Инфо

4. август 2022.4. авг 2022.
Хуманост је први услов за лекарски позив
Стипендисткиње града из области медицинских наука

Хуманост је први услов за лекарски позив

Пет студенткиња добило је стипендију града из области медицинских наука за прошлу школску годину захваљујући изузетном просеку. Одлучиле у се за тако захтеван позив мотивисане хуманошћу, а обимни испити и одрицања им на путу до жељеног циља не представљају проблем.
Јелена Југовић завршава трећу годину на Медицинском факултету у Београду. Сагласна је да висок просек (9,29) тражи доста одрицања, али ништа није тешко када је човек сигуран у свој избор.

Фото: Глас Подриња, Јелена Југовић


Сигурност као императив
-Битно је да се заиста воли посао, верујем да је то негде кључ. Наравно да није лако, али време је такво, ни у једној професији није једноставно, свака област има своје предности и мане. Има ту и успона и падова, али треба само наставити даље када искрено желите то да радите. Мени је част што сам једна од студената који су добили стипендију, али није то разлог мог труда да постигнем што бољи успех. Сврха мог учења нису оцене, приоритет ми је знање које стекнем током тог процеса- подвлачи Јелена, која је у Шабачкој гимназији била друштвено- језички смер.

Као млађу је привлачила књижевност, чак је освојила награду на републичком такмичењу, али су професори препознали њену склоност природним наукама. У другој години средње школе донела је одлуку о избору професије, мада је имала кратку дилему да ли да се определи за стоматологију, будући да су брат и отац у том занимању.

Мало слободног времена мора да се жртвује, али све надомести добра органиазција


-Уписала сам медицину са жељом да се бавим неурологијом, али мислим да ћу коначну одлуку донети на крају студија. Тек сада се навикавам на болницу, јер пре факултета нисам имала додира са праксом. Мој дан се не разликује много од дана просечног студента. Имам могућности за неке друге активности, иако сам мало више посвећена учењу, али мислим да и ту треба наћи баланс. Ко воли, њему је све у реду и лако. За оно што је важно, као што је виђање са драгим људима, нађе се времена- наводи Јелена.
За лекарски позив као први услов наводи хуманост.

-Мислим да је то заиста потребно. И сама знам да ми је кад сам у улози пацијента важно да је лекар посвећен, брижан, нежан и моје искуство из тог угла и јесте такво. Са мојим професорима заиста имам такав однос, тако да бих и ја волела да наставим у том правцу и надам се да ћу успети. Било је заиста тешких момената, али никад нисам помислила да одустанем и да то не желим. Сигурност у своју одлуку и избор су пресудни- наглашава Јелена.

Фото: Глас Подриња, Ана Ђермановић


Ани Ђермановић предстоји шеста година студија и са искуством полагања испита у року и просеком 9,63 са сигурношћу може да поручи младима који размишљају о том позиву да „јесте тешко, али није немогуће“. Завршила је смер медицинска сестра- техничар, планирајући да по завршетку средње медицинске нађа запослење, али је током школовања променила мишљење. Ишла је на такмичења из здравствене неге и прве помоћи, што јој је омогућило јаснији увид у то шта је чека убудуће.

Битно је да се заиста воли посао, верујем да је то негде кључ


-У средњој школи, већ на трећој години, професори из наше шабачке болнице напросто пробуде такво размишљање и „увукли су ме“ у то. На пракси сам видела да ми ништа није страно, да немам страха. Друга опција ми је била здравствена нега, али медицина је победила. На факултету се испоставило да сам донела добру одлуку- напомиње Ана, која се прва у својој породици определила за овај позив.
Мало слободног времена мора да се жртвује, али све надомести добра организација.

-Приметимо ми са медицине да други људи излазе мало више и чешће иду на одморе него ми, али своје слободно време искористим како мени прија. Радим као студент преко омладинске задруге. У Новом Саду некад викендом изађем са друштвом, долазим и код родитеља у Шабац. Удата сам, муж је војно лице и ради у Београду, али успевамо да се организујемо упркос томе што смо један део недеље на различитим адресама. Имам и много хобија. У слободно време између испитних рокова сликам, штрикам, хеклам са две најбоље другарице, идем у позориште. Волим да имам нову медицинску литературу која ће ми требати до краја професионалног бављења медицином и зато уз ове стипендије себи обезбеђујем књиге- наглашава.

посао лекара захтева више труда, а и времена, него што се то на први поглед чини


Успех не долази преко ноћи
Будућим студентима саветује да себи задају краткорочне циљеве и да се не обесхрабре ако их не реализују, већ да једноставно саставе нови план.

-Себи сам увек задавала циљеве за сваку годину и мени је сатисфакција када их досегнем. Тако мали кораци кад се направе значе. Основа за бављење овим послом је хуманост. Без воље да желите некоме да помогнете, да учините, будете љубазни, нема ни истинске жеље за овим позивом. Медицина је јако комплексна, треба имати и стручност и знање и вештине, али и људске способности, да знате да смирите неког, да му помогнете, да разумете, да нисте нестрпљиви, нерасположени. Желим да се понашам тако да дам најбоље што могу од себе кад се запослим. Већ сад размишљам о гинекологији и хуманој репродукцији као свом крајњем циљу- истиче Ана.

Фото: Глас Подриња, Андријана Нинковић


Андријана Нинковић до јула следеће године планира да положи све испите и дипломира, а након тога, додаје, следи шестомесечни стаж и потрага за послом.

-Интересује ме педијатрија, тако да бих, за почетак, по завршетку студија, волонтирала на клиници која је у складу са мојим интересовањем. Уписала сам Медицинску школу „Др Андра Јовановић“ јер ми је деловало занимљиво да учим како функционише људски организам, а и сматрала сам да је то одлична школа. Током школовања лако сам савладала градиво, а уједно ми је било и интересантно, те се некако подразумевало да ћу уписати медицину- каже она.

кључ успеха је у нама самима и максималном коришћењу својих потенцијала


Сваки предмет је био на неки начин занимљив, а праксу истиче као важан део унапређења вештина и знања.

-Нажалост, припадам генерацији која због пандемије „Ковид-19“ није имала много практичне наставе, међутим, могу да кажем да сам имала одличне вежбе и летњу праксу у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, где сам много научила. Видела како посао лекара заиста изгледа и да захтева више труда, а и времена, него што се то на први поглед чини. Мој просек је током година растао, у тренутку конкурисања за стипендију је био 9.28, а сада је 9.38. То бих повезала са тим да је ипак потребно време да се уђе у материју, а и да се научи како се ефикасно учи. Сматрам да је дисциплина најважнија. Када имамо план и знамо који је крајњи циљ, учење је лакше. Стипендије јесу подстрек за учење, али важнија мотивација је да једног дана стварно будем добра у свом послу- подвлачи.

У слободно време воли да црта, гледа филмове, иде у шетњу и проводи време са драгим људима. Иде и на часове енглеског језика, јер јој прија другачија материја од факултетског градива.

-Младима који желе да се баве медицином и да буду успешни на студијама бих поручила да увек имају јасно дефинисан циљ зашто уче и да буду дисциплиновани, јер успех не долази преко ноћи. Некада ће за њега бити потребно више, некада мање труда, али свако ко је вредан и упоран ће у једном тренутку остварити свој циљ. Знање ће увек бити цењено. Важно је и да током студија стекну пријатеље, да се друже, да се заљубе, јер се време проведено уз књигу брзо заборави, а ово су праве успомене којих ћемо се сви сећати- поручује Андријана.

Фото: Глас Подриња, Анђела Филиповић


Анђела Филиповић има просек оцена 9,44. Претходних година је примала републичку, а ове године имала је прилику да конкурише за градску стипендију.

-Истина је да је за висок просек потребно много рада, некад и одрицања, али уз добру организацију и јаку жељу мислим да је сваки циљ достижан. Сматрам да је ово једна јако лепа награда и признање за уложен труд која делује мотивишуће и за даље учење. Драго ми је што је наш град то препознао и обезбедио нам овај додатни приход који је изузетно значајан- наводи Анђела.

Каже да млади треба да препознају оно у чему су најбољи и развијају своје таленте.

-Младима бих поручила да је кључ успеха у њима самима и максималном коришћењу својих потенцијала. Првенствено, требало би да изаберу професију која их лично испуњава и којом желе да се баве, па ће и њеном изучавању приступати са задовољством- истиче она.

Мислим да стипендије мотивишу студента за даљи рад и учење, па је тако и мени свака много значила


Уз подршку и љубав све је лакше
Након завршених студија, планира даље професионално усавршавање и запослење у струци.
-Волим наш Шабац и волела бих овде да живим, радим, оснујем породицу, и доприносим даљем развијању града- подвлачи Анђела.

Ксенија Јокић 22- годишња је студенткиња Медицинског факултета у Новом Саду, смер специјална едукација и рехабилитација- логопедија. Завршила је средњу Медицинску школу „др Андра Јовановић“ у Шапцу, смер гинеколошко- акушерска сестра. Планира да дипломира до краја лета и упише мастер студије у Новом Саду.

-Док будем завршавала мастер студије волела бих да волонтирам негде, да стекнем ново искуство и основу за свој будући рад. Након тога, наравно да се запослим и да радим у струци. Током средње школе моји избори за факултет су се мењали, али одувек сам знала да ћу изабрати посао који подразумева рад са децом. Једно време ме привлачила медицина, па психологија и на крају сам се одлучила за дефектологију која некако представља спој те две професије. Волим да проводим време са децом, у тим тренуцима се осећам опуштено и заборавим на све око себе, зато мислим да сам направила добар избор. Баш због тога, у будућности на свој посао нећу гледати као на неку обавезу него на нешто што радим са уживањем и што ме чини срећном- напомиње Ксенија.

Фото: Глас Подриња, Ксенија Јокић


Током претходне четири године доживела је много лепих и занимљивих тренутка на пракси и предавањима.

-Сваки наш одлазак у неку установу донео нам је нова знања и искуства. Мислим да топлина и љубав коју сам осећала сваки пут у интеракцијама са корисницима представљају срж мог будућег позива. Најзанимљивије и најлепше искуство носим из Дечјег села „др Милорад Павловић“ у Сремској Каменици. Те вежбе на почетку студија су оставиле на мене највећи утисак и сећам се сваког тренутка проведеног тамо. Верујем да ће се дружења, нова познанства и пријатељства која сам стекла у претходне четири године наставити и касније у животу- подвлачи она.

Од друге године је редовно примала републичку стипендију, а ове године први пут и стипендију града Шапца.

-Сваки факултет је тежак и поставља много изазова пред студенте. Нисам дозвољавала да мој друштвени живот трпи због тога. Просек оцена ми је углавном био око 9.30. Мислим да није толико тешко бити успешан на том пољу, само је битна воља и добра организација. Мислим да стипендије мотивишу студента за даљи рад и учење, па је тако и мени свака много значила. На тај начин, ми студенти добијамо информацију да неко мисли на нас и да нас подржава у томе што радимо- сматра она.

Пре почетка пандемије волонтирала је у удружењу за подршку особама са Даун синдромом у Новом Саду. Кроз рад и активности са њима стекла је много практичног знања које јој је касније значило током студија и наставиће у том смеру и од јесени.

„Рецепт“ за успех, каже, не може прецизно да се дефинише.

-Мислим да не постоји тачан „рецепт“ како постићи неки успех на било ком животном пољу. То је индивидуално и свака особа има своју дефиницију успеха. Нешто што ја сматрам успехом, друга особа не сматра и обрнуто. Често волим да кажем без вере и упорности нема успеха. Зато бих младима поручила да на првом месту верују у себе, а поред тога да буду упорни, вредни и да се труде, јер на крају се тај труд увек исплати и буде примећен. Подршка породице ми је много значила и помогла да остварим своје циљеве. Овом приликом бих такође желела да се захвалим граду на додељеној стипендији и да истакнем да ми је изузетна част што сам стипендиста града Шапца- закључује Ксенија.
Д.Димитријевић
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa