центар италијанске уметности био је спреман да прими нашу суграђанку на три месеца. Тачније Сијена.
Ема је кренула пут Тоскане са многим питањима у глави, а главно је било да ли је довољно добра за средњу школу у крају који је у целом свету познат по уметничким школама. А, онда је стекла огромно самопоуздање и потврду да није било разлога за бојазан.
- Огромно ме је изненађење сачекало када сам видела да моји вршњаци у школи немају праксу на начин на који ми то радимо у Шапцу. Њихова се пракса своди на скицирање пројеката који никада не буду реализовани, а уместо ђачких радова школске холове красе радови професора. Наша школа у Шапцу је сјајна, а пракса коју имамо у њој је злата вредна – прича Ема.
Када је показала радове својих школских другара у Шапцу, али и своје, свом италијанском разреду, они су били одушевљени. Нису могли да верују да шабачки ђаци сваке године приреде и по неколико изложби, и то не само у Шапцу.
- Они много више пажње посвећују општим предметима него ми. Математику имају све четири године, хемију која ме је мучила, такође. Правило је да ђаке на размени професори не оцењују због непознавања језика у земљи у којој су у размени, тако да нисам имала ту врсту притиска. Оцењивање је, иначе, тотално другачије него код нас. Оцене су од нула до десет, и на крају године свако ко има просек испод шест понавља годину – каже Ема.
Један од главних проблема јој је представљала чињеница да се у Италији у школу иде и суботом, као и то да не постоје одмори између часова, изузев десет минута између шестог и седмог часа. Када смо већ код часова, један школски час траје сат времена.
- Брзо сам се, међутим, навикла на тај режим. Период прилагођавања трајао је две недеље. Проблем је што ретко ко у одељењу говори енглески, тако да је професорица енглеског била задужена за комуникацију, као и друга деца која су се нашла на размени. Школа у Сијени је велико искуство за мене, као и све оно што сам имала прилику да видим – додаје Ема.
Млада Шапчанка говори и о томе да јој је много значила породица у којој је била смештена, јер су имали однос као да им је право дете, односно сестра.
- Породица домаћина је била дивна. Прихватили су ме као најрођенију. Моји “хоуст“ родитељи имају сина који је такође био на размени, у Белгији, као и ћерку која је две године млађа од мене, вршњакиња мог брата Вука. Одлично смо се слагали, а на завршном кампу свих ђака на међународној размени упознала сам и свог „хоуст“ брата. Планирам на лето да одем са Ином поново код њих у Сијену – напомиње Ема.
Носталгију за својим домом у Шапцу и најмилијима „лечила“ је свакодневним разговорима са сестром. После свих ових сазнања и она, Ина, помислила је да би било добро да је кренула са Емом.
Наше две суграђанке имаће прилику да заједно наставе школовање. И поред вредног искуства које је стекла на овој размени, Ема је чврсто решила да заједно са сестром студира у Србији. По завршетку средње школе планира да са Ином упише сценску архитектуру и дизајн на Архитектонском факултету у Новом Саду и да надалеко понесу добар глас из своје средње школе.
кикирикијем
Једна од обавезних ситуација на међународној размени ученика је и да деца гости својим домаћинима приреде оброк који је карактеристичан за земљу из које долазе. Ема је своје италијанске домаћине обрадовала „традиционалним српским јелом – пилетином са кикирикијем“.
- Они су помислили да је то стварно српско јело и свидело им се. Нису љубитељи зачињене хране и мало користе со. Често сам спремала месо које бих добро зачинила, али моја италијанска „кева“, како сам је звала, рекла би да више воли поврће – прича нам Ема.
Њу сада очекује велики посао да до краја полугођа надокнади све градиво, као и да добије што више оцена како не би морала да иде на разредни испит.
Н. К.
Најновији број
11. април 2024.
