Камен ме је обликовао

Александар Вечериновић, вајар и професор ликовне културе, ове године био је један од учесника 17. Сазива Ликовне колоније Мишар, где је радио скулптуру у камену „Шабачка чивија“. Ово је први рад овог уметника који је јавно изложен у родном граду.

- Имам неколико скулптура који су изложени у јавним просторима, међутим, ова ми је најдража зато што је постављена у мом граду. „Шабачка чивија“ је симбол, апстрактна геометријска форма, где сам ликовним језиком приказао познату причу из историје града. Јако ме је обрадовао позив из Културног центра да учествујем на Мишарској колонији. Све се догађа у правом тренутку.

Са породицом као највећом подршком: поред скулптуре “Панчевачки читач”, Фото: Приватна архива

Млади Вечериновић рођен је и одрастао у познатој шабачкој породици. Његова бака, Зорица Влаховић, највећи део свог радног века провела је у „Гласу Подриња“. Мајка Тања учитељица је у „Јанковој“ школи, а отац Војкан, Шапчанима познат као један од првих и најбољих пица мајстора, професор физичке културе. Сестра Стефани кренула је мајчиним путем, ради као учитељица у „Стојановој“ школи, а он је од прошле године професор ликовне културе у Шабачкој гимназији. Његова породица највећа му је животна подршка.

Од малих ногу градио је свој свет и развијао креативност. Време је проводио у сусрету са папиром и бојама. Нико на њега није утицао, то је била и остала његова прича. Када је дошло време да се определи у ком правцу ће тећи његово школовање, није било дилеме. Уписао је тадашњу Уметничку школу у Шапцу, (данас Школа примењених уметности), смер дрворезбар.

Фото: Приватна архива

- То су четири најлепше године мог живота. Много волим ту школу и сматрам да је једна од најбољих у граду, бар за мене. Тамо сам стекао квалитетно знање и искуство и почео да размишљам о вајарству. Већ у другој години кренуо сам на припремну наставу цртања и вајања код професора Милоша Поповића и Мине Ступар.

Алтернатива није постојала ни у избору факултета. Желео је да студира вајарство на Примењеној академији у Београду и био спреман да изнова покушава да положи пријемни испит све док не успе. Међутим, положио га је „из прве“.

ЖИВОТ ЈЕ ПОТРАГА
Моја прва љубав јесте реалистична фигура, касније сам мало више радио симбол и апстрактну фигуру којом се и данас бавим. Тражим себе између те две форме, имам потребу да их спојим у једну. Цео живот и јесте потрага.

- Одлазак у Београд ми је тешко пао. Јако сам патио за Шапцем, у почетку сам долазио сваког викенда, а касније сам се прилагодио. На студијама сам имао много квалитетних професора, а посебан утисак на мене оставио је мој ментор, кога изразито поштујем, проф. Драгољуб Димитријевић.

Када је завршио основне и мастер студије у Београду на Примењеној академији, вратио се у родни град. Тада је наступио период на који га нико није припремао: Шта сада?

Фото: Приватна архива

- Имао сам кризу, стваралачку блокаду, која је трајала неколико месеци док се нисам тргао и покренуо се. Онда сам изнајмио атеље заједно са мојим пријатељем и колегом Давидом Јовановићем. Чини ми се да сам био најпродуктивнији у том периду. Тада смо имали највише идеја, били смо заједно, гурали један другог. Данас свако има свој атеље, али смо и даље тим, заједно са нашим Глишом (Михајло Глигорић). Код нас нема сујете, помажемо и учимо један од другог, дружимо се... То је јако ретко.

Када је, као студент Примење академије уметности, учествовао на конкурсу Београдски читач, Вечериновић је освојио награду. Његова скулптура је изливена у бронзи и постављена испред Градске библиотеке Панчево.
- Определио сам се за први сусрет са књигом. Радио сам девојчицу која носи књиге као некада, увезане каишем или канапом, док није било ранаца. Она се држи за мердевине, које су заправо симбол животног пута коме знање може да помогне.

Иако ради са разним материјалима, највише воли камен. Каже да га је отрезнио и научио стрпљењу.
- Камен је материјал који тражи стрпљење. Покушао сам да му приђем на разне начине, али би ме увек ошамарио, јер ми је враћао енергију коју бих му послао. Научио ме је да будем стрпљив, а био сам сав „сад и одмах“. Камен је обликовао не само моје скулптуре, него и личност. Научио ме је дисциплини.
Након Мишарске, учествовао је у Ликовној колонији Совљак. Каже да су то места за која сваки уметник живи, где се повезује са истомишљеницима у заједничкој, стваралачкој енергији.

Мастер рад:
“Сломљена чивија”, Фото: Приватна архива

Насупрот увреженом уверењу, верује да се може сасвим пристојно живети од уметности. Обично су људи или креативни или прагматични, мање је оних који спајају и једно и друго, али време у коме живимо тражи мобилизацију и баланс свих наших потенцијала.

Александар Вечериновић рођен је 20. марта 1991. у Шапцу. Од малих ногу покушавао је да једноставним облицима прикаже свет око себе, да поједностави оно што није могао да разуме. Градио је свој свет маште која је прерастао у облике, а облици у уметност којом се данас бави.
Школовао се у средњој Уметничкој школи (ШПУ) , а потом на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку за вајарство, где је завршио основне и мастер студије и стекао неопходне вештине, знање и познавање материјала које је користио на својим делима, креирајући сопствени стил и оригиналност.
Имао је више самосталних, као и групних изложби у земљи и иностранству. Учествовао је на међународним симпозијумима. Неколико његових скулптура изложено је у јавним просторима.

- Појавом друштвених мрежа и сајтова који су онлајн галерије као што је Сачи арт, цео свет је постао галерија. Успео сам да продам неколико скулптура преко тог сајта, а планирам више томе да се посветим - читам, истражујем маркетинг.

Иако му је животни сан да живи од свог рада, заволео је посао професора. Каже да је изазовно и дивно радити са децом, преносити им своје знање и искуство.

Рад на скулптури
“Шабачка чивија “на Ликовној колонији Мишар, Фото: Приватна архива

ШАБАЧКА ЧИВИЈА
Опус Шабачка чивија започео је још на студијама. Један од задатака на Примењеној академији био је меморијално обележје. Желео сам да представим чувену причу на нашим просторима, што је препознао мој професор и подржао ме. Одлучили смо да то буде мој дипломски рад. На мастер студијама додатно сам се бавио истраживањима те хладне геометризоване форме која се ломи у једном тренутку, зауставља и наставља свој пут. Осим дипломске и мастер скулптуре, обе у камену, урадио сам и једну која је постављена испред Културног центра у Пријепољу, а последња у низу је скулптура коју сам урадио на Мишарској ликовној колонији. Напокон је симбол дошао у свој град. Такође, имам доста мањих решења у гипсу које намеравам да лијем у бронзи, алуминијуму, месингу...

- Важно је остати добар човек и искрен у свом стваралаштву, не јурити за новцем и не продавати своје снове. Многи су се одрекли снова зарад новца уместо да су истрајали на свом путу. Веровати и сањати, то бих поручио младим људима. Ја сам ризиковао и никада се исам покајао. Ако човек истраје, само је небо граница.