Без розаријума због слабог интересовања

Када је 1997. година почела изградња Новог гробља, било је планирана и изградња розаријума и колумбаријума за постављање урни. У некој даљој визији било је идеја да Шабац добије и крематоријум.
Временом, ниједна од ове две идеје није заживела, нарочито не у потпуности. Розаријум је започет, али никада није довршен. Није било средстава да се приведе крају. Од крематоријума се одмах одустало, јер се ради о скупој инвестицији.
Према речима некадашњег дугогодишњег руководиоца секторта погребних услуга у ЈКП „Стари Град“, Александра Станковића приликом изградње розаријума рачуница је говорили да је потребно око милион тадашњих немачких марака за завршетак.
- Планирано је да се розаријум стави под мермер, али никада посао није завршен. Гробље је проширено, а розаријум није завршен. Чињеница је да у Шапцу никада идеја о кремирању и полагању урни није заживела. Деси се, максимално десет случајева, да се годишње положе урне у гробно место и то је углавном случај са покојницима из иностранства - каже Станковић.
Садашњи руководилац тог сектора Иван Јеротић потврђује да у Шапцу готово да и нема интересовања за кремирање.
- Та идеја једноставно никада није заживела у нашем граду. Питање је и у каквом је стању данас започет розаријум и да ли би могао да се доведе у стање какво је било предвиђено. Било је планирана изградња око сто места за полагање урни. Уколико неко баш инсистира на кремирању, урна се у Шапцу полаже у гробно место - истиче Јеротић.
Слабом интересовању за кремирање и полагање урне вероватно је допринео и став цркве по том питању.
- Сахранити, или сохранити значи сачувати тело до другог васкрсења. Тада ће сви који су упокојени устати из гробова и заједно са Исусом Христом васкрснути. Зато се и гробови украшавају и улепшавају, окрећу се ка истоку како би покојник угледао Исуса када дође тог васкрсења. У молитвама приликом опела јасно се каже: земља јеси, у земљу ћеш отићи - истиче шабачки свештеник Мирко Вилотић.
Према његовим речима, црква дозвољава да се после опела кремирају посмртни остаци, ако је то жеља покојника.
- Став цркве је да се опело мора обавити пре кремирање. У нашим крајевима гробови су и тапије, своје најмилије смо сахрањивали по њивама и имањима како наследници не би отуђили својину. На територији шабачке епархије ради се о минималном броју, углавном о наших људима који су преминули у иностранству - додаје свештеник Мирко Вилотић.
Питање кремирања је у међувремену постало и практично питање, јер у целој земљи полако настаје проблем гробних места. Време које је пред нама, показаће да ли ће доћи до промене става, како цркве, тако и грађана, и од тога ће свакако зависити и судбина шабачког розаријума и колумбаријума. Кремирање у Шапцу дефинитивно није заживело као идеја искључиво због непостојања интересовања за тако нешто.

Најстарији Закон у примени
Закон о сахрањивању спада у два најстарија закона који су на снази у Србији. Овај Закон је усвојен 1977. године. Претрпео је извесне измене, али се и даље примењује. За разлику од многих развијених земаља, у Србији је преузимање урне дозвољено само ако је обезбеђено место за њено одлагање на гробљу. У многим земљама је дозвољено урне држати у кућама, закопати у дворишту, просути пепео у океан, море, реку, на планини...

Мора сандук
- Не тако давно, десио се случај да је из Норвешке допремљена урна особе која је инсистирала на кремирању и полагању у гроб своје фамилије. Тадашњи свештеник није хтео да обави опело док се урна, најпре, није ставила у сандук, а затим положила у гроб, испричали су нам радници који раде на шабачком Новом гробљу.