Хроничари гиганта индустрије

Хемијска индустрија „Зорка“ обележила је историју Шапца. Од отварања 1938. године, а посебно у послератним деценијама, од некада трговачког и занатског града, створила је индустријског гиганта велике државе. Беше у једном тренутку и 11 хиљада запослених, представништва и производи са чувеном ретортом на плавој позадини, симболу Зорке, појављивала су се пространствима „Југе“, Европе и света. Није се допринос Зорке завршавао само на привредном успону, немерљиво је утицала на развој спорта, културе, образовања, рекреације у Шапцу.

Споменик фабрици јесте у настајању, али он ће бити само мали наспрам стамбених насеља, Спортско-рекреативног центра, живих споменика града кога је она у великој мери изградила. Постигнућа фабрике нису смештена само у регистраторе и комаде хартије, већ су и укоричена у Архиву и Библиотеци шабачкој. На корицама стоји: „Новине ХИ Зорка“. Као што је предузеће остављало конкуренцију иза себе у надметању на тржишту, тако су и новине шабачке хемијске индустрије биле без премца у поређењу са бројном штампом фабрика региона.

-Функцонисали смо под окриљем Службе информисања. Уз новине, припремали смо и емисију на Радио Шапцу „Зоркиних 30 минута“. У хијерархији су постојали шеф Службе, потом уредник новина и редакција, односно новинари и фоторепортер. Излазили смо средином седмице, на две недеље, а у најбољем периоду „Зорке“ јавио се предлог и жеља да постанемо и недељник, али се у последњем тренутку одустало од те идеје – присећа се један од, најпре новинара, а потом и уредника „Зорке“ Богдан Лазић, сапутник у присећању на лист најпознатије шабачке фабрике.

После Спајића, 1961.поверење за позицију уредника добио је Драгиша Пењин. Кратак период потом лист уређује Веселин Крстић, а од 1962. до 1970. уреднички потпис даје Предраг Ивановић. Осме деценије прошлог века први човек листа је Новица Прстојевић.

-У Зорку сам се запослио у погону Косане „Заштите биља“. Ту сам се запослио са средњом стручном спремом ондашње Хемијске школе, иако сам већ имао и факултетску диплому Филолошког факултета и искуство просветног рада у Свилеуви и Коцељеви. Ондашњи уредник Новица Прстојевић ме је питао имам ли дара за писање, што искрено нисам знао да ли имам или не, али сам се опробао у редакцији 1972. Неколико година сам био новинар, потом уредник и шеф Службе. У међувремену сам и магистрирао на Факултету политичких наука на смеру масовних комуникација и публицистике.

Запослење у Зорки било је ствар престижа. Резултати су дуго осликавали сигурност свих, тако и редакције сачињене од образованог кадра, наглашава Лазић.

-Велика већина запослених имали су вишу или високу стручну спрему, тек по неко није. Млади људи су уагали у образовање и желели да добију прилику, коју смо нудили. Не волим да помињем имена са којима сам радио у било којем периоду, јер ћу сигурно заборавити многе, али ћу покушати уз молбу да ми колеге које изоставим не замере. Живан Поповић, Сава Полић, Драган Николић, Драган Ивановић, Веселин Крстић, Вута Бујшић, Брана Перић, Новица Прстојевић, Мила Тошић, Мирјана Бошњак, Мира Пејић, Новка Лепан, Божа Вујић, Стева Матић и многи други.

У време пре компјутера, сваки члан редакције имао је писаћу машину. После корекција, дактилограф би поново прекуцао у случају потребе текст. Ручно су цртане стране, распоређивани текстови и слике. Штампао се лист најпре у Новом Саду, а потом у штампарији „Драган Срнић“ у Шапцу.

- Док сам био уредник, инсистирао сам да прочитам све текстове, јер сам позицијом одговоран за садржај и све податке. На састанку смо одлучивали ко ће бити дежурни за штампу наредног броја и имао би обавезу да контролише да ли је све штампано у складу са упутствима. Када изађе број, тог дана се састајемо и припремамо наредни, делимо дужности, а пре тога анализирамо шта ко није урадио у односу на планирано. Штампали смо се у у 11 до 12 хиљада примерака. Сви запослени су добијали новине, пензионери који би се пријавили, као и институције. Нисмо били у продаји.

У оквиру редакције није било стандардне поделе на рубрике, али су, наглашава Лазић, увек тежили да буду актуелни и свеобухватни.
- Писали смо о свему где се представљала Зорка. Пратили смо, на месту догађаја, велике сајмове, увек Радничко спортске игре, спортске клубове које је Зорка помагала. Увели смо и рубрику „Једно питање, три одговора“, где смо анкетирали раднике по различитим питањима. Било је места за енигматику, стваралаштво радника. Ванредно издање смо направили поводом смрти Јосипа Броза Тита. Иако нисмо сви размишљали исто по питању политике, без позива смо се окупили у редакцији и направили број посвећен преминулом председнику СФРЈ.

Новине су поделиле судбину фабрике. Како су се мењале околности, „Зорка“ слабила, трпела организационе промене, престајала је и потреба да постоје њене новине. Угашене су тихо.

-Мислим да смо правили квалитетан лист. Нисмо само желели да излазимо тек тако, већ да понудимо и квалитет, будемо актуелни, креативни. Сарађивали смо и са „Гласом Подриња“, активно, помагали када је потребно, нисмо били конкуренција, већ пријатељи – вели на крају Лазић.

Прича у три дела
Први покушај забележен је још почетком 1955. године. У форми билтена свега неколико месеци излазио је „Хемијски радник“. Само шест бројева је опстао. Још се фабрика пробијала на тржишту и средстава је недостајало за нешто више. Уредник је био Веселин Томашевић. Иако кратког века, „Хемијски радник“ је остао записан као први лист било које радне организације у Подрињу.

Друга „епизода“ је почела за Дан републике 1956. године. Томашевић је уредник новог листа „Зорка“. Борба је трајала дуже овај пут, до октобра 1957. када је поново одлучено да средстава за опстанак и рад нема.

Поново поводом 29. новембра, године 1959. одлучено је да већ узорни радни колектив поново покрене свој лист. Име „Зорка“ остаје, Миодраг Спајић, први професионални новинар у листу, именован је за уредника. Најпре је то био месечник, а убрзо је постао двонедељник. Сада је све постављено на чвршће темеље и лист је растао заједно са фабриком.