Инфо

14. октобар 2021.14. окт 2021.
Биљана Ерцеговчевић

Биљана Ерцеговчевић

Како се прилагодити

Живот у новој средини

„Диплома није знак да је човек који је има готов производ, већ да је спреман за живот“
Edvard Moli
Са почетком студирања и одласком у други град млада особа започиње остваривање себе као личности. Али како интелигенција није једина ствар коју треба да понесу са собом када крену на пут у непознато, неопходно је да упоредо развијају и друге квалитете. Теже ка томе да боље упознају град, нове људе, да буду самостални али и поред тога, битно је посветити се ономе због чега је започето ново животно поглавље.

Долазак у нови град, ново окружење, међу непознате људе представља шансу, али и велики изазов. Познато је да се сви са емоцијама носе на различит начин, неопходно је препознати их и прихватити. Постоје бројни фактори који утичу на ту различитост.

Иако на почетку све делује идеално, неретко се деси да адаптација на нову средину и факултет представља проблем. Ти проблеми могу прерасти у поремећај прилагођавања. Више о томе рекла је Биљана Ерцеговчевић психолог и психотерапеут. Објаснила нам је зашто долази до проблема када је адаптација у питању, а када и како препознати да је то прерасло у поремећај прилагођавања, као и шта урадити како би се ефикасно изборили са истим.

Желим да поручим свим будућим студентима: одвајање од породице је посебна школа живота, на којој ћете бити захвални тек касније, када стигну резултати...Нека свака ваша адаптација буде КРЕАТИВНА АДАПТАЦИЈА!


Колика је сличност између прилагођавања деце на вртић и младих на факултет?
Постоје извесне сличности између прилагођавања деце на вртић и прилагођавања на факултет. Додала бих ту и прилагођавање на средњу школу, уколико је у питању и одлазак из свог места боравка, као што је случај са великим бројем ученика који похађају Медицинску школу „Др Андра Јовановић“ у Шапцу, у којој радим као психолог.

Све ове ситуације представљају прелазак из предходне у наредну развојну фазу, те је очекивано да се јављају и као развојне кризе, са свим својим специфичностима. Оне су велики корак у осамостаљивању детета, тј. адолесцента, те су и прилика за отварање сепарационих страхова ( страхови од одвајања). Свака од ових ситуација јесте снажан стресор (стресни догађај који изазива посебно стање организма познатији као стрес), те је очекивано да ће постојати период адаптације, прилагођавања. Сличност је и у томе што је потребно извршити припрему детета/адолесцента и на тај начин превенирати бројне проблеме који могу настати у прилагођавању, а ако се они већ јаве потребно је пружити помоћ и подршку у превазилажењу.

Често адаптација на факултет представља проблем. Зашто је то тако?
Истина је да већина адолесцената који се спремају за факултет жељно ишчекују дан када ће отићи у нови град, одвојити се од сталне родитељске бриге и контроле, упознати нове људе, нова места за изласке, све оно што звучи примамљиво иобећавајуће...Али! Када се одвоје у други град, други стан, нађу се међу непознатим људима, суоче се са новим начинима функционисања на факултету и животу уопште, врло брзо постају свесни и онога што су отежавајући фактори самосталног живота. Ако су развијени капацитети за прилагођавање, овај процес се превазилази врло брзо, али ако нису развијени лични капацитети – помоћ је потребна.

Свака особа се на другачији начин прилагођава на нову средину и животне ситуације. Који фактори
утичу на ту различитост?

Реакције на један исти стресни догађај су врло различите тј. индивидуалне су. Начини на које ће млада особа одреаговати у стресним ситуацијама, па и када је одлазак на факултет у питању, зависи од великог броја фактора: 1. генетски фактори – неко се лакше прилагођава захваљујући наслеђеној структури личности, 2. развијене вештине емоционалне интелигенције – адолесцент зна да препозна своје емоције, али и да их контролише и каналише, 3. развијене вештине социјалне интелигенције – успостављање односа са другим људима и управљање њима, 4. већ постојећи, раније развијени механизми и стратегије одбране од стреса, 5. адекватна социјална подршка у најближем окружењу, пре свега кроз породичне и вршњачке везе.

Љиљана Банић:
Ја сам уписала свој први факултет пре 6 година и увек ми је драго да евоцирам успомене из тог периода који је био прелеп, али и једнако стресан. Нисам била ни свесна да идем од куће и да ћу живети у другом граду све до момента док нисам почела да пакујем своје ствари. Тада су емоције биле помешане... Узбуђење, али и страх који је неминован. Било је ту мало и суза, како мојих тако и чланова моје породице. Најтежи тренутак је био када су моји родитељи кренули кући, а ја остала у стану у ком сам живела сама. То је био један у низу изазова које је требало савладати. Имала сам ту срећу да су моји пријатељи, такође, започели студије у истом граду па смо заједно откривали како функционише београдски градски превоз, не тако ретко смо се и изгубили, ушли у погрешан трамвај, али то су само неки од доживљаја које данас уз смех препричавамо, иако нам тада није било смешно.

Љиљана Банић


Сада, након завршеног једног факултета и половине другог, бруцошима могу да поручим следеће - Све емоције кроз које пролазите су природне, снаћи ћете се, стећи ћете и нове пријатеље и када је тешко, сетите се Зига Зиглара који је рекао: “Лифт који води до успеха је у квару, али степенице су увек доступне


Моја очекивања од факултета и студентског живота генерално су се поклопила са реалношћу и заиста сам уживала. Знала сам да је неопходно да се континуирано учи и да је литература обимна, није било лако, али уз добру организацију, све се може, тако да је било времена и за дружење, изласке, разне семинаре и курсеве.
Сада, након завршеног једног факултета и половине другог, бруцошима могу да поручим следеће - Све емоције кроз које пролазите су природне, снаћи ћете се, стећи ћете и нове пријатеље и када је тешко, сетите се Зига Зиглара који је рекао: “Лифт који води до успеха је у квару, али степенице су увек доступне”.


Под већим ризиком од јављања проблема у прилагођавању, па и поремећаја прилагођавања, имају адолесценти чији су капацитети за борбу са превладавањем стреса већ нарушени и/или исцрпљени, као нпр. они који су у личној историји имали проблеме са анксиозношћу, депресијом, поремећајима исхране, они који су психички трауматизовани, који су проживели злостављање и занемаривање у породици, чије су породице дисфункционалне. Али, парадокс је то што и породице које су на изглед високо функционалне, али је доминантан презаштићујући васпитни стил, могу допринети да се недовољно развију капацитети детета/адолесцента за борбу са стресом. Деца из оваквих, посвећених и успешних породица могу бити у високом ризику од настанка поремећаја прилагођавања.

Ања Којић:
Када је дошао тренутак селидбе била сам равнодушна. Цео пут, сваки пређени километар од куће до тамо је било узбудљиво гледати. Али кад сам дошла, дошла је туга, схватила сам да одрастам, постајем свој човек, одвајам се од своје породице и крећем да креирам свој пут.

Ања Којић


Није ми пало тешко, јер сам самостална читав живот. Студентски живот је напоран али је и диван. Као што рекох, постајеш свој човек, осећаш тежину обавеза на својим плећима. Није ми ништа тешко пало, а највише ми се допада менталитет особа које сам упознала током студирања.


Kaда можемо рећи да се ради о поремећају прилагођавања?
Проблеми у прилагођавању могу прерасти у поремећај, који може озбиљно нарушити психичко здравље особе. Поремећај прилагођавања је релативно честа појава и настаје у периоду адаптације на значајну промену у животу или као реакција на стрес који млада особа доживљава. Представља стање патње, која обично ремети психолошко и социјално функционисање појединца. Често може бити сличан пост-трауматском стресном поремећају, али су симптоми нешто блажи.

Лука Ћирковић:
Радост је у мом случају преовладала када је дошло време да спакујем кофер и кренем у ново животно поглавље. Највећи разлог томе био је тај што постајем независтан. Одвајање од породице и пријатеља ми није претерано тешко пало јер смо у свакодневном контакту.

Лука Ћирковић


Мислим да су нам очекивања од студентског живота свима била слична – упознавање града и нова места за излазак уз која иду и сталне журке, много учења и мало сна, нови пријатељи и велика животна искуства. Али, на жалост није било баш тако, генерација смо коју је корона оштетила за много ствари. Постали смо лењи, мање излазимо, све се променило.
С обзиром да сам по природи авантуриста, на моје студирање и одлазак у, за мене непознат град, гледам као на авантуру и животни изазов.


Млада особа, адолесцент, не успева да се избори са адаптацијом на новонастале околности, те се развијају различити симптоми, као нпр. анксиозност, напади панике, осећања туге, безнадежности, безвољности, промене расположења, депресивне реакције, учестало плакање, нервоза, забринутост. Могу се јавити и различити телесни симптоми, нпр. стомачни проблеми, главобоља, недостатак апетита, проблеми са метаболизмом или са спавањем, лако замарање, недостатак енергије... Може доћи до слабљења социјалних веза, аутодеструктивног и/или деструктивног понашања, злоупотребе алкохола и психоактивних супстанци.

Како препознати да се неко бори са овим проблемом?
Задатак препознавања проблема је пре свега на породици и најближим пријатељима. При преласку из једне у другу развојну фазу свакако се могу јавити проблеми, неопходно је да значајни одрасли то имају у виду, те да ослушкују свог адолесцента, да имају информације о његовом расположењу на дневном нивоу и да му се посвете чим уоче проблем, уместо минимизирања и очекивања да ће све то само проћи. Дакле, одговор је: бити присутан!

Критеријуми за стручна лица из области психичког здравља, по којима се овај поремећај јасно дијагностификује у односу на слична емотивна стања и психичке проблеме, су: 1. емоционалне или промене у понашању се јављају у периоду од највише три месеца након одвајања од куће и постоје докази да поремећај није почео раније, 2.последице сепарације су претеране, обзиром да долази до немогућности нормалног функционисања у социјалном и пословном окружењу; 3.симптоми не остају дуже од шест месеци.

У којој мери се могу јавити депресија и анксиозност?
На жалост, у нарастању је психопатологија деце и младих. Анксиозност и напади панике, као њена најизразитија манифестација, су много присутнији међу савременим адолесцентима него раније. Анксиозност увек указује да постојећи системи подршке нису адекватни. Системе подршке представљају пре свега породица, вршњачка група и школа, али су веома важни и они унутрашњи системи подршке, као нпр. здравствено стање особе, рационална, емоционална и социјална интелигенција, остале специфичне способности, развијене стратегије за превазилажење стреса, животни стил и сл.
Депресивне реакције се развојно јављају у току адолесценције, кратко трају и очекиване су, али није очекивана депресија као посебан клинички феномен, која је честа и захтева озбиљан стручни третман. Често анксиозност пређе у депресију, која може довести и до суицидалних намера. Управо зато, и у случају једних и у случају других неопходна је опсервација и помоћ стручног лица из области психичког здравља.

Одвајање од породице свакако представља један од начина развоја самосталног идентитета. Тада се
јавља и потреба за припадањем.

Сепарација од родитеља је неопходна да би се изградио идентитет младе особе. Изградња идентитета представља процес, који се одиграва у више различитих развојних фаза, у којој свака носи одређене развојне задатке.

У време када креће на факултет млада особа је још увек адолесцент. Савремена адолесценција траје од 9. до 24. године и посебно је осетљиво развојно доба. Није иста као у време када су одрастале генерације од пре десетак и више година...Разлози те различитости су научно још увек недовољно познати, али је евидентно да стари начини суочавања са проблемима одрастања више не функционишу. Самим тим родитељи савремених адолесцената често се осећају беспомоћно када треба да пруже помоћ и подршку свом детету. Оно чиме располажу јесу васпитни модели наслеђени из својих примарних породица или научени у току одгајања детета, али то није довољно, не може да реши проблем.
Адолесценција пролази кроз три фазе, велика је ово тема, не бих о томе сада...Оно што је важно то је да је једна од карактеристика прве фазе која се јавља много пре поласка на факултет, још у основној школи, то да се у њој за превласт боре две базичне потребе: за осамостаљивањем, али и за припадањем. Адолесцент ће негирати ову другу, пројектујући је у родитеља, али родитељ мора знати да је она ту, да је скривена, маскирана и да ће маска спасти када се уђе у кризу, као нпр. при одласку на студије. Тада ће се често указати огољена потреба за припадањем, коју ће адолсесцент изражавати на различите, често врло емотивне начине. Родитељи ће можда бити радосни, али и забринути због свега тога. Не брините, уживајте у повратку свог детета, будите му помоћ и подршка...и ово ће проћи!

Шта је неопходно учинити како би се ефикасно изборили са проблемом прилагођавања? Колики утицај има социјална подршка?
Као и код свих проблема са здрављем, најважнија је превенција, пре свега кроз психолошку, али и сваку другу врсту припреме за одвајање младе особе од породице. Психолошка припрема је нешто што почиње много раније пре одласка из родитељског дома кроз учење детета вештинама емоционалне и социјалне интелигенције (начин изражавања и контроле емоција и успостављање односа са другим људима). Важно је обезбедити искрен, отворен однос са родитељима, уз сталну подршку, разговор о ризицима самосталног живота и начинима њиховог превазилажења. Родитељ треба да има позитиван став према сепарацији уместо да паничи и катастрофизира, као и да буде спреман на грешке и подршку у њиховом отклањању. Потребно је успоставити договор са адолесцентом око нових правила понашања, која ће давати довољно простора самосталном доношењу одлука, али даљој повезаности са породицом. Да се подсетимо, важна је сепарација, али и осећање припадања. Друге врсте превенције су: раније упознавање младе особе са градом у који се сели, са простором факултета, успостављање мреже социјалне подршке кроз већ познату вршњачку групу, заједничко становање, повезивање са другим одраслим особама из новог града...

Ако ипак дође до проблема, важно је уочити их у самом настајању и пружити подршку! Дакле, социјална подршка је веома важна и за превенцију и за интервенцију!
Понекад је потребна и помоћ стручњака из области психичког здравља, који ће различитим начинима пружити помоћ. Популарне су методе релаксације, дубоког дисања, когнитивног решавања проблема, отклањања ирационалних уверења, овладавања сопственим емоцијама и превазилажењем страхова, као и бројне друге психолошке и психотерапијске технике. У ретким случајевима користи се и медикаментозна терапија.
Ж.П.

Најновији број

23. јун 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa