Инфо

9. април 2020.9. апр 2020.
Спознај себе и свет
Експресија и импресија уметности - Ивана Јелић

Спознај себе и свет

Уметност као уживање и изазов стварања. Човек вечан и неисцрпан мотив због самосвесности појединца. Белина папира може бити изазов за скице и интуитивна и брза решења. Уметник доживљава и реконструише стварност на својствен начин
-Уметност ми је одувек представљала уживање као и изазов кроз стварање. Истраживање изражајних могућности у ликовном раду подразумева интуитиван, али и комплексан приступ и стално тестирање себе кроз кораке које треба предузети. Од кад знам за себе волим да цртам, због чега сам ишла на часове сликања, док ми је после завршене Шабачке гимназије уметнички факултет био разуман избор у погледу интересовања. Гомила призора и дела са којима сам се сусрела током живота, разних уметничких и књижевних, су додатно подстакли моју жељу. Уметнички израз подразумева потребу за стварањем, анализом и запажањем детаља и покушај посматрања света кроз један шири контекст - каже за „Глас Подриња“ о својим првим корацима у свету креативног стваралаштва, млада шабачка уметница Ивана Јелић.
Приметно је да латински називи доминирају у називима самосталних изложби, као и појединачних дела. Да ли за то постоји одређени разлог?
Покушај да се дело дефинише и именује помаже да се оно објасни, али на један начин је и контрадикторно. Постоји могућност да назив превише ограничи интерпретацију и тиме скрене пажњу са суштине уколико је уметникова намера била да представи нешто што није лако описати речима. Одређени латински цитати су ми одговарали као избор за неке од назива јер иако упућују на намеру, одликује их истовремено довољна ширина да не ограниче њено значење. На пример, Nosce te ipsum (Упознај себе) сам сматрала прикладним за назив самосталне изложбе, одржане у Библиотеци шабачкој, јер упућује на анализу и комплексност човека који ми је главни мотив и односи се на сталну потребу за самооткривањем и разумевањем. Такође, употреба латинских назива може да представља и један вид подсећања на вредна, а можда заборављена значења.
Често говоримо како уметник има посебно око, да другачије види свет, доживљава стварност која га окружује. У којој мери је истинита та тврдња?
Наизглед обични мотиви могу имати нарочиту лепоту на уметничким делима. Уметник запажа и бира детаље али их даље обликује кроз сопствени израз при чему им придаје значај. Он полази од видљиве спознаје света, али дело гради на својствен начин, при чему представља један вид нове, уметничке, стварности. Уметност подстиче на размишљање јер нас измешта из контекста свакодневице и нагони да ствари сагледамо на нов начин. Зато се у посматрању уметничког дела може доћи до више закључака како би покушали да се приближимо његовој претпостављеној суштини. У основи поменутог је потреба за сталним преиспитивањем света и али на један начин и себе.
Централни мотив твојих дела је људска фигура, тамнији тонови. Због чега си се определила за тај елемент као основу инспирације?
Часови цртања често укључују студију модела, при чему сам открила интересовање ка приказу људске фигуре и њеним изражајним могућностима. Сматрам да је човек вечан и неисцрпан мотив због самосвесности појединца. Уједно је и први мотив који се јавља у ликовном изразу човека, још у предшколском добу. Експресивност људске фигуре, нарочито кроз портрет, је неисцрпна јер смо по природи друштвена бића. Експресивност се не односи само на пренаглашене изразе, пошто и ограничена експресија може имати комплексну причу, а која је у складу са човековим унутрашњим светом. Трудим се да кроз једноставност мотива и ликовних елемената представим свој рад, због чега често проналазим комфор у коришћењу валера. Однос светлих и тамних површина ми омогућава да представим форму и постигнем жељени ефекат.
Цртеж је основа ликовног стваралаштва, али млади уметници у намери да буду аутентични, привуку пажњу често запоставе цртеж.
Чињеница је да усавршавање цртежа значи доста за уметничку праксу и да добар цртеж представља солидну основу за даљи ликовни рад. Иако у контексту савремене уметничке праксе класичан цртеж представља само једну могућност, неоспоран је потенцијал којим располаже. Разумљива одлука је пронаћи начин изражавања који сматрамо блиским и који нам омогућује да успешније пренесемо оно што намеравамо. У примеру сопственог уметничког рада, цртеж зато има посебан значај.
Да ли инспирација претходи одласку пред платно, или уметник „тражи“ подстицај пред белином платна/папира?
Неоспорно је да уметнички рад одликује доста претходног планирања, али је тешко занемарити експериментални приступ који се огледа у непланираности уметниковог размишљања. Белина папира може бити изазов за скице и интуитивна и брза решења. Кроз ове цртеже, тј крокије, инспирација долази до изражаја и формира се оквирна идеја. У случају студиозног рада, покушам да испланирам процес и потребне кораке да се она оствари. Значи ми да имам представу о процесу рада, иако је то некад тешко испунити. Почетна замисао често другачије изгледа на самом платну, због чега у току рада доста долази до непланираних промена као и доста одлука. Обе тврдње могу бити тачне јер се полази од претходне инспирације и оквирне идеје која пун облик добија током рада. Стваралачки процес одликује доста покушаја, слику често више пута у потпуности пресликам и мењам током рада, док не успем да се приближим и остварим колико је могуће идеалну замисао.
Колико стваралац оставља на делу свој траг, део унутрашњег бића, а колико је дело продукт онога што види?
Уметник доживљава и реконструише стварност на својствен начин и иако дело има корен у стварности у којој настаје, оно је пре свега јединствен израз онога који га ствара, избора које прави током рада, донесених на основу његовог дотадашњег искуства и сазнања. Ово не значи да је дело дословце отелотворење, већ да представља нешто што неоспорно настаје као део комплексног и непоновљивог процеса и да тиме упућује на исти. Уметничка замисао не подразумева само лични израз већ и уметников осећај за форму и ликовност. Обзиром да човека одликује богат унутрашњи свет, тешко је дело сагледати искључиво логички и без даљих референци. На тај начин би изгубило свој суштински значај који се огледа у преиспитивању виђеног.
Да ли слике имају универзалну поруку, или је на посматрачу да „ухвати“ невидљиве нити и донесе лични суд на основу импресије?
Уметниковој намери се посматрач приближава на основу сопственог суда и тачке гледишта. Приликом спознаје дела он на један начин тежи да се препусти и да се приближи његовој суштини. Међутим, потпуно значење увек измиче зато што је код посматрача стално присутан елемент самопосматрања и преиспитивања видљивог. Уметник кроз дело често покуша да прикаже нешто што није могуће описати речима. Дело након неког времена и за уметника може имати ново значење јер се он као јединка мења током живота и није фиксирана и непроменљива целина. Невидљивом садржају, као поруци дела, се самим тим тежи, али он није објективна вредност, тако да се у тренутку перцепције тек надзире уколико је израз јасан.
Шта би за уметника била дистопија, а шта утопија у данашње време?
Уметнички рад представља пример ширег схватања при чему је тешко доћи до конкретног закључка, самим тим и генерализовати одређени појам. Уметници могу стварати у истом времену и простору али њихов рад ће и даље бити различит и непоновљив јер ће стварати под сопственим условима и намерама. У једном смислу уметнички процес може да се посматра као утопија и испуњење уметничке праксе. Он подразумева пре свега услове за стварање и израз као хармоничан процес и његово остварење. У савременом времену појединац је нарочито отуђен, данашњицу одликује хаотичност због количине информација и гомиле посредованих вредности којима се губи суштина. Апсурдно је издвојити човека од свакодневног искуства и доживљаја и ограничити његов унутрашњи свет на логичке закључке. Чињеница је да гомила призора које видимо и начин на који их доживљавамо утиче на формирање нашег целокупног утиска о свету. Хаотичност савременог живота томе не иде у прилог и неоспоран је покушај човека да се идентификује и оствари везу са сопственом природом. Смена конфликата и њиховог испуњења се на овај начин може посматрати у склопу појединца у виду контрастног односа дистопија-утопија, несклад-хармонија.

Ивана Јелић је рођена у Шапцу. Завршила Шабачку гимназију. Дипломирала на основним и мастер академским студијама Примењеног сликарства на Факултету примењених уметности, Универзитета уметности у Београду. 2019. године докторирала на истом факултету са просечном оценом 10,00, под менторством професорке Милке Вујовић Стојановић. Излагала је на више самосталних и колективних изложби и пројеката.

М. Ж.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa