Село које живи

Лепо је видети Влашић у магли, бео од снега, а гледати га са обронака Цера. Из домаћинства Милоша Кузмановића савршено се види. А около, по дворишту петлићи и морке. Морке су добре, кажу старији да се боре са змијама - Милош каже да змију није видео ни у шуми. Неће га змије, али све остало, изгледа, хоће. Док забавља унуку Исидору која није ни проходала, упозорава унука Алексу да „смањи игрице“, а он са две године само „баштра игрице“ на андроиду. „Нису мајке криве, бабе и деде размазе децу и покваре“, каже Милош док размишља како обрадити и ове године 30 хектара земље.
- Син и ја са два трактора. Тренутно није добра ситуација, али шта да радимо друго у селу него пољоприведу? Живимо у нади, али сваке године је све горе. Могло би да се живи добро да су цене нормалније и мало боље. Да је нафта јефтинија, да је ђубриво јефтиније.. а све је скупо, а наш производ је џаба. Нисам зажалио што нисам отишао у град јер волим село. И син је наследио, и он воли живот на селу и то нас привлачи. Волимо то зато и радимо то што радимо. Волимо да смо своји на своме. Волимо пољопривреду и то да смо сами себи газде, када радимо – радимо, када се одмарамо - одмарамо се. Сезона је целе године, зиме није било ове године, ако ништа друго посла увек има око стоке. Увек се нешто ради. То ме држи јер имам 56 година, прича, а гледам лице без бора. Невероватно за српског пољопривредника, обично повијеног са погледом без воље.
Кузмановићи имају хектар шљивика, толико и јагоде, нешто мање трешње, па затим кукуруз, зоб и јечам. И 42 грла стоке. Млекару су променили, сада предају у УБ-у. Кажу да је разлика у цени драстична-са 22 динара по литри на 36 динара. Доста се изгубило, али се и даље ради.
- Воља за радом нас одржава. Имамо вољу за радом, а ту су и наследници. Да ли бих некоме саветовао да остане на селу, све што бих саветовао можда бих погрешио. Када би били мало бољи услови на селу саветовао бих сваком. Да може да се пристојније живи на селу, поручује Милош Кузмановић.
Снајка Маријана добацује да Букор није познат само по огревном дрвету, јагодама и ракији.
-Пет парова чека или има треће дете. Ово село живи, имамо школу, немамо амбуланту...
Да ли снајка нешто најављује? Милош се смешка, а син Марко обара поглед и прича о пољопривреди.
- Гледам како тата ради, морам. Скоро да нисам задовољан животом на селу, али како нам је тако нам је. Нисам никада зажалио, али приходи су слаби. Није баш лоше скроз, али све је скупо што купујемо. Немам проблема са децом и то је хвала Богу добро. Имамо амбуланту, али не и лекара и то нам је највећи проблем. Остало је све добро. Да могу поново да бирам остао бих у селу али да некоме то саветујем баш и не. Размишљам о органској производњи, можда је то будућност, али народ није баш обавештен томе. Органска производња је сјајна идеја али све су то идеје, а цене мале. Букор је имао малињаке нико у Србији није имао боље. Сада нам је земљиште заражено, а цене мале. Са 300 динара на 150, а сада кажу да ће бити 70-80 динара. На ту цену пољопривредник нема зараду, каже Марко.
Поцерина у магли и снегу, али се ради. Гледамо по њивама надничаре. Сада су у току радови око јагода и орезивања воћа. Ради се , како Милош каже, од ујутро у 5 до вечери у 11 сати. Дан рано почне у Букору, али никако да се заврши.