„После првог борио сам се да направим што више корака. Падао сам и устајао, али се нисам предавао. Пут је 230 километара, али ја сам код Смедерева промашио и путовао 250. Последњих седам, осам километара пред манастир ми је било најтеже. Одлазак је увек неизвестан, а повратак сигурнији“ каже Светозар Искић из Мајура, који је, упркос болести, током последњих месец дана бициклом обишао манастир Тумане и Сланкамен
Када болест удари свом својом снагом и поред све медицинске неге, исход некада највише зависи од снаге воље и вере у боље сутра. Светозар Искић из Мајура пре четири године је доживео мождани удар након ког је био као биљка, везан за кревет и потпуно зависан од туђе помоћи. Није могао да хода, нити да говори, а изгледи за опоравак нису били велики. Након дуге борбе, много истинских падова и устајања, током последњих месец дана Светозар је бициклом отишао до манастира Тумане и до Сланкамена и назад.
Говори нормално, али и даље тешко хода, док му је десна рука тек делимично функционална. Ипак, нада се да ће следеће године својим двоточкашем и до Италије.
Много тога сам у животу прошао. Верујем да је мојој болести допринело и бављење боксом, али и несређен кафански живот у младости. Нисам био добар према себи. Сада сам доста смиренији, није ме лако изнервирати
-Када сам доживео мождани удар потпуно сам се укочио и нисам могао да говорим. Срећом, супруга је била код куће и позвала је хитну помоћ. Смештен сам у шабачку болницу где сам провео 21 дан и захвалан сам свима који су током тог времена бринули о мени. После Шапца отишао сам у болницу у Сланкамен, где сам провео 70 дана. Тамо су се такође сви лепо опходили према мени и успео сам и да станем на ноге, а после првог борио сам се да направим што више корака. Падао сам и устајао, али се нисам предавао. Тражио сам од супруге да ми донесе италијански речник, па сам тако вежбао говор, а то ме је и одмарало, присећа се Светозар најтежих дана болести.
Борба није престала ни када се вратио кући. Није могао да се попне уз степенице, али је упорно вежбао и трудио се сваког дана да хода све дуже. Пре око годину дана решио је да седне на бицикл и покуша да вози.
-Пао сам у канал. Прво сам погледао да ли ме је неко видео и да ли се смеје. Нико се није смејао. Тада сам рекао себи „Устај! Од плакања нема ништа!“. На почетку сам прелазио километар до два, а временом су раздаљине постајале веће, прича Светозара.
Пре око месец дана кренуо је пут манастира Тумане. Путовао је три дана. Преноћио је у Раковици код једног човека који му је понудио собу када је чуо да тражи смештај и у Новом Градишту. Преспавао је и у самом манастиру, иако није пракса да грађане пуштају на преноћиште. Направили су изузетак када је Светозар у питању, на ургенцију његовог пријатеља свештеника Јове из Коцељеве.
Захвалност Сањи Супруга Сања Марковић Искић прати га кроз живот већ 22 године. Њој је највише захвалан за свој опоравак, а потом и сину. -Била је дете када се удала за мене. Она 20 година, а ја „дрипац“ од 35. Из моје куће је завршавала правни факултет. Она је велика жена и захвалан сам јој за све. Брину за мене када кренем, али ја сам већ умро и сада сам поново жив. Може човек и у купатилу да погине. Уздам се у себе и у Бога и верујем да ће све добро бити, закључује Светозар.
-Пут је 230 километара, али ја сам код Смедерева промашио и путовао 250. Последњих седам, осам километара пред манастир ми је било најтеже. Дошао сам до манастира пред вече, већ је била затворена капија, али су изашли и позвали ме да уђем унутра. Дали су ми да вечерам и собу у којој ћу да преспавам. Када сам се вратио моја болесна нога је ишла сама. Можда је то и до дуге вожње бицикла, не знам, али верујем у Бога и верујем да ми је у многим ситуацијама помогао. Верујем да ће ми помоћи и да се још боље опоравим, наводи Светозар.
Када се одморио од путовања у Тумане, решио је да посети Сланкамен и болницу у којој су му помогли да се опорави. Каже да је тај пут био много лакши, не само због дужине.
Фото: Глас Подриња
-До Сланкамена има 70 километара, али ми је било лакше и због тога што знам пут. Када се враћам осећам се још јачим. Одлазак је увек неизвестан, а повратак сигурнији, каже Светозар. Помогло му је и то што се у младости бавио боксом. Спортски дух га није напустио и тера га напред. Жеља му је да бициклом оде у Италију и стигне до швајцарске границе, али да се пре тога још опорави и додатно поврати функције руке.
-Много тога сам у животу прошао. Верујем да је мојој болести допринело и бављење боксом, али и несређен кафански живот у младости. Нисам био добар према себи. Сада сам доста смиренији, није ме лако изнервирати, каже Светозар.
Фото: Глас Подриња
