ДА ЛИ ЗНАТЕ?
Да ли знате да је Милица Стојадиновић Српкиња била прва српска песникиња, коју је Вук Стефановић Караџић звао „моја кћи из Фрушке“, а Његош о њој изрекао чувено: “Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори”.
Да је Полексија Тодоровић прва жена која је осликала један иконостас и заједно, четкицу под четкицу, радила портрете са својим супругом Стевом – он фигуру, а она детаље.
Да је Драга Љочић била прва докторка наука у Србији и прва жена која је уписала факултет у време када су они били отворени само за мушкарце, а због захтева да треба да има исту плату, заувек изгубила државну службу.
Да је Бета Вукановић била једна од наших првих карикатуристкиња, која је са супругом Ристом покренула прву сликарску школу, а у Србију донела дух европског сликарства и да је пуних 75 година друговала са четкицом.
Да је Милена Павловић Барили излагала раме уз раме са Фридом Кало и својом уметношћу покорила свет, док је у својој земљи безуспешно тражила посао професорке ликовног.
Да је чувена Исидора Секулић била прва жена академик у Србији, говорила 6 светских језика, а која је услед неоправдане критике спалила започето дело, које је до дан-данас остало под велом тајне.
Да је за раскош и лепоту нашег главног града била задужена Јелисавета Начић, која је креирала здања уписана у вечност. Жена која стоји иза раскошног здања Цркве Александра Невског, Основне школе “Краљ Петар Први” и култног степеништа које нас уводи у магију Калемегданског парка. Због битке за ослобођење свих заробљених Срба после Балканских ратова, протерана је у логор Нежидер, у коме је упознала и своју највећу љубав. Њена жеља за образовањем била је толико јака да је за њу потрошила сав свој мираз.
Чућете о трагичној судбини заборављене српске сликарке Видосаве Ковачевић, чија је стваралачка нит прекинута са само 24 године, а за 8 година стваралачког рада прешла је пут од реализма до импресионизма и експресизма, оставивши заоставштину коју многи уметници не остваре за деценије рада. Један принц ју је ипак спасао од заборава – био је то господин, дипломата, врсни љубитељ уметности и колекционар Павле Бељански – ми бисмо рекли, чувар скривеног блага.
Чућете незаборавне приче сликарке Љубице Цуце Сокић о животу у Паризу у време када су у њему стварали Брак, Пикасо, Матис … која је стално истицала како Дорћол воли више од Париза, али и о дворској дами краљице Марије Карађорђевић из Јевремове улице - Бели Павловић и нераскидивом пријатељству уметница које су делиле један чувени атеље.
А сигурно нисте знали да је Десанка Максимовић негодовала када је чула да јој се подиже споменик у свом родном граду, па су морали да јој објасне како је уствари посвећен поезији, а само има њен лик.