Чаролија мелодије

Домаћин је утрчао у кућу, минус 31. децембра, последњег сата старе године, био је превелики и за шетњуод десетак метара од улаза до поштанског сандучета. Није видео било кога у малом сокаку где су живели. У металној кутији је стајао бели коверат, без адресе пошиљаоца, без имена примаоца. Отворио је тек пошто је ушао у кућу, удобно се сместио и огрејао. Његов отац је одложио даљински и устао са лежаја, син спустио андроид из руке, узевши своје дете коме је игра коцкицама већ досадила. У руци домаћина налазила се честитка, новогодишња. На корицама зимски крајолик, фењери и улице под снегом, а на зимском небу, кроз пахуље, ирваси вуку насмејаног Деда Мраза у чезама, пуним поклона. Отпоздравља малишанима што са дна слике машу. Чим се корица окрене, чула се једноставна мелодија са музичких честитки. Нешто је писало...
-Тата ме је држао за руку, ону на којој је била рукавица без прстију, а ја сам тек одвојио поглед од слаткиша у десној. Била је зима, снег, али сам толико чврсто сезао ту „црвено-белу“ лизалицу у облику куке да се шећер топио на јагодицама и већ су прсти били лепљиви. Трагови боје остали су на уснама. Капа са кићанком навучена до обрва, смешни плави скафандер и вечити страх родитеља од хладноће и носа који цури од зиме до пролећа. Плакат на улазу у једну кафану најављивао је новогодишњу игранку, наступ локалног шлагер певача, а дека у црвеном оделу на слици изгледао је баш како сам га замиљао слушајући приче старих увек у исто доба године. Гледао сам у непомичну слику, а у машти сам већ видео деку који ће ноћас доћи код мене, био је то баш тај. Позирао је цртачу пре него што је кренуо на пут. Завидео сам, како само дете уме, том уметнику кога нема. Врећа на леђима је препуна, сигурно су ту и моји каубоји и индијанци, пластични, мали.
Тата је разумео на шта ме асоцира слика. Знао сам да немамо бесконачно времена, али сам желео да имамо. Пустио ме да гледам у комад хартије залепљен на вратима. Кожа на шаци му је огрубела од зиме, била крута, осећао сам чак и кроз рукавицу, но мислио сам на себе и борио се са страхом да ме можда Деда Мраз није заборавио. Морао сам да питам.
-Тата, јел' овде у овом џаку што Деда Мраз носи и моја играчка? Јесам ли био добар?
-Сигурно да јесте, видећемо сутра ујутру, мораш да будеш добар и данас, легнеш раније, попијеш чај и спаваш, иначе Деда Мраз неће доћи ако будеш дуго будан – објаснио ми је отац. Насмејао се онако како памтим само у тренуцима када је мене гледао, цело лице му се раширило, уз тихи издах, чак сам имао утисак и да му се беретка мало померила. Одгнао је сваку сумњу, пустио сам му руку и њоме га загрлио око струка, чак и дуги капут на оцу имао је мирис зиме, среће, радости, чаролије. Мало сам жалио што не смем да видим Деда Мраза, хтео бих да и њега загрлим, али нема ризика, да се Дека наљути. Нисам волео да спавам, но то вече сам једва чекао да дођем кући и заспим, нисам могао дочекати јутро. Снега тек понегде на улици. Нови почињао док смо ишли ка нашем дому. После десетак минута поново сам окусио слаткиш, тај обични шећер носио је слаткоћу, не само прерађеног шећера, већ наде, ишчекивања, среће, радовао сам се и белини која ће прекрити улице ујутру, обећавале су то ове пахуље, а небо је већ беличасто од облака и дима који излази из оџака наше улице губећи се попут нити у клупку.
Прешла је музичка честитка у руке најстаријег у кући, слушао је сина, сећао се те вечери...сећао се те, сетио се многих, давних ....
-Нисам имао ниједну слабу оцену, уча ме је похвалио пред родитељима, заслужио сам највећи поклон о коме сам сањао. Спустили смо се уз реку, ветар је ту најјачи, шибао је, гризао образе, видео сам и људе који газе залеђеном водом, али ништа ми није дуже задржавало пажњу, радовао сам се што долазимо све ближе центру. У локалу је таман био слободан један мали сто уз пећ. Отац је остао да наручи, а мати ме је повела да заједно огрејемо руке које ни рукавице нису чувале. Вратио сам се на своју столичицу таман када је стигла тацница са комадом алве и кашичица. Чинило ми се да бих појео тоне, а знао сам да је једно парче довољно па сам у сваком злогају уживао, пуштао да се топи у устима. Нисам жалио када смо кренули јер ме је чекао други део чаролије. Тачно у центру, испред бербернице у којој је отац редовно бријао браду и неговао своје бркове са увијеним крајевима, стајала је кочија. Упрегнути вранци су мирно стајали као контраст снежној белини што и на њима оставља траг. Тата је пришао кочијашу, платио лепе новце и дао знак мени и мајки да приђемо. Пружио јој је руку и придржавао док није ушла и села, а потом и мене подигао на седиште. На крају је сео и он, наспрам, пребацио ћебе преко наших крила и дао знак кочијашу. Било је ледено, истовремено уопште није било хладно. Ноге ми је грејао покривач, мамин загрљај рамена, а срце срећа. Много пута сам прошао тим улицама пешке, али су изгледале другачије из те перспективе. Боје на грађевинама су лепше, први пут сам приметио детаље на каријатидама конака некадашњег владара. Хтео сам да затворим очи, али нисам желео да пропустим један нови свет који је градио сан прожет погледом са фијакера. Шарао сам погледом са једне на другу страну, све је постало чуло вида, предео из бајки, а само је благо у уху одзвањао снегом пригушен топот копита вредних вранаца. Мајчине очи нисам могао видети, али сам на тренутак ухватио очев осмех испод уредних бркова док ме је гледао и осећао да уживам. Није баш била доступна свима вожња фијакером, можда су и њих двоје први пут били ту. У Европи је већ “горело”, нисам знао, нити бих марио, за мене је свет био савршен.
Порука је доспела до унука...
-Спуштало се вече на град, дан најкраћи. Већ су лампиони на јелци мењали боје, а црвено-златно новогодишње знамење мењало нијансе у том пресијавању. Гледао сам новогодишњу дечју емисију, већ пун стрепње. Мајка је рекла да ће тата из фабрике доћи касније, мора да се сретне са Деда Мразом, како би преузео поклон за мене. Споро је текло време, а на малом екрану, у том програму, безобразници пресрећу санке које вуку ирваси. Узимају поклоне, краду Нову Годину, краду радост.... мрзео сам их и бојао се, смејали су се злобно док су везивали наше јунаке. Плашио сам се да тата не касни због отмице за стварно, знао сам разлику између филма и стварности, но некада се и изједначе. Замишљао сам како чека у оближњем парку на дар, али дародавца нема. Кроз прозорско стакло сам гледао у небо, модро, али чисто, гледао сам на тротоаре под снегом, није било другог разлога за кашњење. Небо проходно, светлост месечине и снежне белине потпуна. Уочавао сам и понеког пролазника како спуштене главе, руку завучених дубоко у џепове хода простором испред наше зграде. Сигурно су и они забринути што нема Деда Мраза.... дубоко сам уздахнуо... чула су се улазна врата, није могао бити било ко други. Румених образа од зиме, црвених ушију, отац је испунио сав видик уплашеног детета. У руци је био велики најлон џак, пун свега. Деда Мраз је ипак добро, донео ми је поклон, маше ми са пакетића. Надам се да је и на филму победио.... – завршавао је новопечени отац своје присећање док је изнова читао кратку поруку на картонској честитки која свира. Музика позната, мелодија звучно непријатна, али је беба у на ручју оца постајала све тежа, тонући у сан. Успавале су га приче и музика, можда и сања већ.
Дека и прадека, отац и деда, син и отац, како год, устали су да поспреме трпезу, млади човек је понео свог наследника ка креветцу спустивши честитку на сто. Под благим светлом, прошарана светлећим украсима по целом дому назирала се порука „Једно вече бар будите дете“. Поноћ само што није откуцала...