Српски мач

Окарактерисати мач као оружје није грешка, али је симплификација и готово увреда за оне којима су мачеви и сабље пасија, страст, љубав. Од првог мача, све до данашњих дана, оштрица и дршка нису били само средство напада и одбране, већ симбол поноса, јунаштва, традиције, славе. У средњем веку, ковачи су их ковали по наруџбини, но колико је власник дефинисао мач, толико је и он дефинисао њега. Није могао свако да носи мач, ту привилегију је ваљало заслужити врлинама, пожртвованошћу, храброшћу, а користити га био је још један виши ниво. Мач се “није вадио без повода, нити у корице враћао без части”.
Викинзи су за један мач давали 120 оваца, а на истоку је коштао колико и један слон. Назив потиче од готске речи „меки“ коју су прихватила словенска племена називајући то оружје „мач, меч, мици“. Састоји се из крснице и сечива. Делови крснице су: јабука, држак (балчак) и накрсница, а сечива: оштрица, жлеб и врх. Крсница и сечиво мењали су се током времена. Сечиво је, најчешће наоштрено са обе стране, ретко само са једне.
Закорачили смо у збирку Народног музеја, осетили дах средњег века, време када је рат средство преживљавања, опстанка државе, а ратници живели са изазовом очувања идеала витештва и части у тешком времену. На то ко су и шта су, подсећао их је српски мач. Замахом части “светлог оружја” поздравља вас 15. век.
Мач типа „сцхиавоне“, израђивали су српски ковачи. Током 15. века познат је по свом квалитету. Назива се још и СРПСКИ МАЧ. Основне особине су дуго и тешко право двосекло сечиво, дршка која је омогућавала да се мач држи са две руке и накрсница која је благо водоравно извијена у облику латиничног слова „С”(С). Раније су истраживачи сматрали да је овакав облик накрснице последица моде или естетике, али новија запажања указују на друге разлоге. Накрсница је водоравно извијена готово увек у смеру казаљке на сату када се мач посматра од јабуке ка врху сечива. Постоји негде око 40% изузетака и то отприлике одговара проценту леворуких људи. Упадљиво велики број ових накрсница је преломљен у облику слова „С“, што је веома ретка појава на средњовековним мачевима јер је то део мача који трпи мали притисак у борби и није склон преломима. Заобљена накрсница служила је одбрани и заробљавању оружја противника... Њен изглед и функција у потпуности се поклапа са закривљеношћу турске сабље. Није случајно што се настанак и ширење овог типа мача датује у време продора Османске војске на Балканско полуострво.
- Код нашег примерка дршка је фрагментована, недостаје врх, укупна сачувана дужина мача је 104 цм, сечиво 91,5 цм, двобридо са заобљеним врхом и благим жлебом са обе стране, ширине 5 цм. Са обе стране сечива тауширан знак у месингу, мотив крста. Накрсница је са повијеним крајевима, такође фрагментована. Мач је нађен у Слепчевићу у Мачви, а музејску збирку је обогатио 1960. године, као поклон свештеника Милорада Станојловића из Штитара – истиче Светланка Милутиновић, кустос Народног музеја у Шапцу.
На развој мача у периоду од 12. до 15. века велики утицај имао је развој коњице и све већа примена јачег оклопа, односно верски моменат. Резултат тога су веће димензије и прилагођавање облика сечива. У Србији династије Немањића употребљавани су тешки мачеви који су држани са обе руке, такозвани дворучни. Овакав мач се назива краљем међу мачевима и симбол је средњег века. Ковачи мачева су изузетно цењени, а у народној епици се називају Новак, што је анаграм од речи “кован”.
Народна и епска традиција приписује мачу магијска својства. Сматрало се да поседује лековита својства и мистичну моћ, ако је употребљен у правом ритуалу. Често су били украшавани религијским симболима или животињским мотивима. Наиме, одређеним митским бићима (вук, змај) је приписивана натприродна моћ која је гравирањем прелазила на оружје и штитила ратника. Према предању Косанчић Иван је поседовао мач „Змајевац“ за који се сматрало да није исковала људска рука, носили су лична имена и поседовали необичне карактерне особине.
Најстарији мачеви са четвртастим јабукама и „С” накрсницама потичу са простора средњовековне Србије. Прикупљени археолошки налази датирају из друге половине 14. века. Било је потребно да протекне одређено време од када је почела прва производња ових мачева, до тренутка када постају познати и добијају своје име. Први пут су забележени у дубровачким списима 1391. године (назив Скјавониа Дубровчани употребљавају искључиво за средњовековну Србију), а можемо претпоставити да је српски мач био у употреби пре Маричке и Косовске битке. Историјска и археолошка истраживања “казују” да су овакви мачеви настали на територији српске средњовековне државе, док су се касније порширили на територију Угарске и Венеције.