Гробља све тешња

Према задњем попису у 14 села општине Богатић, мање је 2.650 људи, него пре више од десет година. Нема сумње да популација људи који живе у мачванским селима стари. Села остају пуста и напуштена. Из све већег броја сеоских кућа се ових зимских дана не вије плавичасти дим. Мештани умиру или напуштају своја вековна огњишта у потрази за послом или бољим животом.
Резултати последњег пописа становништва у општини Богатић су више него забрињавајући. Забележено је 9.037 домаћинстава. Од тога пољопривредом се бави 5.615. Укупно је 2.650 људи мање него пре десет година. То је практично мањак два села, типа Баново Поље.
Секретари месних заједница са којима смо разговарали кажу да се мачванска села готово беспрекорно уклапају у укупну суморну слику српског села које стари и полако нестаје.
- Држава је то коначно схватила и у току је реализација бројних активности на подмлађивању села. Посебно је важна активност коју води министар Милан Кркобабић на оснивању нових сеоских задруга. Селу су потребни нови привредни погони, повољнији услови за задовољавање културних потреба, каже Миомир Филиповић, главни уредник “Сеоских новина” и председник Удружења културних стваралаца “Завичај” у Сремској Митровици. У обиљу закона које спроводи Скупштина Србије, он предлаже и усвајање Закона о заштити родног места. У противном могло би се догодити, каже он да Србија буде водећа држава у којој је сопственом небригом нестало на стотину села.
Путујући Мачвом може се уочити да је све већи број сеоских домаћинстава на продају. У њима нема људи, а трговци некретнинама кажу да је купаца мало, без обзира на ниску цену.
Сеоска гробља су по Мачви и целом Подрињу све тешња. У Скупштини општине Богатић, већ купују нове парцеле намењене сахрањивању.
Укупна слика села, кад се помену ова питања је више него суморна. Многе куће празне, капије изваљене, дворишта непометена. Свештеници у скоро сваком селу констатују да имају много више опела него крштења. Исто бележе секретари месних канцеларија.
У “Завичају” предлажу да млекаре, шећеране, кланице, уљаре и други асортиман прераде буде на селу. Истичу да би близина сировина појефтинила производњу и створила могућност за запослење свих оних који желе да раде и заснивају породице на селу. Идеја је јасна. Безбедније економисање и услови живота променили би суморну слику села и подмладили би га.
Данас с једне стране велики тежачки рад није довољно награђен. Зато све већи број људи одустаје и покушава да пронађе срећу на другом месту.
За сада село је остало у носталгичним песмама и сећањима. На пожутелим фотографијама укућана у најновијем оделу. Остале су поједине сеоске куће, као жал за изгубљеним рајем и чежња за повратком. У нечија сеоска дворишта, годинама није крочила људска нога. Гомиле јабука, колачара и аџинки нема ко да покупи и оне пропадају.
Куће, плацеве, окућнице и њиве наследници у Мачви не продају без “тврда зора”јер су сентиментално везани за њих. И зато између осталог у овом крају преовлађује “ситан” посед.
С друге стране удруживање се предлаже као спасоносно решење, али и ту треба бити опрезан, имајући у виду непријатна искуства.