Хит су биле уске панталоне

Прошло је скоро пола века од како је Лука Љубинковић из Бановог Поља у Мачви, са супругом Љиљаном, шио различите одевне предмете у Паризу (Бутик “Лаборди Ана”). Протекло време је само “подгрејало”њихова сећања на тренутке тог радног ангажовања (привремени боравак ) у срцу европске моде седамдесетих, а по многим проценама, најпрестижнијем светском центру моде и данас.
Од народних ношњи до изазовних светских модних хирова
Негде у дну срца обузме их чудна топлина, кад се присете тих дана. Наравно да незабораву доприноси и једна несвакидашња младост, која им је тада приуштила многе лепе тренутке, али и изузетно тешке и одговорне животне прекретнице. Једно је само сигурно и то истичу и данас: Посла се никада нису стидели. Напротив, приступали су му увек смело и одлучно, борећи се за што више квалитета, не запостављајући тиме ни квантитет урађеног.
Лука је за тих неколико година ( три ) у граду на Сени, код газде Бернарда у његовом луксузном бутику “Лаборди Ана” урадио на стотине модела различитих одевних предмета који су потом шивени у милионским серијама за купце у Француској и широм света. На мајсторству код шивења мини сукњи за којима су тих година просто “лудовале” многе младе Парижанке, позавидела би му и сама Мери Квант (творац мини сукње).
Изазовни поход овог креативног Мачванина од првих кројева, класичних мачванских сељачких народних ношњи до изазовних светских модних хирова у одевању је јединствена и једноставна прича о успеху провинцијалца у белом свету.
Кренуо је “трбухом за крухом”, као и велики број људи, бивше државе у то време. Памти да се у селу доста тешко живело од пољопривреде и његовог кројачког заната, што је и био највећи разлог за одлазак у Париз. Без много размишљања, прихватио је позив шурака Славка да срећу потражи у “срцу моде седамдесетих”.
Светлости европске и светске метрополе нису занеле млади брачни пар. Лука се одмах показао као изузетно вешт мајстор у руковању кројачким маказама, а уз њега се и Љиљана добро снашла.

Летња хаљина
од лана
- Газда ми је одмах донео један нацрт летње хаљине од лаког ланеног платна, отворене на леђима са доста уметака од чипке и разнобојног перја. Ја сам по томе скројио први узорак, а хаљина је касније у радионици шивена у серији од неколико десетина хиљада комада. За то сам већ првог месеца зарадио 5.000 француских франака, присећа се Лука.
Што више, лепше и брже, био је основни мото рада код газде Бернарда. Тражена је и прецизност. Тако је и дубина штепа који прави шиваћа машина, стално проверавана уз помоћ батерлампе у мраку.
Лука се посла није плашио. Знао је да ради и по десет часова. Понекад и викендом, само да се испоштује норма и захтев тржишта, које је било пробирљиво.
- Женски модели морали су посебно да изразе струк и линију тела. Сећам се великог интересовања за уске женске панталоне, које су са стране отворене око осам сантиметара, тако да се испод дискретно види доњи веш. Продавале су се као алва. Највише су их носиле младе девојке. То је био хит, као и мини сукња. За свечане хаљине са доста уметнутог перја, мушка одела прожета шљокицама, било је потребно доста стрпљења и пажње. Био сам јако срећан гледајући Парижанке на Јелисејским пољима или испод Ајфелове куле, како се “шепуре” у хаљинама из бутика “Лаборди Ана”, каже Лука и напомиње да су посебно биле модерне упадљиве боје: црвена и плава, као и штофови на коцкице. Издваја женске кожне јакне у струк са крзном око врата.
Сашио је доста фармерица од најквалитетнијег џинса, које су ношене са широким каишевима уз разноврсне моделе мајица.
Читаве серије необичних кошуља, панталона и друге робе, одлазиле су из радионице у којој је на најсавременијим јапанским машинама радило 40 радника.
Лука је био главни мајстор, а кад би лети дошао у родни крај на одмор, многи земљаци запањено су гледали у његову гардеробу. Тад му је један пријатељ за кошуљу од свиле са руском крагном и извеженим “златним” орлом понудио дебелу свињу у размену.
Љубинковићи су заједничким радом у Паризу, за релативно кратко време стекли пристојан иметак од чега су могли лепо да живе и издржавају ћерке Мирјану и Биљану, које су данас одрасле особе и имају своје породице.
Од светлости Париза су остале само лепе успомене, пожутеле фотографије и папирнате мустре најексклузивнијих одевних предмета седамдесетих.