Моје село ко у бајци

Идилични пејсажи са побрђа Поцерине и Посавотамнаве попут разгледнице позивају и намернике и поштоваоце села у изворном издању. Брегови истина све више зарасли али од шаренила лишћа до првог мраза и снега одишу топлином давно исцртаног платна трајања.
Садашњост опет протиче у понеком преосталом послу и бризи за стадо и огрев те сумирању родног лета које за нијансу отапа ледник тежине брега. Сељак тужни, умеју рећи, само рачунати не сме, све остало му је дозвољено. Мука се ионако не може платити летима уназад а веле у страху и у годинама које притичу.
Живи се боље, тврде старине а млађарија упире прст на дигитрон и лагано стиже негде око како кажу позитивне нуле и у шали додају да ето ни живели нису јер у збиру њиховог рада нема па нема. Подижу се и куће попут градских и живи понегде и боље али већина саставља крај са крајем. Природа опет не хаје и нуди своје лепоте ко ћилим да се коме је хладно угреје а ко би за украс да платно исцрта.
Вијугава Добрава, попут кршне девојке, а села расута по бреговима личе на ђердане који би да красе на многаја љета. И заљубљеници у село веле и красиће. Уз звиждук вазда оптимисти и песму крећу у рад а у дане поста спремају за Божићне радости и оне које следе. Све традицији у част и да се што више и што топлије одену чељад која село љубе и напокон у њему остану. За крај веле, даће Бог, помоћи му треба надом...
Предање опет додаје своје приче са искраја деветнаестог века када је петнаестогодишњи дечак кренуо у хорди заробљених и завршио на имањима у Француској где је радећи као слуга постао газда. Тако је после преко пола века знатижељнима и сам беседио. Нагледао се свакојаких чуда, држао и тад куче у кући и трчао по заталасалој Посавотамнави као маратонац а никако да је се жељан нагледа. Када је стигао и после пола века препознао кривудав сокак и грм крај бабине куће. О сузама речи и онако не могу много помоћи. Поживео је довољно да све урами у незаборав и поредећи време тамо које је зналачки сакрио велом тајне призна да један сутон и уранак приде вреде више од бројних лета у којима је ко зна шта све имао. А блага је донео на претек. Тада је кум имена давао по жељи драгима а њему уденуо у рам приче живота рад. Незаборавни ђед Живорад и сада селима кружи. Причао приче којима је до ствраности требало опет пола века али се нажалост само то и остварило. И једино се, признао је, лепота села ни за грам није променила. Отишао је на небеске стазе баш у време Божићног поста и однео толико тога нереченог.
У дане када је узорана њива и зелени ћилим око ње од младе пшенице која нестварно делује између шумарака све се сјатило. И жеља за весељем и све чешће жалости за сведоцима времена преплићу се ко праскозорје и тама и недају одушка души. А песма веле нас је одржала. Проседи завичајни песник убележи да се памти:
“У мом селу ко у бајци
ласте гнезда праве
ту сам некад хито мајци
у луг крај Добраве ...”
Опеване гиздаве лепоте и силних прича које она носи. Тек у свакој село је ко у бајци. На радост и оцу и мајци потомци долазе али већином кратко остају. Они који донесу другачију одлуку обично зажале и опет после пар лета оду. А сунце и без глобалног отопљавања овде најбоље или најздравије греје. Од села до села прича иста. Неста чобаница и косиоца, неста белих стада осташе црни облаци о Светом Илији да упозоре, опомену, успоре и дају наде онима који препуни вере знају да је у селу од луга до луга, ко у бајци. Испод самога Цера у засеоку од педесетак кућа преко педесет чељади и имања богата. Радости и осмеха кажу времешни као злата. А деца су богатство, не могасмо а не подсетити.
Па шта чекате, зашто је стих стварао завичајни песник уз овце које трају још од прадедова и сећају да је само лепота природе неуништива. Ако нигде оно у души. Свега осталога на срећу имамо барем у селима. Само да и лепоту давања уденемо у ту красоту.