САМО ДА БУДЕ ГОТОВО

Нажалост, на брдовитом Балкану, ништа не успева, тако поуздано, сигурно, доминантно, без изузетка, подбачаја, као семе мржње. Простиру се територије држава и плодним равницама и врлетима, али увек тај невидљиви страшни плод обавије мисли превеликог броја људи, претворивши се у епидемију која се лако шири. Противотров још није пронађен, а она попут отрова нагриза срца претварајући човека у обичну биолошку јединку. Неко манипулише злом и његовим примесама, неко је изманипулисан, мало је оних који остану имуни.
О питању Косова и Метохије, територији Србије за нас, односно независној држави за 90% њених становника, већ генерације слушају, упијају речи, извештаје, често без критичког осврта, без удубљивања, без жеље да прерађену информацију “провуку” кроз лични тест потраге и радозналости. Један од оних који су још у дечачком добу поклањали пажњу вестима, информацијама “за одрасле” је и Филип Лукић, Шапчанин, дипломац Факултета политичких наука (новинарског смера), тренутно на постидпломским студијама у Берлину.
-Мислим да сам био шести разред када сам погледао први пут Утисак недеље, а потом сам постао редовни пратилац, ширећи интересовање на друге емисије тог типа. Нисам много тога разумео одмах, али сам полако истраживао, пратио и са сазревањем више упознавао материју. Политика у смислу усмеравања друштвених токова, као нешто што нам утиче на животе кључно, а опет подложно манипулацији, заокупила је пажњу. Није лако остати неутралан у том односу Срби и Албанци, по питању Косова, но одувек су нас учили да ништа није црно – бело, те сам то применио и на конкретан проблем. Извори су бројни, међутим, ма са које стране да долазе, увек је присутна отворена или прикривена наклоност. Све је ствар осећаја, нико неће рећи да су неки извори добри, други не. Тек у последњих годину дана, у Берлину, имао сам прилике да будем део дискусије о догађајима које смо ми проживели, а у којој учествују људи који су се бавили њима неутралније у односу на ове просторе, који су били ратни извештачи, нису гајили наклоност према некој страни. Та искуства су ми дала важне смернице у селекцији (не)објективних извора.
Кроз свако образовање по теми која га је инспирисала, провлачило се питање националног идентитета, национализма као идеологије. Осим искустава других, желео је да и лично искуси ово мирнодопско доба проткано вечитом, углавном медијски наметнутом, напетошћу и претњама миру на КиМ. Баш тај пут је и централна тема наше приче.
-Уверен сам да не постоји добар, здрав национализам. Само теоретски је патриотизам здрав облик национализма, међутим чим из сигурности теорије пређемо на трусно подручје праксе, ствари су другачије. Национализам је заснован на емоцијама, а у доба таблоида емоцијама се прелако манипулише. Један тренутак је довољан да се све промени, извргне у супротност. Југославија, заснована на социјализму, идеологији која суштински негира нацију као појам, распала се у крви национализма, шовинизма после једних избора. Пут на Косово је део пројекта Дојче велеа (DW – Deutsche welle), онлајн извештавање, помирење и национални идентитет су потка, а изабрано је 14 младих новинара са Балкана. Србија и Косово су били спарени за међусобне посете, те сам ја започео сарадњу са колегом из Урошевца.
Подршка најближих је била потпуна, но за разлику од млађих, старији су носили дозу бриге, страха. Ипак, он је отишао без страха, прихватајући инструкције и савете.
-Да је било страха, сигурно да не бих ни полазио. По доласку сам причао са оцем колеге који говори наш језик јер је служио ЈНА у Загребу. Они су током рата били у Швајцарској. Препоручили су нам да не говоримо јавно српски. Када су ме питали, говорио сам да сам Србин, опет, колега ме је представљао као некога ко је дошао из Немачке.
Урошевац је, истиче Филип обележен сиромаштвом, конзервативним односом међу половима и жељама младих насталих из очаја.
-Радили смо свакодневно анкете. Нисмо могли да убедимо ниједну жену да каже свој став, а једна је чак рекла да не може да учествује јер „не зна да ли ће се њен став допасти супругу када дође кући“. Млади се осећају као заробљени. Нису видели ништа ван Косова и маштају о визној либерализацији како би могли да виде нешто друго од оног уобичајеног. Уз то сиромаштво је свеприсутно, чак и за услове Србије говоримо о сиромашном, економски неразвијеном граду.
Непријатности директних није имао, не оних које би донеле страх и преиспитивање одлуке, али су се догодиле ситуације које су пластично оцртале реалност.
-Отац колеге код кога сам био смештен је фармацеут, има своју апотеку. Један дан нас је неко чуо да причамо српски и отишао код њега да му каже како је видео “да му син сарађује са Србима”. Последњи дан нас је легитимисала полиција по дојави да се “неки новинари из Србије шетају градом”. Иако је прошло много од полагања оружја, још је присуство некога из Србије нелагодност. Дан раније ме је један момак упитао одакле сам, да би потом рекао како су му у рату настрадали отац и брат. Ту је уследила она тишина у којој сам се ја замислио како треба да одговорим, тражио између редова његова очекивања, али опет свестан да све то нема везе лично са мном, те не могу да осећам одговорност. Наравно, ван тога је било и пријатних ситуација у којима су људи причали са мном на српском када чују да га говорим, срдачно ме поздрављали, нису то били само тишина и непријатност.
Упоређивање живота у Србији и на Косову је у ствари компарација две супростављене самостворене реалности између којих је зид ћутања. Чак и незаинтересовани, необавештени људи код нас знају шта се догодило у марту 2004. Године на Косову. У Урошевцу, генерално Косову је другачије.
-Питао сам га, када смо пролазили поред цркве, да ли је то она са снимка, најчешће коришћеног у присећању на тај период. Само ме је упитао ког снимка и који догађај је у питању. Појашњавао сам, остао је збуњен. Мени је и збуњујућ њихов однос према националном идентитету. На јавним местима ће те видети много више албанских, него косовских застава. Представљају се као млада нација, посебног идентитета која се борила и изборила за независност, а практично желе да се у топе у другу нацију.
Ипак, све поменуто су тренуци, секвенце пет дана проведених у Урошевцу, но можда срж свих питања која лебде у овом микрокосмосу Србије и Косова своди се на генерални став људи препознат кроз успутне, незваничне разговоре.
-Прате преговоре, имају став, међутим, када све хоће да кажу у једној реченици, она гласи: „Само да буде готово“. Сиромаштво је присутно на улици, људи обесхрабрени, а проблеми који их муче, незапосленост, одлазак младих, песимизам у погледу на будућност, идентични су као код нас. Када је тако, тзв. висока политика није толико битна уколико не доноси директни бољитак у животима људи.

Проблем који је свима досадио
-У нашим медијима су извештаји са преговора Београда и Приштине ударна тема, али у Немачкој су сведени на кратке текстове, сачињене само од једноставних чињеница, а увек је последња реченица да је успешно окончање услов Србије на путу придруживања Европској унији. Немачка жели да се та прича заврши, нестабилна територија је прилика да, пре свих Турска шири свој утицај на Балкан, што је за њих неприхватљиво – приближава своје искуство из Берлина наш суграђанин.

Зид и зидови
Посебно интересантна прича је о цркви и џамији које се налазе у истом дворишту. Свештеник СПЦ и имам, комшија практично, упућени су један на другог, посећују се, пију кафу свако јутро и некако природно се родила идеја да се тај зид, подигнут током рата, сруши. Идеју је изнео свештеник.
-Када сам га позвао да се договоримо о посети, све у циљу прављења прилога за DW, објаснио је да он то „не може више“! Био сам у чуду, а разјашњење, болно, но јасно уследило је убрзо. Рекао је да је недавно медијски представљао идеју, за „Слободну Европу“, међутим реченицу да је могућ суживот на тај начин, неко у Београду је протумачио као похвалу Албанаца, Косовара и забрањено му је да говори за медије. То је мучан осећај. Слика свештеника и имама који сарађују, живе заједно, помажу један другом је лошија, чини се, од слике политичара спречених у „великим походима“ на КиМ. Поглед на ствари се није мењао, елитама на обе стране одговара стална тензија, латентни сукоб, а за то су таблоиди идеални, манипулација лака, већ опробан рецепт. Зид ће можда бити срушен, онај између верских објеката, но други, невидљиви, а опет јачи, у главама, опстају – присећа се Лукић.