Инфо

(13. август 2020.)
МОЈ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Родно засновано насиље

“Припаднице мог пола ће ме, надам се, извинути, ако се према њима будем опходила као према рационалним бићима, уместо што ћу ласкати њиховој фасцинантној грациозности и посматрати их као да су у раном детињству, неспособне да се заузму за себе.”
Родно засновано насиље
Иако су најчешће жртве родно заснованог насиља жене, оно није полно, територијално, економски нити друштвеном групом условљено. Оно јесте, дефакто, проблем свих оних који чине друштво у ком живимо и који исто стварају, односно, проблем свих нас коме доприносимо не само вршењем овог, пре свега, противзаконитог, чина већ и занемаривањем чињенице да се исто константно одвија, неретко пред нашим очима, на нашим радним местима, на јавним местима, у медијима, у животном простору; да жртва, али и насилник може бити свако.
Родно засновано насиље је заједнички назив за различите видове насиља, чије су категорије, по Приручнику за превенцију родно заснованог насиља, који се користи у школству: родне предрасуде и дискриминација, односно сексизам и мизогинија, сексуално узнемиравање и/или насиље, насиље у партнерским односима односно у породици, али и насиље због сексуалне оријентације, присилни брак, присилна проституција ( уколико је проституција ,,добровољна“ онда је, по закону из 2016. године, ,,крив“ ,,онај ко се одаје проституцији, користи услуге проституције или уступа просторије ради проституције“ и предвиђена му је новчана казна између 50 000 и 150 000 динара или казна затвора од 30 до 60 дана- где се по први пут кажњава и корисник овакве услуге) те експлоатација људи тј. трафикинг. При овоме, Савет Европе род посматра као: ,, друштвено конструисану дефиницију жене и мушкарца.“. Поменута организација овим не препознаје све оне који себе не би сврстали ни у једну од две групе. Занимљиво је, међутим, како је друштво, при томе, мушкарце дефинисало као способне, сналажљиве, паметније и надасве моћније, у сваком смислу, што се оправдава физичком снагом која им, истини за вољу, јесте омогућена еволуцијом и њиховом улогом у најранијој историји човечанства, или пак као слабиће или ,,исфеминизиране“ ако су ,,исувише“ емотивни. Жене су, са друге стране, окарактерисане као осетљиве, крхке, неморалне, блуднице или пак исувише конзервативне, генерално инфериорније, недостојне света у ком живе, чији су део и који, ипак, стварају.
Иако наше, патријахално, национално васпитање налаже да ,,прво мушко“ има свако право на све, па чак и на не контролисање својих, примитивних, животињских нагона, над бићем које ,,служи за репродукцију, прање, кување и пеглање“, исто то мушко не би постојало без значајне жене у свом животу у виду мајке, сестре, тетке… Наведено учење резултирало је тиме да се свакодневно сусрећемо са прозивањем, етикетирањем, омаловажавањем….на шта, како смо учене, не треба да обраћамо пажњу нити да одговарамо јер би тако нешто кварило слику савршене, насмејане младе жене или девојке ( јер, разуме се, не бисмо желеле да изгледамо исувише дрско, навалентно или агресивно). Можда важније од тога, чак и установе, у које би требало да имамо највише поверења, овакво понашање карактеришу као стандардно, уобичајено. Управо ова тврдња испоставила се тачном у истраживању које је спровео Глас Подриња где је преко 77% испитаника, махом између 15 и 30 година, рекло да нема поверења у надлежне институције, 39% се не осећа сигурно на јавним местима, сваки трећи испитаник је доживео неки од видова родно заснованог насиља, приближно исти број је доживео насиље на послу или у школи док је свега 10% и пријавило насиље. О неоспорној свеприсутности насиља говори и чињеница и да се 43% испитаника свакодневно сусреће са родно заснованим насиљем. Овакав, насилнички, став друштва мора се срушити уколико желимо једнакост, а то се неће десити тако што ћемо ћутати, смешкати се и бити лепе. Промена статистике може се десити само као последица едукације о проблему ( не само оне кроз образовни систем, која се реализује од 2005. године у оквиру програма ,, Школа без насиља“, а чију успешност можете сами проценити; чак 45% испитаника сматра да није довољно информисано о овој теми) и подизања свести кроз исту. Како је то и Ксенија Атанасијевић, прва жена у Србији која је докторирала на Београдском универзитету ( приликом чега је забележено да су се професори питали: ,, Да ли је све у реду са хормонима ове жене?“), која је била доценткиња филозофије и права, али и активисткиња за права жена и људи рекла: ,, Огледало стања једног друштва је положај женског детета у њему, а касније и одрасле жене.“:
Не сме се заборавити напоменути ни да су каткад и мушкарци жртве насиље, што се свакако не сме занемарити нити олако схватити, иако је насиље над женама далеко присутније. На насиље нису отпорни ни припадници друштвених група који себе не сврставају ни у једну од ове две општеприхваћене групе (мушкарци и жене) што их не чини мање људима.
Милица Жугић

Најновији број

22. октобар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa