ШАБАЧКИ ВЕТАР У ЈЕДРИМА ПОЖЕЧАНИНА

Брајан Адамс је певао о лету ’69, а баш те године светлост дана у Пожеги угледао је Владан Јордовић Јорда. Својим доласком је обрадовао спортску породицу, те одрастање у таквом окружењу и свеопшти однос ондашњег друштва према спорту, нису постављали питање да ли стасава још један спортиста, већ у ком спорту ће наћи себе. Умео је да заинтересује фудбалске тренере, успешно је проницао у чари кошарке, а полако, корак по корак, срце је освајао рукомет. Имао је перспективу у сваком од спортова, али су “ванземаљци” начинили избор уместо њега.
- Рукомет беше цењен у ЈНА, а у Пожеги је био регрутни центар и касарне у које су долазили људи из целе Југославије доносећи своје традиције. Мој професор физичког био је велики ентузијаста, имали смо добре резултате на школским првенствима, но питање да ли би се посветио рукомету да није било “Металопластике”. У годинама када сам правио избор, Европа се дивили шабачком клубу. Они су игром показали сву величанственост овог спорта. Као голман сам се дивио Миши Карановићу, скидао његове потезе, трудио се да учим гледајући утакмице. Убрзо сам добио и позив за кадетску репрезентацију Југославије где сам имао сјајне саиграче попут Владана Матића, Катавића, Машића, Даскаловића, Богдановића – започиње присећање популарни “Јорда”.
Сећање је овеначано ентузијазмом, полетом и неким благостањем какво је осећао и он и његова генерација.
- У то време један посао био је довољан за живот, а у ситуацији “три осмице” остварао се простор за слободно време које треба паметно утрошити. Имали смо два ТВ канала, опште добро се ценило, готово се подразумевало да свако треба да учини нешто за тзв “општу ствар”. Спортисти су били хероји времена и сви смо маштали да се и нама диве као што смо ми њима. Пожега није имала дворану, путовали смо на тренинге у Ужице, Ариље, утакмице играли у Ваљеву, али то није била сметња, носио нас је ентузијазам, “мускетарски дух”.
Каријера га је преко Лесковца и Загреба који је морао да напусти у ратном вихору вратила у Србију. Још при крају играчке, почео је да мисли о тренерској каријери.
- Желео сам да останем у спорту, школа ми никада није била проблем, но себе сам видео у рукомету. Почео сам као активан рукометаш да похађам трнерску школу и радим са младима.
Три догађаја су кључна у Јордовићевом тренерско развоју, а у сва три су Шапчани одиграли кључну улогу.
- Још деведесетих сам позван на камп “Растимо” као демонстратор. Један дан сам био у групи са тренером Ацом Павловићем, шампионским стратегом “Металопластике”. Првог дана ми је препустио загревање, другог дана сам, уз загревање радио и још неке вежбе, сећам се да се вежбала финта, а трећег дана сам водио читав тренинг. Иако ми то није рекао, чика Аца ме је посматрао, пратио да би на крају, уз загрљај ,рекао да је тренерски позив прави за мене. Посебно ми је драго што он није, у том тренутку, знао да се већ школујем за њега.
Тренерски потенцијал осетио је непогрешиво и чувени Веселин Вујовић Вуја 2005. године.
- Водио сам “Врбас”, вратили смо се из друге у прву лигу, а са јуниорима сам постао шампион СЦГ. Вуја, као савезни капитен задужен за све селекције, поверио ми је место помоћника у раду са младима. Ипак, у једном тренутку су се поклопиле припремне утакмице сениора и турнир у Брчком олимпијске селекције. Храбро је мене поставио за селектора олимпијаца на такмичењу са репрезентацијама бивше Југославије. У тој екипи су били момци рођени ’84,’85,’86, кадетски шампиони Европе (Шешум, Ненадић, Прибак, Елезовић, Пејовић, Митровић, Марковић...). У првом колу чекају нас Хрвати, а њих је предводио олимпијски шампион из Атине Лино Червар. Јавност је бурно реаговала, критиковала Веселина због одлуке да непознатог тренера постави на такву позицију. Ипак, увек посебан и другачији, Вуја није подлегао притиску већ је само рекао да “поставља Јордовића као тренера који ће за три године бити најбољи у Србији”. Отпутовали смо у Брчко, одиграли нерешено са Хрватском, а 2009. сам званично проглашен најбољим рукометним тренером у Србији. Наравно, прва честитка стигла је од Вујовића, онда ангажованог у Катару.
Низао је успехе на клупи “Југовића” у тренутку када је, 2010. зазвонио телефон, а на другој страни Веселин Вуковић, новопостављени селектор Србије. Понуда – помоћни тренер репрезентације.
- Указана ми је велика част да помажем човеку чију систематичност и знање сам знао. Вук је неко ко је учио од професора Покрајца, од Вује, те је рад са њим велика благодет. Био је то најбољи период мог живота. Освојити сребро, вратити популарност рукомету, играти пред пуном “Ареном”, бити на Олимпијским играма је велика привилегија.
Ипак, брзо је завршена прича чији је почетак звучао тако добро. Импровизација је надвладала систем, а и успеси су вербало бојени неуспехом, “објашњени” домаћим тереном.
- Најлакше је омаловажити туђи успех. Ипак чињеница је да већина домаћина није успевала, последњи пример је Хрватска. Осим сребра, људи треба да знају да смо у тим годинама били на нивоу велесила што се функционисања тиче. Имали смо све услове, формирали смо олимпијску и Б репрезентацију које су имале стално интернационалне провере. Редовно смо имали састанке са тренерима Супер лиге, сви кандидати за репрезентацију су имали психолошка и физичка тестирања, створили смо велику и комплетну базу играча. Ипак, увек смо склони импровизацијама, а откази се дају тек тако. Једна лепа грађевина је срушена до темеља.
Највеће богаство није знати, већ у себи носити непресушну жеђ за новим сазнањима. Увек има простора за напредак, он се шири попут свемира, али док се пространство попуњава знањем, успех не изостаје.
- Када је стигла понуда из Мађарске нисам се много двоумио, спаковао сам кофере и отишао. Те сезоне су истинска ризница напретка у послу. Рукомет је национални спорт, у Лиги смо одмеравали снаге са славним именима: Веспрема, Сегедина, Татабање, Балатона. У једном тренутку сам имао 11 репрезентативаца различитих земаља у својим редовима и иностране велике тренере као ривале. Учио сам од њих, увек истичем Шпанца Пастора, врсног тактичара чије тренинге сам пасионирано посматрао, трудио се да упијам знање.
Предуслов повратка рукомета у Србији су услови, али и едукација, другачији приступ и усаглашавање са добом у коме живимо.
- Не можемо вечно кривити рачунаре и телефоне што се деца мање играју напољу и другачије одрастају, то је тако и биће још дуго, у целом свету. Ми три деценије немамо озбиљан едукативни материјал за рукомет у Србији. Када сам из Немачке добио видео записе, видео сам да они са децом раде оне најосновније, моторичке вежбе. Некада смо кроз игру тренирали, учили, правилно стасавали, а спорт је био надоградња, сада то више није тако. Тренинг је често сва активност и зато му се мора другачије приступати. Мењају се млади, навикли су на инстант решења и морамо наћи начин да монтоне, а кључне вежбе учинимо интересантним и привлачним, да задржимо оне који тренирају и привучемо нове. Улагање у едукацију је улагање у спас спорта, у супротном нам прети опасност да постанемо бивши спорт. Треба да улажу савез, клуб, локална заједница...
На крају сезоне ће напустити Металопластику, али не одлази тужан, већ срећан јер је остварио велкики сан.
- Тренерски кофер је увек спакован, отпакује се, кажу, само четкица и несесер. Због Металопластике сам заволео рукомет, сањао сам “плави” дрес, а доживео сам да на срцу носим МП као тренер. Радио сам са идолом из дечачких дана Мишом Карановићем и носим лепе утиске и дивно искуство. Шабац остаје у мом срцу где год да ме тренерски пут даље наведе – закључује Јорда док слаже материјале са утакмица наредног ривала и већ у глави припрема тактику.