НАГОВЕШТАЈ ПРЕПОРОДА

Протекле среде, 12. маја, храм у Касарским Ливадама прославио је Светог Василија Острошког Чудотворца, великог исцелитеља и заштитника српског рода.
На Светој Литургији саслуживали су свештеници из Црне Горе, епархије будимљанско-никшићке: протојереј ставрофор Синиша Јанковић, парох затонско-брзавски из намесништва бјелопољског и јеромонах Саво Вукајловић из манастира Ђурђеви Ступови. Верујемо да долазак ових духовника, с обзиром да су дошли по благослову Његовог Преосвештенства епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који је чувар ћивота Св. Василија Острошког, има посебну симболику која наговештава препород и доноси добре вести за духовни живот овог храма и његових верника.
После Св. Литургије и опхода око цркве, уследило је резање славског колача. Ове године било је више од двадесет свечара.

"Глас Подриња"

- Сваке године има много домаћина, а свако даје прилог према својим могућностима. На нашу храмовну славу долази велики број ходочасника из разних крајева који притичу Св. Василију, кроз кога је Господ пројавио бројна чуда, каже протонамесник Миливој Пајић, старешина храма.
Храм Св. Василија обилује светињама. Поред Часног Крста Господњег, у цркви је своје место нашао воздух Св. Василија из 1875. године (платно којим је лице Св. Василија било покривено). Овде су бројне чудотворне иконе Мајке Божје и светитеља који су Господу угодили.
Поред храмовне славе, од јубилеја који окупљају верујуће широм Србије треба поменути Светосавску прославу (27. јануар), празновање Светог Пајсија (2. јули), Дане Мајке Божје и Светих Царских Мученика Романових (последња недеља јула), Чудо Светог Архангела Михаила (19. септембар) и Светог Мардарија Либертивилког (12. децембар).

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ
Свети Василије Острошки рођен је 28. децембра 1610. године у Херцеговини, у селу Мркоњци, у Поповом пољу. Крштен је као Стојан, а пуно световно име и презиме било му је Стојан Јовановић. Родивши се у изразито побожној породици, окренут посту и молитви још од најранијих дана, прву школу хришћанске врлине научио је у свом дому. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у манастир Завалу у коме је тада игумановао његов стриц, Серафим. Под вођством стрица млади Стојан је у близини књига и мудрих људи брзо упознао дух Светог писма и основних светских наука. Тада се родила његова жеља да се замонаши.
Боравећи у манастиру Тврдош, у требињском крају, љубав према посту и молитви крунисана је чином монашења када је добио име под којим ће бити познат – Василије. Име је одабрао како би се у свом духовном животу који га је очекивао угледао на живот и подвиге Василија Великог. Недуго након монашења, Василије је стекао ђаконски и свештенички чин.
У манастиру Тврдош добио је звање архимандрита, чиме су отпочела његова бројна путовања према центрима православне вере у свету – Светој Гори и Русији, где се задржавао и по неколико месеци. У том периоду радио је на поправљању опустошених и оронулих храмова, а неретко је обнављао многе народне школе.
Током великог ходочасничког путовања преко Никшића, манастира Морача, манастира Ђурђеви Ступови и Пећи, црквеним великодостојницима и обичном народу говорио је о страдању народа у Херцеговини и агресивности турске пропаганде. Највећи део времена провео је у манастиру Хиландар, након чега се вратио у Пећ, где је 1638. године хиротонисан за митрополита. Иако је имао непуних тридесет година, због узвишености духа и најсмернијег живота које једно духовно лице може водити, удостојен је епископског чина.

"Глас Подриња"

Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогоњен, клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнежева.
Као архијереј живео је у манастиру Тврдош, где је вернике додатно утврђивао у православљу. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у Острог. Једно време је провео у малом селу Попе, потом неко време боравио у Милица пећини у Пјешивцима, а затим је прешао у пећину у Острошким Гредама где је, по предању, раније боравио један испосник – старац Исајија и где се налазила мала богомоља.
Управо из пећине мудраца Исајије, Василије је управљао митрополијом готово пуних петнаест година. У том периоду је око себе почео да окупља и друге монахе. У завештању из 1666. пише да је митрополит Василије „својим трудом и имањем“ само обновио, али не и основао манастир Острог, а о делатности митрополита Василија за време острошког службовања, на основу писане грађе, не зна се много.
У Острошкој стени подигао је и украсио цркву Часног и Животворног Крста и наредио да се живопише. У његовој тежњи да се Острошка пећина претвори у манастир, нико му није могао стати на пут, па је сам носио камење за храм, непрестано се молећи и обављајући своје црквене дужности. Својим радом и стварањем дошао је у позицију да њега и црквену имовину штите највећи верски и световни владари тог времена.
Свети Василије Острошки напустио је овај свет 1671. године у својој ћелији изнад Острошке испоснице. Према легенди, у тренутку преласка, необична, надземаљска светлост испунила је ћелију. Тело светог Василија монаси су сахранили испод црквице Светог Ваведења Мајке Божије. Слава овог пустињака у народу већ је била довољно велика да би Турци одмах по његовој смрти пронашли његове кости и спалили их на ломачи у нади да ће сатрти дух православног живља.
По предању, седам година након његове смрти, проигуману Жупског манастира у сан је дошао владика Василије са речима да га ископа из земље. Нису му веровали. Тек када је трећи пут, дошавши му у сан оставио ватрене трагове по његовом челу, калуђери су узели мотике и лопате и, након седам дана проведених у испосништву и молитви, отишли на место где је владика Василије био закопан. Његово очувано тело извађено је из земље и пренесено у Горњи манастир где се и данас налази, а током немирне историје светитељеве кости нису имале мира те су често скриване и премештане. Први пут испод манастира крај реке Зете, други пут у цркву Пресвете Богородице покрај моштију Светог Петра Цетињског. У пролеће исте године, мошти су враћене у манастир Острог, али су убрзо опет скривене на Цетињу.
Године 1878. великом свечаношћу обележено је враћање моштију у Острог, а тада је ковчег носио црногорски књаз Никола.
Његово нетрулежно тело је, након растанка са душом, постало ризница Божије благодати која исцељује болесне страдалнике (не само православне) који притичу светињи са чврстом вером и надом у милост Божју.
Поштовање православног народа према овом светитељу огледа се у подизању великог броја храмова и цркава у његову част, а 1935. године у Београду отворена је болница која носи његово име.
Име Светог Василија Острошког изазива толико поштовање међу верницима, нарочито у Црној Гори, да се не изговара у седећем положају, већ се обавезно устане, уз благи наклон прекрсти и изговори: „Слава му и Милост“.