СОРАБИ У ВАНВРЕМЕНУ

У читаоници библиотеке коцељевачке публици је недавно представљен најновији роман завичајног писца Верице Жугић. Радња књиге “Сораби у ванвремену” смештена је управо у Коцељеву. Реч је о њеном трећем делу коме су претходили наслови “Истина је тамо негде” и “Подруми нашег дна”.
–Претходни романи су смештени у Војводину, у једно место крај Новог Сада за које сам везана као и за Коцељеву. То је Футог одакле је моја мајка и у којем сам проводила распусте као дете. Први роман говори о кући у којој данас живи мој ујак и интересантно је то да је у њој некада живео Јова Јовановић Змај. Реч је старој швапској кући у којој је имао ординацију и у којој је преминула његова ћерка Смиљка. Други роман се са неким ликовима наставља на први и говори о пријатељству, о борби да човек негде остане човек колико може, да се избори са својим и манама других људи. Говори о томе колико човек може да падне и да ли може да се дигне - каже Верица која је рођена и одрасла у Коцељеви што је био довољан разлог да радњу свог најновијег дела смести управо у ову варош.
Сматра да се човек, што је старији, све више враћа својим коренима. А њени су управо у долини реке Тамнаве.
–Мој отац је рођен овде, као и деда и прадеда. Увек кажем да сам из Коцељеве. Прве ствари које вам се у животу догоде, школовање, успомене, су најбитнији елементи који формирају човека. Ја о сваком свом наставнику, о учитељици имам најлепше мишљење јер су то људи који су нас учили и који су нас формирали. Људи се отуђе, али не смеју да имају оправдање и да не сазнају нешто о својим коренима - истиче ауторка која је по занимању дипломирани економиста запослена у Телекому и за коју је писање хоби у којем се пронашла.
Она је још у школским данима показивала склоност ка писању и имала је једну врсту оригиналности. Као дете била је радознала. Радо је читала штива која су обрађивала историју, али је уживала и у причама старих локалних становника ове вароши који су окупљеној деци приповедали. Кроз њихове приче је сазнавала ствари и откривала историју.
–Сећам се прича мог кума Баке који је уживао да окупља децу и прича приче. Била је његова теорија да су се у време Турака сељаци у овом крају бранили тако што су подизали кочиће и бранили Коцељеву која је по томе добила име, а не по некаквом кнезу Коцељеву или имену биљке. Некадашњи ковач Драгојло је такође имао неке интересантне приче и од њих двојице сам доста тога чула- открива Верица.
У роману “Сораби у ванвремену” радња константно иде ивицом између историје и мистике. У рецензији се наводи да књигу можемо назвати бајком за одрасле, полуфантастичном причом као и да можемо аргументовано тврдити да се ради о историјски значајном периоду једног народа. Али за шта год да се читалац одлучи прича ће понети епитет необичне. Ауторка поручује да је у питању историјска фикција јер у књизи има много историјских елемената, али и онога што је својом маштом надоградила.
–Када сам почела да пишем имала сам једну идеју, али је то онда отишло у неком другом смеру. Најпре сам имала идеју да пишем о хајдучији у овом крају. Главни лик је требао да буде хајдук Јосовац који је долазио за време кад је Јанко Веселиновић био председник општине Коцељева. Говори се да је овде имао своје јатаке. Међутим, прочитала сам нека дела кустоста музеја у Коцељеви Зорана Живановића и наишла на податак да је управо на месту где се налази стара црква, односно капела преко пута локалног гробља у крају у којем сам одрасла, некада можда постојао манастир Рожањац. То ме је подсетило на причу из детињства да су се ту наши војници причестили пред одлазак у косовски бој и тема је отишла у неком другом смеру. Отвориле су се неке друге приче и одлучила сам да се бавим средњовековном тематиком - каже Верица Жугић.
Сматра да све што нам у животу треба можемо наћи у свом окружењу. И лек у болести. И снагу за борбу. Али све зависи од тога колико је човек спреман да разуме, да се опусти и препусти и природи и људима око себе. Све зависи колико човек верује!