ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА СЛИКА МАРИЈЕ ЈОВИЧИЋ
АУТОПОРТРЕТ КАО ВИЗУЕЛНИ ДНЕВНИК
Љубитељи ликовне уметности у Коцељеви имали су прилику да прошле недеље присуствују отварању друге самосталне изложбе академске сликарке Марије Јовичић, дојучерашње суграђанке, која је у Галерији Завичајног музеја Библиотеке “Јанко Веселиновић” представила 16 својих слика.
На платнима доминирају аутопортрети као најзахтевнија врста портрета. На овој изложби акценат је на различитом сагледавању једног лика.
–Углавном сам се бавила аутопотретима који траже највише концентрације. Почело је као нека врста вежбе, али се претворило у дубље истраживање. Још увек сам у фази истраживања и испитивања, тражења стилова. Аутопортрет је почео као вежба али сам схватила да се веома примећују осећања и све остало. Привукло ме је то што сам кроз аутопортрете боље упознала себе. Ни један није исти. Стварно се сви разликују а о томе како сам се осећала у датом тренутку у многоме говори и боја позадине. На почетку нисам то очекивала од аутопортрета, да тако јасно и непогрешиво говори о осећањима. Била сам одушевљена када сам то уочила- открива двадесеттрогодишња Марија чија су дела привукла њене дојучерашње комшије, пријатеље, школске другаре, али и наставнике, попут Весне Поповић, наставнице ликовне уметности, уз чију подршку је ова уметница успела да оствари своје снове.
–У Коцељеву сам се доселила још као беба, са родитељима. Ту сам ишла у вртић, завршила основну школу и потом са 15 година отишла како бих наставила средње образовање. Оно што сам научила од наставнице Весне много ми је значило. Подржавала ме је, сугерисала шта је потребно да урадим како бих била боља. Траг је оставила и моја учитељица Гордана Старчевић. Обе су ме заправо усмеравале и значиле у прављењу првих покрета. Осећај када се вратиш тамо где је све почело, а одакле си отишао да би остварио своје снове, је заиста предиван. У Коцељеви сам први пут почела да цртам и сликам. Сећам се да сам као дете маштала да ћу постати некакав уметник и сада ми све ово делује нестварно- са великим узбуђењем прича Марија, која је најпре имала самосталну изложбу у Шапцу.
За сада нема много планова испред себе. Њену пажњу заокупља људска ћелија као инспирација за нова дела на платну.
–Тиме планирам да се бавим и на мастеру и видећемо где ће то да ме одведе у том дубљем истраживању јер су ћелије, за разлику од аутопортрета, нека врста дубљег истраживања самог човека. За сада сам имала самосталне изложбе у Шапцу и Коцељеви. Не знам где ће то бити следећи пут- изјавила је Марија и додала да је, поред самосталних, имала и неколико заједничких изложби на факултету као и једну групну у Шапцу.
На платнима доминирају аутопортрети као најзахтевнија врста портрета. На овој изложби акценат је на различитом сагледавању једног лика.
–Углавном сам се бавила аутопотретима који траже највише концентрације. Почело је као нека врста вежбе, али се претворило у дубље истраживање. Још увек сам у фази истраживања и испитивања, тражења стилова. Аутопортрет је почео као вежба али сам схватила да се веома примећују осећања и све остало. Привукло ме је то што сам кроз аутопортрете боље упознала себе. Ни један није исти. Стварно се сви разликују а о томе како сам се осећала у датом тренутку у многоме говори и боја позадине. На почетку нисам то очекивала од аутопортрета, да тако јасно и непогрешиво говори о осећањима. Била сам одушевљена када сам то уочила- открива двадесеттрогодишња Марија чија су дела привукла њене дојучерашње комшије, пријатеље, школске другаре, али и наставнике, попут Весне Поповић, наставнице ликовне уметности, уз чију подршку је ова уметница успела да оствари своје снове.
–У Коцељеву сам се доселила још као беба, са родитељима. Ту сам ишла у вртић, завршила основну школу и потом са 15 година отишла како бих наставила средње образовање. Оно што сам научила од наставнице Весне много ми је значило. Подржавала ме је, сугерисала шта је потребно да урадим како бих била боља. Траг је оставила и моја учитељица Гордана Старчевић. Обе су ме заправо усмеравале и значиле у прављењу првих покрета. Осећај када се вратиш тамо где је све почело, а одакле си отишао да би остварио своје снове, је заиста предиван. У Коцељеви сам први пут почела да цртам и сликам. Сећам се да сам као дете маштала да ћу постати некакав уметник и сада ми све ово делује нестварно- са великим узбуђењем прича Марија, која је најпре имала самосталну изложбу у Шапцу.
За сада нема много планова испред себе. Њену пажњу заокупља људска ћелија као инспирација за нова дела на платну.
–Тиме планирам да се бавим и на мастеру и видећемо где ће то да ме одведе у том дубљем истраживању јер су ћелије, за разлику од аутопортрета, нека врста дубљег истраживања самог човека. За сада сам имала самосталне изложбе у Шапцу и Коцељеви. Не знам где ће то бити следећи пут- изјавила је Марија и додала да је, поред самосталних, имала и неколико заједничких изложби на факултету као и једну групну у Шапцу.
В. Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
