“Као да нам их неко отима, ми их не дамо, али као да постоји нешто јаче од нас. Колико год се трудили дешава се да трпи приватни живот. Акумулира се нервоза, туга, стрес и то мора негде да пробије. Иако се крај не назире и на измаку смо снага опорављени пацијенти нас подсећају за шта се боримо” прича Сандра Павловић, сестра која последњих годину дана ради у респираторној јединици
Респираторна јединица Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ је место где се води свакодневна борба између живота и смрти. Тим лекара, сестара и инструментарки даноноћно се бори за сваког пацијента. Свакодневно суочавање са смрћу не дозвољава им да посао оставе у Болници. Лица пацијената неретко их прате кући.
Сандра Павловић једна је од сестара које раде у Респитраторној јединици. Већ 20 година ради у Служби анестезије, а од када се удала у Стару Пазову сваког дана на посао путује око сат времена у једном правцу. Од марта прошле године ради у Респираторној јединици. -Није сваки дан исти. Неке смене су лакше од других, тада буде смеха, шале, а неко од пацијената зна и да запева. Са друге стране, имамо и оне које нам прођу у сузама, у којима нам умре по неколико пацијената. То се психички тешко подноси. Колико год дуго радили овај посао на то не можемо да огугламо, каже Сандра.
Уигран тим -Сви ми у респираторној јединици су једну уиграну машинерију, а предводе их феноменални лекари. Јако сам поносна што сам део тог тима. Одлично су се уклопиле и инструментарке, а са нама су ту од почетка колегинице из операционог блока и са хирургије и раде све у корак са нама и без њих би посао био знатно тежи. Наша главна сестра је од почетка уз нас, испуњава сваки захтев и максимално нам излази у сусрет, подржава нас и разуме у свему. Све то важи и за начелницу. Само на овај начин можемо пружити све од себе и омогућити пацијентима најбоље могуће услове и негу, јер ми смо ту због њих, истиче Сандра.
Контактирају и са породицама које зову да се распитају за своје најмилије. Лако је када имају да им саопште лепе вести, али треба знати шта рећи када је извесно да ће исход бити најгори. Једна од највећих непознаница вируса и више од годину дана касније је што се не зна код ког пацијента, нити зашто нагло наступа погоршање. Оправак иде добро и пацијент ипак умре. -Дешава се да их изгубимо за пар минута. Поред свих нас, опреме, лекова... Као да нам их неко отима, ма их не дамо, али као да постоји нешто јаче од нас. Најгоре је гледати их у очи и видети да живот истиче из њих. Они се у једном тренутку предају и ми смо немоћни. Боримо се, улажемо последњи атом снаге, али нема резултата. Ти погледи су страшни, језиви. Њихов страх је разарајући. Некада их гледам како плаве пред мојим очима, јер су на само неколико секунди одвојени од кисеоника и маске како би узели пар капи воде или прогутали залогај хране. Они не једу много, немају снаге, а и страх је мног јачи од глади. Те сцене је тешко заборавити, прича наша саговорница. Након оваквих догађаја неизоставно се јављају питања: како, зашто, да ли је још нешто могло бити учињено. Лица пацијената искрсавају у неочекиваним моментима. Све то оставља трага и на свакодневни живот ван Болнице.
-Колико год се трудили дешава се да трпи приватни живот. Акумулира се нервоза, туга, стрес и то мора негде да пробије. Размишљам и код куће шта се тамо дешава, како су, хоћу ли их све затећи сутрадан. Вежем се за пацијента, он буде добро. Дођем на посао видим да га нема и будем срећна јер мислим да је отпуштен, онда ми кажу да је умро. То се не прежали лако. Неке од њих помињемо и после много месеци, каже Сандра. Коментари да корона не постоји, као и они да сестре у респираторној јединици раде „само“ четири сата имају ефекат шамара. Наша саговорница каже да би радије копала 12 сати него радила „само“ четири сата у смени у којој пацијенти умру. Оно што даје ветар у леђа свакако су пацијенти који се опораве. Они дају снагу да се иде даље. -Њихови осмеси немају цену. Наш посао ових годину дана је стално вагање између смрти и опоравка пацијената. Иако се крај не назире и на измаку смо снага опорављени пацијенти нас подсећају за шта се боримо. Ту смо због њих. Када тешко дишу ми морамо да им помогнемо код сваког удаха. Храбримо их када губе наду, да морају да се боре, да их неко чека кући, истиче Сандра Павловић.
