НЕКОЛИКО СКИЦА НА МЕСТУ ИЗВЕШТАЈА СА 18. ШАБАЧКОГ БЛУЗ И ЏЕЗ ФЕСТИВАЛА
СВЕ БИЛО ЈЕ ЏЕЗ У САТИМА ТИМ
Сува дескрипција, прост, скучен опис не задовољава „неписане“ стандарде извештаја, не говори истину, НЕ у култури, уметности! Једноставно, јасно, често коришћене речи ништа су друго до црне рупе које прождиру све, гутају суштину, даве је у ништавилу, растварају ју је у вечној празнини. Узвишено, посебно, генијално, јако, за поштоваоце уникатно, унижава на ниво једноличне просечности свакодневице, кршећи све вредности које разликују човека од преосталих живих бића чинећи нас спојем много већим од једноставних нагона. Замислите оригиналне записе Шекспира, делиће нотних страница на којима је лично пером писао Бетовен. Они су благо, откриће, највеће обележје проналазача, а у суопарним објашњењима, неоспорним чињеничним описима то су пожутели комади хартије са избледелим траговима мастила, ништа више. Осамнаести „Шабачки интернационални блуз и џез фестивал“ је одржан, пропустио је много ко није био, а како времеплов још није осмишљен, нема начина да се надокнади. Наступали су: ЈОВАН МАЉОКОВИЋ и пратећи џез бенд, потом бенд КАБАДАЈАС из Македоније, београдски ШАЈМ ТРИО плус ЈЕДАН, а Фестивал затворили словеначки блузери ПРИСМОЈЕНИ ПРОФЕСОРИЈ БЛУЗА. У искреним освртима оних који су се даровали хедонизмом душе, остаје наук да им се то не догоди последњег октобарског викенда 2019. године.
Неколико кратких дијалога у првим минутима после...
ПЕТАК 1
Одмахивао је петак по централноевропском времену залазећи у друге временске зоне. Низ прилично испражњену улицу пуцкетали су кораци, крцкали су ђонови у додиру са бехатонским коцкама. Двојица другова напредовали су од позоришта, довршавали вече започето са Јованом Маљоковићем и пратећим џез бендом.
-Јеси ли приметио негде при крају, на почетку претпоследње композиције Whiplash?, само на саксу одсвирану – рече један из тандема „суседу“ представљајући у та-та ритму поменути делић.
-Мислим да ми је промакло, премотавао сам у себи делиће „Душе танане“, генијална је у дуету са Галијом, али овако је тек невероватна – стигао је одговор, и даље у мислима подвучен истом нумером и ритмом.
Из вербалног понвљања почетних тактова мелодије Јована Маљоковића испливала је мисао
-Не верујем да би био проблем да Маљоковић бар једном у месец два дође и направи свирку?
-Зашто би био проблем? – истовремено је питање постајало одговор.
-Када крећеш сутра? – наставио је пријатељ надовезујући се на упит где се одговор подразумевао
- Где?.... а да, ја заборавио ..... не знам, ујутру, али не рано, ваљда, не знам, проверићу, после – нехајно рече другу и настави полемику око најбоље локације за жељену, скору свирку, сличну тек завршеној...
ПЕТАК 2
Mало „друштвo“ са подеста позоришта скретало је пут „Стелине“, налазећи своје место на уском тротоару .
-Откидају Македонци – кратку тишину је прекинуо глас господина најближег коловозу.
-Размишљам да отрчим до банке и подигнем мало пара и купим ЦД – кроз реченицу „средњег“ сапутника провлачила се дилема.
-Мислим да сам једном покушао да свирам гитару, требало ми је два минута да наместим прсте за један акорд, а онда посматрам њих, не видим ни надланицу, ни прсте, расипају се као мрља од брзине и нема једног погрешног тона – додао је већ неки од њих.
-Какав је то дар од Бога, таленат и рад.... човече, гитара и знање, склониш се од свих и свега када пожелиш, не може ти нико ништа – наставили су са констатацијама које су проистицале једна из друге
-Хеј људи, прођо смо улаз, враћај се – далеко их је одвела прича, превише корака за малу раздаљину су направили, али нису предалеко, врати ће се...
СУБОТА 1
Дрвене тезге испред Старе робне куће још су подсећале на јучерашњи Базар. Између је пролазио млади пар
-Тек је крај октобра, има сада 15 степени напољу, а тако бих волела да је снег, да је близу нова година и да украшавм јелку – наизглед неповезано је изговорила драгом његова пратиља, а потом наставила – у једном композицији је саксофониста одсвирао тек пар нота, клавијатуре су биле тише, бубањ се тек наслућивао, а онда тишина и лагано превлачење преко дирки, таква комбинација звукова ме подсетила, могла сам да видим окићену јелку, црвене, златне украсе и тренутак када укључујем лампице
-Све је исто напољу као пре концерта, а опет ми је све ово сада, време, ветрић и ових октобарских плус 15 добило смисао само после оне лагане нумере, што доминира Игњатовићев саксофон на који се везују остали звукови. Несвесно сам затворио очи и буквално могу да замислим како свира сада у позадини, а ми шетамо, не знамо ни куда, ни зашто, али се и то уклапа у целину – делио је младић своје утиске.
-Ове године заједно качимо украсе пред нову. Имам идеју како би могла да изгледа – предложила је дама.
-Уз овакав “Шајм” може, рече момак - а колико вечерас ћу преслушати њихов диск, морам наћи која је то ствар, ваљда је на овом албуму.... шта смо оно рекли да ћемо причати у повратку?
СУБОТА 2
Дај ми да погледам текст за „Easy for you“, не могу да га избацим из главе – започињао је разговор посетилац средњих година са познаником који је тек купио последњи албум словеначких „откачених професора блуза“. Листајући текстбук, певушио је неколико стихова које је запамтио, интерпретирао их на свој начин.
-Гледам бубњара и размишљам како човек може да ради рукама, ногама, наизглед потпуно различите радње, са стране делују неизводљиво, а код њега апсолутно исходе и уз то пева, не иде ми да повежем све – још у чуду од виђеног говорио је други саговорник пошто је пружио диск.
- Покушавао сам да нађем ту искрицу која их чини блуз бендом, то нешто што ћу осетити као блуз и онда, однекле усна хармоника, подсетило ме на луизијана блуз, када замишљам Њу Орлеанс 60-их година, замишљам како се чује такав звук, то је тако моћно.
-И у „Easy for you“, почетак као балада, најмирнија, седиш и замислиш се и онда мало по мало те осваја, а у рефрену не можеш да бар не дајеш ритам ногама.
-Aјде сутра мало да свирамо, мислим да две године нисам такао „џитру“
-Jа са моје морам прво да избришем прашину, али зашто да не, да покушамо да скинемо нешто од њих?
Климнуо је главом неко од двојца, гласови су се преплитали, али договор је постигнут.
ПЕТАК И СУБОТА
Седео је за шанком човек у танком кончаном џемперу, ногу постављених на пречку барске столице. Сместио се тек који минут по почетку jam sessiona. Уз лагани увод, полако је тонуо. Браду је подупирао зглоб палца, а тек на који центиметар, између кажипрста и средњег прста догоревао је дуван. Левом руком, најблаже могуће, куцкао је о чашу са пивом. Са унутрашње стране растапала се пена при врху. Готово да није ни трептао, зенице су фокусирано стајале на зиду, поглед се одбијао, али је прелазио преко, рикошетирао поред њега, мисли су изван зидова, изван граница простора и времена. уз физичко присуство, једина спона са „овде и сада“ је звук који се протеже од бине. Пре неколико минута неки делић музике је кроз слух загрлио једно сећање, једну мисао и кренуо са њом, ко зна где. Умирила се и рука, делић по делић је догоревао папир дувана, беле трагове замењивао је јак наранџасти одсјај ватре, претходнице пепела, једино мелодија прожима вијуге свести....одјејном се тргао, трептај, додир пепељаре, један гутљај, вратио се, однекле... заузима исти положај…
Неколико кратких дијалога у првим минутима после...
ПЕТАК 1
Одмахивао је петак по централноевропском времену залазећи у друге временске зоне. Низ прилично испражњену улицу пуцкетали су кораци, крцкали су ђонови у додиру са бехатонским коцкама. Двојица другова напредовали су од позоришта, довршавали вече започето са Јованом Маљоковићем и пратећим џез бендом.
-Јеси ли приметио негде при крају, на почетку претпоследње композиције Whiplash?, само на саксу одсвирану – рече један из тандема „суседу“ представљајући у та-та ритму поменути делић.
-Мислим да ми је промакло, премотавао сам у себи делиће „Душе танане“, генијална је у дуету са Галијом, али овако је тек невероватна – стигао је одговор, и даље у мислима подвучен истом нумером и ритмом.
Из вербалног понвљања почетних тактова мелодије Јована Маљоковића испливала је мисао
-Не верујем да би био проблем да Маљоковић бар једном у месец два дође и направи свирку?
-Зашто би био проблем? – истовремено је питање постајало одговор.
-Када крећеш сутра? – наставио је пријатељ надовезујући се на упит где се одговор подразумевао
- Где?.... а да, ја заборавио ..... не знам, ујутру, али не рано, ваљда, не знам, проверићу, после – нехајно рече другу и настави полемику око најбоље локације за жељену, скору свирку, сличну тек завршеној...
ПЕТАК 2
Mало „друштвo“ са подеста позоришта скретало је пут „Стелине“, налазећи своје место на уском тротоару .
-Откидају Македонци – кратку тишину је прекинуо глас господина најближег коловозу.
-Размишљам да отрчим до банке и подигнем мало пара и купим ЦД – кроз реченицу „средњег“ сапутника провлачила се дилема.
-Мислим да сам једном покушао да свирам гитару, требало ми је два минута да наместим прсте за један акорд, а онда посматрам њих, не видим ни надланицу, ни прсте, расипају се као мрља од брзине и нема једног погрешног тона – додао је већ неки од њих.
-Какав је то дар од Бога, таленат и рад.... човече, гитара и знање, склониш се од свих и свега када пожелиш, не може ти нико ништа – наставили су са констатацијама које су проистицале једна из друге
-Хеј људи, прођо смо улаз, враћај се – далеко их је одвела прича, превише корака за малу раздаљину су направили, али нису предалеко, врати ће се...
СУБОТА 1
Дрвене тезге испред Старе робне куће још су подсећале на јучерашњи Базар. Између је пролазио млади пар
-Тек је крај октобра, има сада 15 степени напољу, а тако бих волела да је снег, да је близу нова година и да украшавм јелку – наизглед неповезано је изговорила драгом његова пратиља, а потом наставила – у једном композицији је саксофониста одсвирао тек пар нота, клавијатуре су биле тише, бубањ се тек наслућивао, а онда тишина и лагано превлачење преко дирки, таква комбинација звукова ме подсетила, могла сам да видим окићену јелку, црвене, златне украсе и тренутак када укључујем лампице
-Све је исто напољу као пре концерта, а опет ми је све ово сада, време, ветрић и ових октобарских плус 15 добило смисао само после оне лагане нумере, што доминира Игњатовићев саксофон на који се везују остали звукови. Несвесно сам затворио очи и буквално могу да замислим како свира сада у позадини, а ми шетамо, не знамо ни куда, ни зашто, али се и то уклапа у целину – делио је младић своје утиске.
-Ове године заједно качимо украсе пред нову. Имам идеју како би могла да изгледа – предложила је дама.
-Уз овакав “Шајм” може, рече момак - а колико вечерас ћу преслушати њихов диск, морам наћи која је то ствар, ваљда је на овом албуму.... шта смо оно рекли да ћемо причати у повратку?
СУБОТА 2
Дај ми да погледам текст за „Easy for you“, не могу да га избацим из главе – започињао је разговор посетилац средњих година са познаником који је тек купио последњи албум словеначких „откачених професора блуза“. Листајући текстбук, певушио је неколико стихова које је запамтио, интерпретирао их на свој начин.
-Гледам бубњара и размишљам како човек може да ради рукама, ногама, наизглед потпуно различите радње, са стране делују неизводљиво, а код њега апсолутно исходе и уз то пева, не иде ми да повежем све – још у чуду од виђеног говорио је други саговорник пошто је пружио диск.
- Покушавао сам да нађем ту искрицу која их чини блуз бендом, то нешто што ћу осетити као блуз и онда, однекле усна хармоника, подсетило ме на луизијана блуз, када замишљам Њу Орлеанс 60-их година, замишљам како се чује такав звук, то је тако моћно.
-И у „Easy for you“, почетак као балада, најмирнија, седиш и замислиш се и онда мало по мало те осваја, а у рефрену не можеш да бар не дајеш ритам ногама.
-Aјде сутра мало да свирамо, мислим да две године нисам такао „џитру“
-Jа са моје морам прво да избришем прашину, али зашто да не, да покушамо да скинемо нешто од њих?
Климнуо је главом неко од двојца, гласови су се преплитали, али договор је постигнут.
ПЕТАК И СУБОТА
Седео је за шанком човек у танком кончаном џемперу, ногу постављених на пречку барске столице. Сместио се тек који минут по почетку jam sessiona. Уз лагани увод, полако је тонуо. Браду је подупирао зглоб палца, а тек на који центиметар, између кажипрста и средњег прста догоревао је дуван. Левом руком, најблаже могуће, куцкао је о чашу са пивом. Са унутрашње стране растапала се пена при врху. Готово да није ни трептао, зенице су фокусирано стајале на зиду, поглед се одбијао, али је прелазио преко, рикошетирао поред њега, мисли су изван зидова, изван граница простора и времена. уз физичко присуство, једина спона са „овде и сада“ је звук који се протеже од бине. Пре неколико минута неки делић музике је кроз слух загрлио једно сећање, једну мисао и кренуо са њом, ко зна где. Умирила се и рука, делић по делић је догоревао папир дувана, беле трагове замењивао је јак наранџасти одсјај ватре, претходнице пепела, једино мелодија прожима вијуге свести....одјејном се тргао, трептај, додир пепељаре, један гутљај, вратио се, однекле... заузима исти положај…
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
