Инфо

23. јун 2022.23. јун 2022.
Михаило и Љиљана Николић  са кумовима Глишићима,  1939. година  (преузето из књиге  Новице Прстојевића  “Пошетали шабачки трговци”, 2011)

Михаило и Љиљана Николић са кумовима Глишићима, 1939. година (преузето из књиге Новице Прстојевића “Пошетали шабачки трговци”, 2011)

Свадба, свадба, свадба, хеј! (5)

Добро дошли драги сватови

Венчање се обављало у цркви по утврђеном реду, али су и њега пратили разни обичаји. После Другог светског рата грађанско венчање постаје обавезно. Обавља се у згради општине, где углавном постоје просторије предвиђене специјално за ту прилику
Драги наши, кроз фељтон Свадба, свадба, свадба, хеј! Водили смо вас кроз време, (не)обичне свадбене обичаје шабачког краја, открили неке мање познате детаље о одевању младенаца, симоблици појединих елемената просидбе, проводаџисања, момаштва и девојаштва, подсетили смо се позивања на прославу брака као увертиру у најважнији догађај, венчање. Наши младенци у редовима који следе постају супружници, а од „ДА“ дели их само неколико корака. Сватови су спремни, (не)стрпљиво ишчекују да младожења испуни једну од својих дужности, погоди јабуку, како би весела поворка ушла у младин дом.

-Обичај гађања јабуке заступљен је и даље како у сеоској тако и у градској средини (додуше, у мањој мери). Током 19. века у Шапцу и околини није забележено присуство овог обичаја, као ни у осталим крајевима наше земље. Док је Србија била под турском влашћу, народу је строго било забрањено поседовање и употреба оружја. Претпоставља се да је тек у 20. веку почела да се гађа јабука на свадбама, посебно након ратова јер је становништво тада у великој мери поседовало оружје. Долазак младиној кући сватови су најављивали пуцањем након чега је муштулугџија хитао да би младином оцу донео вест, муштулук, да стижу. На улазу у младино двориште се гађала јабука која је била окачена високо на мотки поред капије. Јабуку је гађао младожења, а понекад и неки вичан стрелац у младожењино име. Тек када је била погођена, сватови су се пуштали у двориште. Гађањем јабуке, младожења је показивао своју спремност и способност за брачни живот. Она је симбол здравља, плодности, лепоте, брачног заједништва. Након тога, девојке су сватове китиле рузмарином и пешкирима, али су их сада стављале на леву страну, јер су на десној већ окићени код младожењине куће – појашњава Кристина Алексић из Библиотеке шабачке.

Венчање се обављало у цркви по утврђеном реду, али су и њега пратили разни обичаји. Млада и младожења су се такмичили ко ће кога пре да очепи јер ће тај бити главни у кући


Пре самог венчања, док се сватови госте у младином дому неколико пута се назравља. Здравица није једна јединствена, већ свадбени обичаји познају неколико врста исте?
У току сватовског доручка или ручка у младиној кући се неколико пута наздрављало: прва здравица је била за помози Боже, друга у добри час и трећа за срећу младенаца. Прву здравицу је изговарао младин отац речима: Ајде с Богом кћери моја! (...) Жива била и срећу имала. Нек те срећа свуда прати и немој заборавити да си код нас била и карана и жаљена, али сада идеш у кућу у којој ће те карати, али неће жалити! Свадбена гозба (и код младине и код младожењине куће), поред свега осталог, имала је за циљ да сакупи и задовољи душе предака на исти начин као гозба за Бадње вече, славу, Задушнице.
После прве здравице брат или неки други блиски рођак изводио је обучену младу.

Из Завичајне збирке
Библиотеке шабачке


Куповина младе је један од обичаја очуван до данас. Од када потиче и како се некада куповала невеста?
После прве здравице брат или неки други блиски рођак изводио је обучену младу. Чим би прешао праг, пуцао је из пиштоља, а, неретко, за њим је то чинио и чауш. Тада би младин брат почео да се цењка са девером док се не погоде. Кад откупе младу, младожења јој даје прстен ако то већ није урадио на веридби. Девер је такође дарује. Ово је обично бивало испраћено песмом: Лепу Смиљу изведоше, сви је редом пољубише... Невеста је, потом, китила девера пешкиром. Овај обичај је забранио кнез Александар Карађорђевић 1846. године када је објавио наредбу којом се искање и давање новца и злата за девојку укида као обичај противан достојанству човечијем.

Обичај куповине младе не само да није нестао, већ је опстао до данашњих дана. У младину кућу у новије време обично улази девер праћен најдуховитијим младожењиним рођацима и пријатељима. Тамо га дочекује младин брат или рођак који почиње са њим да се цењка. Свота новца није битна, колико је важно створити добру атмосферу и забавити се. Понеки девер за младу нуди лажни новац. Најчешће се улази у кући са реченицом: Чујемо да овде живи девојка која би можда могла да усрећи нашег момка па смо дошли да видимо да ли је то тачно!, или: Чујемо да овде живи девојка која не воли ни да кува ни да пегла, а није ни најлепша, па би ви нама, у ствари, требало да платите!

Чин венчања је увек посебан за будући брачни пар. Који су најинтересантнији догађаји повезани са њим?
После доручка или ручка у младиној кући сватови су одлазили на венчање. Ако су на путу од младине куће до цркве прелазили преко неке ћуприје, млада би три пута шапнула: Пређох воду, не угазих - родих дете, не осетих. Веровало се да то може допринети да лако и без великих болова рађа децу. Такође се ваљало да млада на венчању раздреши све чворове на себи. У неким крајевима је био обичај да она, желећи да јој деца буду богата током читавог живота, за време венчања држи метални новчић под језиком. Управо се из тог разлога међу народом често каже за неког богаташа: Са паром му се мати венчала.

Венчање синова Драже Петровића, из Завичајне збирке Библиотеке шабачке


Венчање се обављало у цркви по утврђеном реду, али су и њега пратили разни обичаји. Млада и младожења су се такмичили ко ће кога пре да очепи јер ће тај бити главни у кући. На крају црквеног церемонијала, младенци су љубили свештеника у руку, а потом кума, старојка и домаћина. По изласку из цркве деца, најчешће ромске националности, дочекивала су кума повицима: Куме, изгоре ти кеса! Он им је тада, у складу са својим могућностима, шаком бацао ситан новац. Према народном веровању, тај новац доноси срећу па је пожељно скупити га што више. Од цркве до момкове куће млада се није смела окретати, иако су је намерно дозивали, да јој срећа не би окренула леђа, а понегде и због тога да би јој деца личила на мужевљеву, а не на њену родбину.

Обичај је и да се сватови не враћају истим путем младожењиној кући. Негде се чак не улази на исту капију (јер се веровало да је најподеснија за подметање чини) већ се развали ограда око момкове куће само да би сватови ушли на нов улаз. Постојале су и разне врсте враџбина (које су се обично приписивале женама и девојкама из момкове околине): на пут се младенцима стављала длака пса или мачке да би се читав живот свађали као пас и мачка; стављао се и преврнути бусен земље да би им ишло све наопачке; неке су жене ноћу обилазиле кућу младенаца три пута са откључаним катанцем, који се после тога закључавао и закопавао да младенци не би имали деце; чак су се на пут сватова подметале кости мртваца или мртвачка свећа да би младенци живели кратко.

Обичај куповине младе не само да није нестао, већ је опстао до данашњих дана. У младину кућу у новије време обично улази девер праћен најдуховитијим младожењиним рођацима и пријатељима. Тамо га дочекује младин брат или рођак који почиње са њим да се цењка


После Другог светског рата грађанско венчање постаје обавезно. Обавља се у згради општине, где углавном постоје просторије предвиђене специјално за ту прилику. Након склопљеног грађанског брака, кумови, излазећи из општинске зграде, поново бацају ситан метални новац. Младенци и сватови потом одлазе на весеље које се у новије време обавља у изнајмљеним салама.
М. Ж.
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa