На Дан победе сви су победници

Више од 150 деце из седам градова из Србије и Републике Српске, послало је у суботу из Шаца најлепшу спортску слику Србије. Поводом 101. годишњице од ослобођења Шапца у Првом светском рату организован је први међународни Трофеј Града Шапца за најмлађе рукометаше, узраста од првог до четвртог разреда.
Турнир су организовали Рукометни клуб „Металопластика“, Град Шабац и Туристичка организација Шапца, а циљ је био да се деца упознају и друже. Иако утакмице нису имале такмичарски значај малим рукометашима на терену борбености није фалило.
-Њихови осмеси говоре да су задовољни, срећни и да им је ово био испуњен дан. Провели су га са новим другарима из других градова. Упознали су се, дружили и надам се да су и наша деца, као и гости понели лепе успомене из Шапца, рекао је тренер млађих категорија „Металопластике“ Милош Митровић.
Поред подмлатка „Металопластике“ на турниру у сали екеономске школе “Стана Милановић” су учествовали и “Динамо” из Панчева, “Лавови” из Бачке Паланке, “Хајдук” из Бешке, “Растимо” из Новог Сада, “Узор” из Лознице и “Бијељина” из Бијељине.
Како није било победника сва деца су, као успомену на овај дан, добила медаље и мајице.
- На дан када је пре 101. годину српска војска ослободила град Шабац, разрушен и девастиран, мучен и убијан, преполовљен славимо слободу и нови живот. Има ли бољег начина да то урадимо од овога што се дешава данас. Када кажете и помислите на Шабац, сигурно једна од првих ствари која ће вам пасти на ум јесте рукомет и јесте “Металопластика”. И јесу наши најмлађи, понос и будућност овог града, будући првотимци Металопластике и репрезентавци Србије. Овде славимо живот, слободу и будућност лепог града. Слобода рађа наду, живот и лепоту, истакао је на отварању турнира члан Градског већа Божидар Катић.
Шабац јесте град рукомета, али у другим градовима овај спорт не може да држи корак са осталим популарнијим. Зато је овај турнир био велика прилика и за гостујуће екипе да овај спорт додатно популаришу међу својом децом.
-Тачно је две године како је оформљен клуб у Бешкој и задовољан сам. Деца су дошла на први тренинг и нису знала ни шта је рукомет. Сада имамо фантастичне резултате, препознатљив клуб и где год се појавимо освајамо медаље. Одушевљен сам турниром у Шапцу. После дуже времена учествујемо на јаком турниру где је организација на максималном нивоу. Види се да су се домаћини потрудили и надам се да ће Трофеј града Шапца заживети у наредним годинама, а ми ћемо се увек радо одазвати. Потребно је што више оваквих догађаја у Србији. Искористили смо прилику ми тренери да овде разговарамо и сложили смо се да је јако мало мини рукомета, а на оваквим догађајима деца заволе рукомет. Поред фудбала, кошарке, одбојке, и других индивидуалних спортова, имамо велики проблем да привучемо децу на рукомет, рекао је Дарко Трифковић, тренер “Хајдука” из Бешке.
Турнир у Шапцу је показао да рукомет у Србији има будућност. Ипак, са децом се мора радити на прави начин.
-Оно што је најбитније за овај узраст је да науче правилну технику рукомета, а пре свега да заволе рукомет и да што више играју и друже се. Овакви догађаји деци много значе. Они од турнира до турнира препричавају догађаје. Иако су сви победници деца уживају и памте ово. Градови који су некада били центри рукомета, као што су Шабац, Панчево, Нови Сад, почели су да схватају да се почиње од мини рукомета, да треба правити кванитет да би од тога могао да се изабере квалитет. Српски рукомет има будућност, али то се мора системски поставити. Са децом треба да раде најбољи тренери који су обучени за рад са нјамлађим категоријама. Али најважнија је љубав према рукомету и тренера и деце, после све иде лакше, истакла је Јелена Деспотов, тренер у РК „Растимо“ из Новог Сада.
Жеља организатора, а и гостију је да се истим поводом, на Дан ослобођења Шапца, друже и наредних година.

Најмлађи међу најмлађима
Рукометна школа “Металопластике” има 160 деце, више него било који клуб у Србији. Најмлађи учесник турнира имао је само пет година. Ипак, игром је парирао неколико година старијој деци.
-Тренирам око два месеца. Много волим да играм рукомет и долазим на тренинге, каже Андрија Драгаш чија је жеља за играњем рукомета била јача од савета тренера да сачека да још мало порасте.
Ген за рукомет наследио је од оца, Милоша, такође некадашњег играча “Металопластике”, а јак тимски дух показао је када је на питање да ли жели да се појави у новинама узвратио питањем
-А хоће ли бити и остали?