Кривина у огледалу
Када фикус промисли
На сву срећу, Србија има председника, па ме мора много да се секира шта ради и шта прича нпр. премијер Србије, односно да будем политички коректан – премијерка.
У мору свакодневних директиних ванредних укључења председника Србије у телевизијске програме свих могућих фрекфенција, некако немамо превелико интересовање за оно што говори, по Уставу Србије, неко ко се налази на најмоћнијој функцији у земљи.
Изјаве некога кога широм наше лепе земље називају највећим фикусом у новијој историји Србије, не дотичу многе, чак ни њене колеге. Једном изјавом, међутим, стала у ред оних које директно конкуришу да угрозе и неприкосновена спочитанија Прворођеног. Рече наша драга премијерка, елем, да образовање у Срба треба да буде тако да ђаке учи да мисле својом главом.
Дивне ли сентенце нашег фикуса. И није да баш није у праву. Наше образовање уме да то уради, али је проблем у томе што ученици који буду научени да мисле својом главом, том истом главом и брадом редом одоше на нека срећнија и боља места, Углавно са картом у једном правцу, јер тамо где стигну, мислити својом главом није грех, већ предност.
У нашој лепој земљи свако ко помисли да мисли својом главом ризикује да буде проглашен за страног агента или издајника. Шта има било ко да мисли како да се подупре брдо када је то смислио онај који би да се вози ваздуплоховима. Има ли потребе да о Електропривредном систему било ко размишља сем човека којег је на ту функцију препоручила чињеница да је имао одлично печење у својој печењари. Замислите тек какав порив имају сви они часни и школовани официри Војске Србије да мисле својом главом када их данас постројава најпознатији српски дезертер.
Зашто би било које дете данас у Србији размишљало о дугорочном квалитетном образовању када је у напредњачко време могуће да се исте године упише и заврши факултет. Било је примера да се то дешавало и у истом дану, али за постдипломске студије су, ипак, морали мало више да се потруде.
Па, погледајте све те министре, државне секретаре, директоре, ко се од њих оно баш потрудио да заврши неку школу у којој ће да га науче да мисли својом главом. Има ко да мисли за њих. Једна партија и један човек. И шта ти је још потребно за срећу у животу. Упишеш се у странку, завршиш неку брзопотезну, али далекометну школу, постанеш неки шраф у неком министарству, купиш и ауто, стан, викендицу, ма Бог да те види. Уз само један једини услов – немој да мислиш.
Замислите ситуацију у којој највећи фикус у новијој историји Србије дође на посао у Немањину, а тамо сви мисле својом главом. Онда би и она морала да се ресетује и да се врати на неке раније црвене линије. Морала би и она да мало поразмисли својом главом и да се приупита шта јој све ово треба. Тако нешто јој не треба, а и шта ће јој када Прворођени иде свуда тамо где би она требало да буде. Тако је било док је Прворођени био премијер.
У мору свакодневних директиних ванредних укључења председника Србије у телевизијске програме свих могућих фрекфенција, некако немамо превелико интересовање за оно што говори, по Уставу Србије, неко ко се налази на најмоћнијој функцији у земљи.
Изјаве некога кога широм наше лепе земље називају највећим фикусом у новијој историји Србије, не дотичу многе, чак ни њене колеге. Једном изјавом, међутим, стала у ред оних које директно конкуришу да угрозе и неприкосновена спочитанија Прворођеног. Рече наша драга премијерка, елем, да образовање у Срба треба да буде тако да ђаке учи да мисле својом главом.
Дивне ли сентенце нашег фикуса. И није да баш није у праву. Наше образовање уме да то уради, али је проблем у томе што ученици који буду научени да мисле својом главом, том истом главом и брадом редом одоше на нека срећнија и боља места, Углавно са картом у једном правцу, јер тамо где стигну, мислити својом главом није грех, већ предност.
У нашој лепој земљи свако ко помисли да мисли својом главом ризикује да буде проглашен за страног агента или издајника. Шта има било ко да мисли како да се подупре брдо када је то смислио онај који би да се вози ваздуплоховима. Има ли потребе да о Електропривредном систему било ко размишља сем човека којег је на ту функцију препоручила чињеница да је имао одлично печење у својој печењари. Замислите тек какав порив имају сви они часни и школовани официри Војске Србије да мисле својом главом када их данас постројава најпознатији српски дезертер.
Зашто би било које дете данас у Србији размишљало о дугорочном квалитетном образовању када је у напредњачко време могуће да се исте године упише и заврши факултет. Било је примера да се то дешавало и у истом дану, али за постдипломске студије су, ипак, морали мало више да се потруде.
Па, погледајте све те министре, државне секретаре, директоре, ко се од њих оно баш потрудио да заврши неку школу у којој ће да га науче да мисли својом главом. Има ко да мисли за њих. Једна партија и један човек. И шта ти је још потребно за срећу у животу. Упишеш се у странку, завршиш неку брзопотезну, али далекометну школу, постанеш неки шраф у неком министарству, купиш и ауто, стан, викендицу, ма Бог да те види. Уз само један једини услов – немој да мислиш.
Замислите ситуацију у којој највећи фикус у новијој историји Србије дође на посао у Немањину, а тамо сви мисле својом главом. Онда би и она морала да се ресетује и да се врати на неке раније црвене линије. Морала би и она да мало поразмисли својом главом и да се приупита шта јој све ово треба. Тако нешто јој не треба, а и шта ће јој када Прворођени иде свуда тамо где би она требало да буде. Тако је било док је Прворођени био премијер.
Ненад Кулачин
Најновији број
25. април 2024.
