Перформанс води ка самоспознаји

Уметност постоји да би навела на размишљање, пробудила уснулу машту, оставила утисак, исказала најдубље унутрашње доживљаје. Њен облик, порука често се разликују од епохе до епохе, од уметника до ствараоца, уживаоца, посматрача, али оно чему одувек стреми јесте да скрене пажњу, суптилно, са намером или случајно. Користећи класична уметничка средства и надограђујући их, перформанс у први план ставља људско тело, његове способности да на креативан, помало апстрактан начин проникне у срж постојања. Процес стварања уметничког дела за Снежану Аранаутовић Стјепановић подједнако је важан као и финална изведба. Академска сликарка, рођена Шапчанка, предавач на Институту за уметничку игру у Београду, у богатом уметничком опусу бележи бројне колективне и самосталне изложбе у земљи и иностранству, више од двадесет самосталних пројеката, међу којима и они који су синергија перформанса и вишемедијске амбијенталне инсталације.
Перформанс као вид уметности?
Оно што карактерише перформанс као уметничку дисциплину јесте пролажење кроз процес, процесуални рад са делом и извођењем дела при чему је битнији процес стварања од његовог резултата.
Перформанс уметност поставља у први план процес стварања уметничког дела и сам чин његове презентације, живот и понашање уметника, тако да однос према делу постаје једнако значајан као и његова презентација.
Процесуалност и акција битне су одреднице у уметничким радовима перформанса у којима уметник (сликар, скулптор, песник) има улогу учесника и аутора, у којима се људско тело користи као средство за приказивање, остваривање и изражавање унутрашњих доживљаја.
Првенствено се тим принципима руководе уметници даде у 20. веку, сматрајаћи да је уметник активиста који својим понашањем мења облике живота, јер уметник је тај који се понаша у специфичном контексту и тај догађај представља уметничко дело.
Промене које су обележиле перформанс у уметности 20. века кроз развој интердисциплинарних извођења од објављивања првог футуристичког манифеста 1909. па све до употребе нових медија у перформансима касних 90. тих година прошлог века, одиграле су битну улогу у новим истраживањима везаним за процедуре извођења у перформансу.
Покрети историјске авангарде као облици уметничког понашања имали су карактер провокације и кршења устаљених норми у којима су се различитим експериментима брисале границе између уметности спајањем сликарства, поезије и филма.
Колико аутобиографског има у перформансу?
Перформанс у први план ставља лични ауторов садржај, разматра га, дефинише, редефинише… Процес који се том приликом успоставља је од изузетног значаја за уметника, јер се уметнички садржај приказује Телом које се приказује са свим својим обележјима: биолошким, физиолошким, сексуалним, бихевиоралним, психолошким и које постаје носилац радње деловања. Самим тим, све оно што Тело чини јесте реално чињење, а не симболичко.
Однос визуелних уметности и перформанса?
Чињеница је да је перформанс настао из ликовних уметности, а не из театра са којим има доста додирних тачака. Савремена визуелна уметност, у којој се преплићу све уметничке дисциплине, жанрови, традиције и категорије, проширила је подручје сагледавања стварања уметничког процеса и његове презентације.
Приликом припреме перформанса и изведбе уметничког дела, колико се бавите истраживањем?
Истраживање је процес који за мене константно траје. Приликом истраживања пролазим кроз различите фазе у којима садржај који дефинишем бива разматран на различите начине и обликован у одговарајуће форме како би се најадекватније приказао.
Шта је суштина уметности за Вас као уметника и уживаоца?
ИСТИНА!!!!
Колико је самоспознаја, самодисциплина важна за уметника?
Процес кроз који пролазим реализујући перформансе доводи до одређених самоспознаја које су изузетно драгоцене у процесу који може водити ка целовитости.
Да ли имате узоре у свету уметности?
Највећи узори у уметности су моји професори: академик Душан Оташевић који је био мој професор на основним студијама сликарства и ком сам била асистент четири године, затим проф. др Владан Радовановић, мој ментор на докторским студијама и наравно Ера Миливојевић, наш први концептуални уметник са којим већ неколико година интензивно сарађујем и реализујем перформансе.
Шта је за уметника CARPE DIEM? Шта значи искоришћен дан у уметности као нечему другачијем од стандардног посла, без радног времена, нечему трајном, без почетка, краја и цикличног понављања?
Недавно сам у галерији У10 заједно са својим супругом Ивицом Стјепановићем, са којим иначе реализујем већину својих перформанса, извела перформанс „Вечна садашњост“, који управо говори о садашњем тренутку, о присутности и свесности. За мене је сваки дан такав.
Колико Вас трансформишу пројекти на којима радите?
Константно. Сваки пројекат носи са собом одређену врсту трансформације.
Да ли кроз уметност желите да освестите своје несвесно ЈА и подстакнете публику на размишљање?
Несвесно, као полигон за уметничко истраживање је од изузетне важности у мојим процесима. Снови којима се бавим у својим истраживањима јесу пут до несвесног садржаја. Трансформишући њихов садржај долазим до уметничког садржаја. А несвесно ЈА, колико год да га у перформансу освестим, оно ми константно бежи и та неухватљивост је од непроцењиве важности за сваки следећи перформанс.
Студенте на Институту за уметничку игру подстичете да кроз савремене извођачке уметности прикажу авангардни поглед на уметност.
Институт за уметничку игру на ком сам продекан за наставу, је јединствена институција у региону која се бави савременим промишљањима у области Уметничке игре на основним и мастер студијама. Програм је тако конципиран да студентима даје могућност да на највишем академском нивоу изучавају уметничку игру, самим тим што је тим професора ангажованих на Институту састављен од остварених уметника и изузетних педагога који осим што студентима пружају најсавременија знања свако у својој области, студенте подстичу да реализују своја уметничка истраживања. Кроз предмете које водим на Институту, охрабрујем студенте да се изражавају у различитим медијима и експериментишу у уметничком промишљању. Тако да су често њихови радови и вишемедијски. Предмети које предајем на институту су Перформанс и инсталације Савремена сценографија и Концептуална уметност. Предмет Синергија и трансформације водим са проф. Александром Илићем, нашим истакнутим кореографом и прваком Народног позоришта у Београду који је заједно са проф. др Владимиром Томашевићем основао Институт и препознао његов будући значај. Студентски радови који настају у оквиру ових предмета приказују се на најзначајнијим манифестацијама визуелних и извођачких уметности као што су БЕЛЕФ Фестивал, „Априлски сусрети“ у Студентском културном центру у Београду, „Ноћ Музеја“ или семестралним „Showcase“ представљањима у Установи културе „Вук Стефановић Караџић“.
Уколико погледамо Ваш дипломски, мастер и докторски рад (Између неба и земље - између живота и смрти, Простори уживања и бола, Унутар праслике), делује да пажњу поклањате поларностима које се постоје унутар сваког од нас.
Свакако. Разматрања која се налазе у односима живот - смрт, уживање - бол проистичу из личног садржаја који се трансформише у уметнички и пред публику износи као отворен процес који је погодан за даља тумачења.
Будући пословни планови и пројекти?
Поред стандардних планираних пројеката у области перформанса и извођачких уметности, у наредној години планирам да се више посветим сликарству, који је за мене један од најдрагоценијих медија.

Биографија
Снежана Арнаутовић Стјепановић је рођена 1979. године у Шапцу. Дипломирала је 2002. године на Академији лепих уметности у Београду на одсеку сликарства у класи академика Душана Оташевића. Магистрирала је 2007. године на Интердисциплинарним магистарским студијама у Београду, на одсеку за Сценски дизајн. Докторску тезу је одбранила 2010. године на Интердисциплинарним докторским студијама у Београду, на одсеку за Сценски дизајн. Од 2003. до 2006. године ради као сарадник на Академији лепих уметности у Београду. Од 2012. године ради као Доцент на Факултету за инжењерски менаџмент у Београду на катедри за Креативне индустрије. Од 2014. ради као Ванредни професор на Институту за уметничку игру. Члан је УЛУС-а од 2003. године. Учествовала је на многим колективним изложбама, у ликовним колонијама и радионицама у земљи и иностранству. До сада је реализовала двадесет самосталних пројеката. Неки од њених самосталних пројеката су: Изложба слика “Унутрашњи ритмови“, галерија општине Врачар 2016. године, перформанс „Lucid dream/Контузија гратис“, изведен 2015. године у Скц-у у Београду, перформанс „Транспозиција“, изведен 2013. године на Академији уметности у Београду, перформанс „Унутар Праслике“, изведен 2011. године на калемегданској тврђави у Београду, перформанс „Записи неизговореног“, изведен 2009. године у Центру за културу Гроцка; перформанс „Простори бола“, изведен на 48. Октобарском салону у Београду 2007. године; перформанс „Отварање“ изведен са Ером Миливојевићем и Ивицом Стјепановићем у Музеју Мацура у Новим Бановцима 2007. године; перформанс „Композиција за плаво“, изведен са Ивицом Стјепановићем у галерији Атријум Библиотеке града Београда 2007. године; Магистарски рад „Простори уживања и бола“, вишемедијска амбијентална инсталација и перформанс изведени у Турском купатилу у Београду 2006. године; перформанс „Гразие Давиде“ изведен у Фиренци 2006. године; изложба слика и перформанс „ЈА+МОРЕ=ЉУБАВ“ изведени у Центру за савремену уметност Стратегие Арт у Београду 2006. године; перформанс, изложба слика и скулптура „Сама са заштитом“ изведени у Хаппy Галерy СКЦ у Београду 2003. године. Неке од колективних изложби на којима је учествовала су: 50. Октобарски салон „Околност“ у Музеју 25. Мај у Београду 2009. године; изложба „Мицронарративес“, у Musee d’Art Moderne de Saint-Etienne Metropole у Француској 2008. године; изложба „Belgrade Beauty“ у галерији NEW MOMENT у Београду 2008. године; изложба „OUTSIDE БЕОГРАД / ФИРЕНЦА“ у галерији савремене уметности у Панчеву 2007. године; „Пролећна излозба“ у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду 2004. године.

Да ли је величина града, средине у којој живи, ствара, ограничавајући фактор за развој уметника?
Мислим да је средина у којој уметник ствара одлучујућа за његов развој, не његова величина већ енергија. Свакако, из личног искуства могу рећи да је Шабац град уметности. Школа за уметничке занате коју сам завршила је била од пресудног значаја за мој даљи развој и усавршавање, јер су професори који су њој предавали били остварени уметници и посвећени педагози који су умели да ученицима пренесу знање и да их покрену на размишљање. Сада живим у Београду који је дивно место за савремена уметничка истраживања.