Инфо

22. јул 2021.22. јул 2021.
НЕОБИЧНИ ПУТ СВЕТИСЛАВА БАТЕ ДЕВИЋa

Како сам остао свој

Овај „хлеб са седам кора“ још увек има својих предности. Сусретање са најразличитијим профилима људи, разговори и могућност да се нешто научи. Несклони униформном, уобичајеном реду и поретку, радујемо се сваки пут када наиђемо на аутентично биће, саговорника који има душу, став и харизму. Овај пут разговарали смо са Светиславом Батом Девићем, који је храбар и непоправљиво свој. У „времену невремена“, где се репетативност и униформност доживљавају као добродошле, а да не говоримо о хипокризији, потпуно нас је, једноставно и људски, обрадовао Бата Девић
Рођен, нимало случајно, шездест и осме године у Шапцу, Бата Девић одрастао је на „партизански начин“, као и сви клинци у то време. Није имао никакву визију шта ће бити када порасте, али је носио дрес Драгана Џајића (11) зато што је Џаја већ тада био легенда и зато што је Батин отац био „звездаш“.
- Одрасли смо у таквом времену да смо морали често сами да се сналазимо да бисмо се забавили. Није било напредне технологије, ни играчака, све је било везано уз природу. У Сремској улици скупљали смо кестење, онда бисмо објавили рат некој згради, на пример, никиначкој, коју смо звали тако зато што је већина становника радила у Никинцима. Бицикл, ролшуе, троколица на куглагерима, ракљице, дуваљке, праћке... Све је било везано за борбене технике.

ШТО МЕ НЕ УБИЈЕ, ЗАВОЛИМ
„ Још сам пузао и, у једном тренутку када је мајка била у кухињи, ставио сам два ексера у утичницу, у исто време, као утикач. То је било пелцовање струјом (смех). Бацила ме је пар метара, са патоса на кауч, а у кући је нестало струје Оно што ме не убије, заволим.“


Ишао је у Натину школу. Памти друштвено користан рад као некористан јер је његовом другару пукао стални зуб због тврдог хлеба и саламе.
- Није лоше бринути о својој средини, не можемо само да очекујемо да добијемо нешто од друштва, требало би нешто и да пружимо, проблем је у томе што је тада све било на партијској линији. Иначе, много смо маштали, били смо усмерени на рок музику која је била у експанзији на југословенској и светској сцени. Имитирали смо оне који су нам били идоли, куповали Браво (немачко издање) једном месечно, ако бисмо успели да га нађемо на трафици. Мој најбољи пријатељ добио је од мајке из Немачке спрејеве за фарбање косе, а ја сам имамо мамин виклер па сам „викловао“ предњи део фризуре.
Средњу школу, ШУП, памти као период пубертетског одрастања и тражења. Тамо је отишао зато то је желео да се бави електроником, која је је његова целоживотна љубав. После две године усмереног образовања, уписао је смер за радио и тв механичара, ванредно, зато што није било довољно интересовања за ту струку. По завршеној средњој, уписао је вишу Пољопривредну, али пошто је изгубио навику редовног одласка у школу, није га „држало место“ и напустио је. Када се вратио из војске, запослио се у једном електросервису. Дешавало му се да се ухвати за главу ујутру кад се пробуди, несрећан због чињенице да ће тамо провести осам сати. То смо често чули од њега у току разговара. Никада му није представљао проблем тежина посла, далеко од тога, био је посебно осетљив на људски фактор.

БЕЗ БОЛА НЕМА ЉУБАВИ
„Без бола, нема љубави. Живот јесте страшно тежак, али је много леп и то побеђује на крају. Болови престају ако себи створиш леп живот. Као жена после порођаја. Љубав коју је у себи носила девет месеци, награда је за цео живот.“


- Нисам трпео те ствари. Често сам мењао послове због природе бића и средине у којој сам радио. Чим бих осетио да нешто не дише добро, напуштао сам. Имао сам велике проблеме због тога, дефинисали су ме као нестално биће, каже Бата на наше широм раширене очи. Дефинисали су и нас тако. Све док се нисмо прилагодили. Ако смо. И ако је то добро.
На наше питање шта је све радио у животу, уследио је списак који је заиста импозантан.
Радио је у Галебу викловање мотора, код Пере у перионици једно лето, као активни војник „из морања, не и хтења“ у Касарни на Сави две и по године. Са једне стране, одговарало му је да ради као војник по уговору, његови из генерације звали су га Зли поручник, није био срећан што то ради, али није био ни несрећан.

Свако у животу даје свој максимум. Никада не осуђујем и не критикујем друге. У колотечени смо која је све бржа и немамо времена да се запитамо: „Мора ли то тако, уопште?


- Нико ме није разумео када сам престао да радим у војсци и запослио се као конобар у Цепелину. Разумем зашто је људима било чудно да неко напусти државни посао са бенефицираним радним стажом, али ја, овакав какав сам, нисам могао да останем... Након Цепелина, упознао сам будућу супругу, која је добила посао у Политици као фоторепортер, па смо прешли у Београд. Ја сам конобарисао, али нисмо успели тамо да се остваримо, вратили смо се у Шабац. Једно време сам радио у тада тек отвореном ресторану Под кестеном па сам са будућим кумом отворио кафић Ракета, након тога Кец, па Хајнекен, углавном као конобар.

Одлазак у Француску и повратак
Крајем ’98, „трбухом за крухом“ преселио се са супругом у Франсцуску. Најпре је радио као помоћни радник у кухињи, потом за шанком као конобар, а када је научио језик, прешао је у транспорт. почео је да вози камион у фирми која се бави пресељајима и испоруком робе у париској регији. У транспортној фирми која се бавила превозом медицинских гасова за потребе клиника и болница остао је осам година. Једно време је радио тапацирање намештаја. Након дванаест година живота и рада у Француској, одлучио је да се врати.
- Слушао сам ритам свог бића. Тамо сам имао технички идеалан живот. Сам у трособном стану од 60 квадрата, у згради у изолованом дворишном простору... Нисам ја одрастао у немаштини па да морам само материјално да се остварим, душа ми је увек била приоритет. Нисам уштедео неки новац, живео сам, зарађивао и трошио. Тамо се није често излазило, а кад се изађе, било је “изување”. Социјално обезбеђен, без чекања у редовима, живео сам достојанствен живот.
У међувремену, разишао се са супругом. Она је била рођена Францускиња која је одлучила да се врати у Србију, а код њега је тада било обрнуто. Терао је по свом, онако како је једино могао. Упорно смо га питали зашто је одлучио да се врати у Србију.
- То овде нико не може да разуме - да нисам истеран, да нисам добио отказ и гладовао, да сам изашао сам из свог стана и да су ми махали са четири прозора. То ни од рођених нисам доживео, али нисам се покајао.
Овде је мало застао.
- Један од основних разлога због којих сам се вратио из Француске је самоћа. Нисам од оних који би се по сваку цену оженио, увек сам срцем одлучивао. Осам година ми није ишло емотивно, имао сам везе, али нисам био испуњен. Размишљао сам да ли треба да чекам још двадесет година да се вратим као добра прилика, девизни пензионер?! Вратио сам се, оженио по други пут и добио ћеркицу кој је сада седам година. То нема цену.
Ипак, био је у шоку три месеца, а годину дана му је требало да се прилагоди. Мислио је да се нешто позитивно променило за време његовог живота „негде другде“, али узалуд... Сачекала га је, каже, несрећа. Обична, српска. На пример, да посматра како са петог спрата новоизграђене зграде неки нови станари бацају кутију и стиропор у којој је била упакована веш машина. Брже је и лакше него да сиђу са спрата и баце у контејнер, каже са горчином.
- Покушавам и успевам да изградим свој свет у ком имам достојанство, да елиминишем све непожељне утицаје. Смета ми простаклук и бахатост. Полупао сам неке принципе у току живота, омекшао сам, схватио да је тешко мени са мном, а још теже другима око мене, али постоје границе.
Након повратка, радио је у туристичкој агенцији око годину и по дана. Онда се, пошто је имао вештине теретног програма, запослио у фирми где је провео годину дана у камиону, а у међувремену је постао отац. Није било шансе да остане.

КРУТОСТ УБИЈА
Ако колектив има норму од осам сати, а неко скапава на петом, немој га доводити у стање да умре због норме. Крутост убија човека. Преведи га на лакше радно место за исто радно време, или му умањи сатницу и плату. Тврде ствари, иако су јаке, пуцају. А меке и еластичне, опстају. Храст на олуји пукне, врба неће. Крут човек пуца, а разуман и онај који има душу, која је основ свега, опстаје. Прво страда дух, а касније и душа. Корен треба одржавати здравим.


- Био сам несрећан. Моја ћерка сада има седам година, а тада је била беба. Мој отац је био међународни возач и само што је напустио „7 јули“, настрадао је. Напустио сам и тај посао, јер нисам желео да моје дете доживи моју судбину. Новац је јако битан, али није елементаран. Ако треба само да јуримо материјално, онда нисмо свесна бића, него потрошачи и прерађивачи хране. Желим да имам интерактиван однос са мојом ћерком. Осам година сам живео сам. Имао сам срећу што сам имао куче. Кад бих се вратио с посла говорио сам јој: „Лутко моја, ти ми се од све деце једина обрадујеш.“ Тако сам се спрдао, гледао да се чупам.
Позвали су га са бироа да ради као виљушкариста у једној фирми. Пристао је, провео је месец дана на новом радном месту и онда - реч коју само најчешће чули – напустио.
- У целом погону су пашанци, кумови, родбина, својта.... страшно ружна средина за рад. Има и оних који су много добри људи, али су постали неуротични после двадесет пет година рада у тешким условима и међуљудским односима. Чудили су се зашто нећу да продужим уговор. „Мала је плата.“ - Па толико сви добијају - „Ја не причам у име свих, него у своје име.“ Дошао сам кући и рекао жени да нећу то да радим.

НИСАМ СЕ ПОКАЈАО
„Нисам се кајао за своје поступке када је посао у питању. Како? Чим бих приметио да у ми у континутету нешто смета и да нема изгледа да буде боље, напуштао сам. То је као када бих ходао кроз бесконачну пустињу у нади да ћу једног дана стати на тврдо тло. „Враћај се назад!“ Цео мој живот је истраживање и пронашао сам пут у педесет и некој. Неком се деси у двадестпетој, а неком никад.“


Нешто морам радити, али нећу исту несрећу
Једне вечери, у разговору са кумом и уз флашу вина, отворило му се. Сетио се да је у Француској радио на рестаурацији старог намештаја и да му је то пријало. Сада је увелико у припремама да отвори своју радионицу за тапацирање и производњу намештаја.
- Напокон сам себе пронашао. Имам проблем са ауторитетима, не могу да радим репетитивно, а дешавало се да радим сваки дан хиљаду истих ствари. Да сам наставио, мислим да бих духовно умро до пензије. То раде машине. А ја радим колико хоћу и максимално се трудим. Куму сам рекао: „Од нечег морам живети, али нећу исту несрећу да нађем.“ Он каже: „Тапацирај намештај“. Помислим - супер, знам да шијем, тукао сам се са сестром кад сам имао тринаест година око њене машине. Шио сам и у Француској у кућној варијанти. Упорност и труд се увек исплати, истрајност, пре свега.
Иако је, за сада, на нивоу хобија, Бата се максимално труди да реализује свој сан.
- Свако у животу даје свој максимум. Никада не осуђујем и не критикујем друге. У колотечени смо која је све бржа и немамо времена да се запитамо: „Мора ли то тако, уопште?“
Изгледа да може и другачије.
М.Филиповић

Најновији број

23. јун 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa