Фото: "Глас Подриња"
БОРБА МИЛИЦЕ ПЕРИЋ СА НАЈТЕЖОМ БОЛЕШЋУ
Ја сам здрава
Док сам се ујутру спремала за посао приметила сам испод руке чвору величине мањег ораха. Након 20ак дана сам оперисана. Одмах сам знала да ми неће бити ништа боље ако будем плакала и очајавала. Не признајем да сам болесна и нећу да будем болесна
Март се обележава као месес борбе против рака. Због тога ћемо до краја месеца објављивати приче наших суграђана који су победили ову болест.
Током 2020. године у нашој земљи од рака је оболело 41.419 особа, 22.110 мушкараца и 19.309 жена, док је од различитих врста карцинома умрло 20.767 особа, 11.611 мушкараца и 9.156 жена.
Када смо чули да наша колегиница Милица болује од те ужасне болести на три слова сви смо били у потпуној неверици. Како је то могло да се деси њој која је увек била најведрија, најрасположенија, увек спремна за шалу? Био је то још један доказ да ова болест не штеди никог.
Милици Перић, шалтерској службеници „Гласа Подриња“ метастазе су откривене крајем 2018. године. Ни данас се са сигурношћу не за где је настао примарни карцином, претпоставка је – на дојци.
-Док сам се ујутру спремала за посао приметила сам испод руке чвору величине мањег ораха. Помислила сам да можда умишљам, али муж ми је потврдио да ту нешто постоји. Истог дана сам позвала моју докторку, као и брата који ради у Болници и отишла на прегледе. Урадила сам мамографски и ултразвуни преглед, као и преглед код хирурга који ми је рекао да постоји нека чворица и да ће је скинути. Након 20ак дана сам оперисана. Извадили су ми три жлезде и послали на патологију, прича Милица.
Мистерија примарног тумора
-Ишла сам на ПЕТ скенер који је скенер целог тела и на ком се све види, али ни он није показао одакле је карцином кренуо. Само се сумња да је из дојке. Претпоставка је да је приликом друге операције потпуно уклоњен, каже Милица.
Оперисана је средином децембра, а уочи Нове године дошли су јој поменути брат и сестра видно забринути. Саопштили су јој да има метастазе. Њена прва реакција била је да је није брига.
-Није им било јасно да тако реагујем, а ја сам одмах знала да ми неће бити ништа боље ако будем плакала и очајавала. Породица је то поднела теже него ја. Гледали су да ми што више угоде. Мислили су ако имам рак да ћу умрети. Ја то никада нисам помислила. Не признајем да сам болесна и нећу да будем болесна. Ја сам здрава!
Памти да је био трећи петак у јануару када је имала заказан конзилијум. Дошли су доктори из Београда и упутили је на хемиотерапије. Од прве која јој је прописана опала јој је коса, а чвор испод пазуха поново је почео да расте.
-Променили су ми терапију и примала сам је до јуна, али тај чвор је и даље растао, све док на крају нисам могла да спустим руку. Отишла сам код докторке и тражила упут за Београд. Била сам толико бесна да сам рекла ствари због којих ме је касније било срамота. Заказала сам преглед у Београду код др Милана Жегарца. Испоставило се да је он на годишњем одмору, тако да сам чекала две недеље. На онкологији у Београду још једном су ми урадили мамографију, магнет, скенер и поново се окупио конзилијум који ми је заказао нову операцију за 21. август, прича Милица.
Користила и лекове из природе
Милица се држала савета лекара, али није занемарила ни народну медицину.
-Паралелно са терапијама користила сам и лекове из природе. Јела сам сремуш, бели лук, дебелу сланину... Пила сам козлац, то је корен ког има на Острогу и у манастиру Очаге. Попила сам једну теглицу тога са Острога, али је онда дошла корона и нисам могла да набавим, па сам сазнала да га има и у Очагама. Попила сам укупно шести или седам теглица, каже Милица.
Наводи да су јој на другој операцији извадили „Три спрата“ жлезда, што је било величине две мушке шаке. Након тога два месеца је ишла три пута седмично у Београд на пунктирање и свакодневно на укупно 38 зрачења, најчешће аутобусом. Негде у току тога добила је и корону са упалом оба плућна крила.
Од тада је прошло више од две године. Након свега и даље пије лекове и иде на редовне контроле, а са свим се носи као да се борила са лакшом прехладом.
-Не изгледам и не осећам се болесно. Пијем лекове и не радим никакве теже послове. Решење о пензији сам одбила, каже Милица.
Током 2020. године у нашој земљи од рака је оболело 41.419 особа, 22.110 мушкараца и 19.309 жена, док је од различитих врста карцинома умрло 20.767 особа, 11.611 мушкараца и 9.156 жена.
Када смо чули да наша колегиница Милица болује од те ужасне болести на три слова сви смо били у потпуној неверици. Како је то могло да се деси њој која је увек била најведрија, најрасположенија, увек спремна за шалу? Био је то још један доказ да ова болест не штеди никог.
Милици Перић, шалтерској службеници „Гласа Подриња“ метастазе су откривене крајем 2018. године. Ни данас се са сигурношћу не за где је настао примарни карцином, претпоставка је – на дојци.
-Док сам се ујутру спремала за посао приметила сам испод руке чвору величине мањег ораха. Помислила сам да можда умишљам, али муж ми је потврдио да ту нешто постоји. Истог дана сам позвала моју докторку, као и брата који ради у Болници и отишла на прегледе. Урадила сам мамографски и ултразвуни преглед, као и преглед код хирурга који ми је рекао да постоји нека чворица и да ће је скинути. Након 20ак дана сам оперисана. Извадили су ми три жлезде и послали на патологију, прича Милица.
-Ишла сам на ПЕТ скенер који је скенер целог тела и на ком се све види, али ни он није показао одакле је карцином кренуо. Само се сумња да је из дојке. Претпоставка је да је приликом друге операције потпуно уклоњен, каже Милица.
Оперисана је средином децембра, а уочи Нове године дошли су јој поменути брат и сестра видно забринути. Саопштили су јој да има метастазе. Њена прва реакција била је да је није брига.
-Није им било јасно да тако реагујем, а ја сам одмах знала да ми неће бити ништа боље ако будем плакала и очајавала. Породица је то поднела теже него ја. Гледали су да ми што више угоде. Мислили су ако имам рак да ћу умрети. Ја то никада нисам помислила. Не признајем да сам болесна и нећу да будем болесна. Ја сам здрава!
Памти да је био трећи петак у јануару када је имала заказан конзилијум. Дошли су доктори из Београда и упутили је на хемиотерапије. Од прве која јој је прописана опала јој је коса, а чвор испод пазуха поново је почео да расте.
-Променили су ми терапију и примала сам је до јуна, али тај чвор је и даље растао, све док на крају нисам могла да спустим руку. Отишла сам код докторке и тражила упут за Београд. Била сам толико бесна да сам рекла ствари због којих ме је касније било срамота. Заказала сам преглед у Београду код др Милана Жегарца. Испоставило се да је он на годишњем одмору, тако да сам чекала две недеље. На онкологији у Београду још једном су ми урадили мамографију, магнет, скенер и поново се окупио конзилијум који ми је заказао нову операцију за 21. август, прича Милица.
Милица се држала савета лекара, али није занемарила ни народну медицину.
-Паралелно са терапијама користила сам и лекове из природе. Јела сам сремуш, бели лук, дебелу сланину... Пила сам козлац, то је корен ког има на Острогу и у манастиру Очаге. Попила сам једну теглицу тога са Острога, али је онда дошла корона и нисам могла да набавим, па сам сазнала да га има и у Очагама. Попила сам укупно шести или седам теглица, каже Милица.
Наводи да су јој на другој операцији извадили „Три спрата“ жлезда, што је било величине две мушке шаке. Након тога два месеца је ишла три пута седмично у Београд на пунктирање и свакодневно на укупно 38 зрачења, најчешће аутобусом. Негде у току тога добила је и корону са упалом оба плућна крила.
Од тада је прошло више од две године. Након свега и даље пије лекове и иде на редовне контроле, а са свим се носи као да се борила са лакшом прехладом.
-Не изгледам и не осећам се болесно. Пијем лекове и не радим никакве теже послове. Решење о пензији сам одбила, каже Милица.
М.М.
Најновији број
3. октобар 2024.