Вера Марђокић Симић заменица председника ГО ЗЗС Шабац
Ништа не успева тако добро као успех
Србија, земља без идентитета, доведена до пропасти у сваком смислу. Како људском, тако и економсоком, образовном, културолошком, социјалном, националном контексту. Немамо ништа од побројаних ставки, с тим да је редослед набрајања, као и редослед приоритета истих на свакоме од нас.
Као људи смо до те мере поражени бахатошћу и дрскошћу којом смо окупирани свакодневно, да седимо неми у својим кућама у неверици да ли је оно што нам се свакодневно сервира реалност или сатира достојна самог Домановића. Понижени смо платом од које не може да се преживи месец (ако смо срећни да је уопште имамо). Поражени смо сваки пут када отворимo фрижидер и схватимо методом очигледног примера како „златно доба“ функционише. У складу са тим не постоји разлог да се чудимо што вакцинација кошта 3000 динара, а глас на изборима кесу макарона. Ми пристајемо јер смо поражени, меланхолични и понижени. Зато ћутимо о Јовањици, Крушику, Јагодини, рушењу у Сава Мали. Уплашени за голу егзистенцију ћутимо и трпимо и у томе смо одлични. Девиза из Андрићеве прозе која осликава стање свести сплеткама одведеног у тамницу везира Јусуфа, а гласи: „ У ћутању је сигурност “ у Србији у 21. веку добија своје потпуно значење.
Сада можемо да погледамо и алтернативу, да је пажљиво посматрамо и схватимо да нам се и даље не враћа вера да било шта можемо да учинимо или променимо. Разлози су једноставни. Ми смо исцрпљени, уплашени и понижени, немамо мотив, а опозиција нам не даје ваљан разлог да се тргнемо из те анестезираности коју је овако брутална власт свесно произвела. Кога би мотивисало да гласа за нечијих 5%, 6%,или 7%, колико год, недовољно је. Треба нам озбиљнијих понуда од тога. Треба нам понуда иза које ћемо сви стати – уједињени. Треба нам понуда која нам неће објашњавати колико је овај режим опак, то знамо и сами. Треба нам решење и опозиција која показује зрелост и озбиљност да се ухвати у коштац са свим проблемима, па и са тим да бира и буде бирана. Ту је суштина. Жеља да се учествује у нечему конструктивном и нечему што показује да се мој глас рачуна, да не вреди 3000 динара или кесу макарона. Да вреди онолико колико ја , као човек, мисаоно и цивилизовано биће заиста могу да допринесем.
И када размислим, то није ни 5% није ни 10%, то је победа.
Појавило се врло елегантно и једноставно решење – ПРЕДИЗБОРИ. Идеја која је за нас нова, али у неком другим земљама се показала као ефикасна, демократска и победничка. Пре свега мислим на пораз Орбана у Будимпешти , као и Ердогана у Истанбулу, од кандидата које су изнедрили управо предизбори.
Тај рецепт је добар и успешан зато што сви ми, заинтересовани грађани, бирамо сами свог кандидата ( политику или листу ). А онај који је задобио наше поверење понудом коју је представио и политичком зрелошћу да изађе пред грађане који треба да га подрже, постаје заједнички кандидат. Када сви ми , заједно, одаберемо некога тема више није 5%, тема је победа. Зато што смо ујединили опозицију око једне идеје или једног кандидата. А то је предуслов за победу у размишљањима свакога од нас.
Бенефити су многоструки. Више не разговарамо о Вучићу, него о томе што нам се нуди као релевантна алтернатива. Размишљамо о томе да ћемо се уједињени борити да наш кандидат победи и на редовним изборима, јер на предизборима већ јесте, а знамо да ништа не успева тако добро као успех.
То је идеја која у потпуности мења перспективу. Ствар у којој ми одлучујемо и имамо контролу. Предизбори нам враћају у руке одлуку о томе како ћемо живети, а самим тим и веру да знамо шта је за нас добро. На тај начин се из дубоког сна свакодневног живота подиже успавани грађанин. Ми постајемо центар политичких одлука, не доноси их више нико у наше име. Децентрализује се моћ и враћа се демократичност нама којима и припада – грађанима ове земље.
За то се вреди борити и са тим се може победити.
Као људи смо до те мере поражени бахатошћу и дрскошћу којом смо окупирани свакодневно, да седимо неми у својим кућама у неверици да ли је оно што нам се свакодневно сервира реалност или сатира достојна самог Домановића. Понижени смо платом од које не може да се преживи месец (ако смо срећни да је уопште имамо). Поражени смо сваки пут када отворимo фрижидер и схватимо методом очигледног примера како „златно доба“ функционише. У складу са тим не постоји разлог да се чудимо што вакцинација кошта 3000 динара, а глас на изборима кесу макарона. Ми пристајемо јер смо поражени, меланхолични и понижени. Зато ћутимо о Јовањици, Крушику, Јагодини, рушењу у Сава Мали. Уплашени за голу егзистенцију ћутимо и трпимо и у томе смо одлични. Девиза из Андрићеве прозе која осликава стање свести сплеткама одведеног у тамницу везира Јусуфа, а гласи: „ У ћутању је сигурност “ у Србији у 21. веку добија своје потпуно значење.
Треба нам озбиљнијих понуда од тога. Треба нам понуда иза које ћемо сви стати – уједињени. Треба нам понуда која нам неће објашњавати колико је овај режим опак, то знамо и сами. Треба нам решење и опозиција која показује зрелост и озбиљност да се ухвати у коштац са свим проблемима, па и са тим да бира и буде бирана
Сада можемо да погледамо и алтернативу, да је пажљиво посматрамо и схватимо да нам се и даље не враћа вера да било шта можемо да учинимо или променимо. Разлози су једноставни. Ми смо исцрпљени, уплашени и понижени, немамо мотив, а опозиција нам не даје ваљан разлог да се тргнемо из те анестезираности коју је овако брутална власт свесно произвела. Кога би мотивисало да гласа за нечијих 5%, 6%,или 7%, колико год, недовољно је. Треба нам озбиљнијих понуда од тога. Треба нам понуда иза које ћемо сви стати – уједињени. Треба нам понуда која нам неће објашњавати колико је овај режим опак, то знамо и сами. Треба нам решење и опозиција која показује зрелост и озбиљност да се ухвати у коштац са свим проблемима, па и са тим да бира и буде бирана. Ту је суштина. Жеља да се учествује у нечему конструктивном и нечему што показује да се мој глас рачуна, да не вреди 3000 динара или кесу макарона. Да вреди онолико колико ја , као човек, мисаоно и цивилизовано биће заиста могу да допринесем.
И када размислим, то није ни 5% није ни 10%, то је победа.
Појавило се врло елегантно и једноставно решење – ПРЕДИЗБОРИ. Идеја која је за нас нова, али у неком другим земљама се показала као ефикасна, демократска и победничка. Пре свега мислим на пораз Орбана у Будимпешти , као и Ердогана у Истанбулу, од кандидата које су изнедрили управо предизбори.
Тај рецепт је добар и успешан зато што сви ми, заинтересовани грађани, бирамо сами свог кандидата ( политику или листу ). А онај који је задобио наше поверење понудом коју је представио и политичком зрелошћу да изађе пред грађане који треба да га подрже, постаје заједнички кандидат. Када сви ми , заједно, одаберемо некога тема више није 5%, тема је победа. Зато што смо ујединили опозицију око једне идеје или једног кандидата. А то је предуслов за победу у размишљањима свакога од нас.
Бенефити су многоструки. Више не разговарамо о Вучићу, него о томе што нам се нуди као релевантна алтернатива. Размишљамо о томе да ћемо се уједињени борити да наш кандидат победи и на редовним изборима, јер на предизборима већ јесте, а знамо да ништа не успева тако добро као успех.
То је идеја која у потпуности мења перспективу. Ствар у којој ми одлучујемо и имамо контролу. Предизбори нам враћају у руке одлуку о томе како ћемо живети, а самим тим и веру да знамо шта је за нас добро. На тај начин се из дубоког сна свакодневног живота подиже успавани грађанин. Ми постајемо центар политичких одлука, не доноси их више нико у наше име. Децентрализује се моћ и враћа се демократичност нама којима и припада – грађанима ове земље.
За то се вреди борити и са тим се може победити.
Вера Марђокић Симић
Најновији број
25. април 2024.
