Снови се остварују

Шапчанка Татјана Tammy Димитрић, самостална предузетница, мајка је троје деце, бака и светски путник. Иако је земљину куглу обишла неколико пута, не може да замисли живот изван родног града, који јој је у срцу.

Добро организована и вредна, каже да јој је гимнастика коју је тренирала у Партизану, умногоме помогла, дисциплиновала је и социјализовала, научила је да „прима и даје и ћушке и похвале“. И, што је веома важно, сопственим границама.

Фото: Приватна архива

- Знала сам тачно шта могу, а шта не. Знала сам да могу увек да направим шпагу на десну ногу, а на леву не могу. Зато нисам ни покушавала. То је касније утицало на мој живот и посао. Ако ми нешто не иде од руке, не „гурам“ по сваку цену. Мудрост је стати кад треба, осврнути се око себе, видети где си и тек онда наставити.

Увек је била са обе ноге на земљи. Отац јој је био мебл тапетар. Што би очима видео, рукама би стварао. Уз њега је много тога научила, радила са њим, помагала му и стекла радне навике још у основној школи.

- Цртала сам тањире, правила јастучиће и продавала. Тако сам зарађивала џепарац, од кога бих себи купила хаљину, мада сам је чешће шила. У наше време, конфекција је била демодирана, углавном за старије, па смо се ми млади сналазили. Правиле смо од газа сукње, хеклале чарапе и комбиновале са опанчићима. То је обележило нашу генерацију. Ни свилених чарапа није било.

НЕКОЛИКО РАЗГЛЕДНИЦА
„Одмах да се разумемо: Европа је Европа. Париз ће увек бити број један у целом свету, пре свега мислим на архитектуру, која ме највише занима. Уопште, цела Француска је посебна. Лондон ме је разочарао, Енглеска генерално. Највише ме је одушевио Вијетнам. Људи су јако добри, питоми, сиромашни, али са осмехом, говоре искрено, из срца. Допала ми с Аргентина, Буенос Аирес, метропола која има 18 коловозних трака на главној авенији. То није лако ни контролисати јер је велики прилив миграната из околних земља. У Бразил нисам пожелела поново да одем, јер је толико бескућника и проституције да је то застрашујуће. Наш Чивијашки карневал много је осмишљенији и лепши него у Рију. Тамо до осам увече и има нешто да се види, после тога сви некуда нестају, металне ролетне се навлаче да се не обијају радње, готово да нема ноћног живота. Треба бити добро информисан и ићи таскијем. У Португалији се комплетан друштвени живот одвија у цркви. Људи масовно одлазе из Порта и Лисабона, остао је стари живаљ и они који зарађују неки динар од туризма. Када путујем, обилазим пијаце, јер су то жиле куцавице сваког великог града. Дуга је прича о мојим путовањима, предуга за један текст.“

Чим је завршила Медицинску школу, по очевом савету, почела је да тражи посао. Купила је Политику, тражила огласе и запослила се у Гружи код Крагујевца. На првом радном месту није дуго остала, с обзиром да је Прва народна апотека у Шапцу расписала конкурс месец дана касније. Вратила се у Шабац и и никада га више није напустила.

- Највише волим Шабац, ту ми је срце, а кад будем умрла, тражила сам од деце да мој пепео развеју по Војвођанској улици.

Фото: Приватна архива

Жељна нових знања, није пропуштала да оде на велике конгресе кад год би јој се указала прилика. Тако се усавршавала. Остајала би по месец, два, питала шта је интересовалао и убрзо ушла у обојену (декоративну) козметику. Први одлазак у Италију био је прекретница у њеном животу.

- Моје прво путовање било је и прва спознаја саме себе. Језеро Гарда, Фиренца, Пиза, Рим... Видела сам слободоумне, модерно обучене жене које су мирисале на сваком кораку. Све је било у знаку моде. Кад сам се појавила у сукњи изнад колена у Шапцу, штрчала сам у то време. За чарапе са ликром, жене су ме питале шта ми то сија на ногама. Путовања су ме променила, проширила ми видике, почела сам другачије да размишљам.

СВЕТ СЕ ПРОМЕНИО
„Када сам била први пут на Тајланду, била сам одушевљена. Као да сам дошла на другу планету. Када сам други пут отишла, било је тужно. Све се променило. Сада теже западном начину живота, прикривају немаштину, жене су постале агресивне, јер оне, углавном, издржавају породицу. Бангкок сада више личи на Дубаји него на Бангкок. По два сата чекаш на сунцу да дође такси. То се раније није дешавало. Када сам први пут отишла у Африку, нисмо смели да изађемо изван ресорта. Али, појавом интернета и мобилних телефона, све се променило. Бали је једно на фотографијама, а друго у стварности. Тамо има толико смећа да немаш где да крочиш, океан је загађен. На Малдивима исто. Цео свет се променио.“

Међу првима се, још ‘88 године, отиснула у приватне предузетнике. У то време је то била храбра одлука. Покренула је производњу козметике и радила у свом стану, у Масариковој.

- У то време најхрабрији смо били др Буда Тирић, Јулифарм и ја. У почетку сам радила четири сата приватно, нисам напустила државну апотеку. Радила сам паралелно и један и други посао. То ме је некако одувек пратило.

Те године је први пут отишла у Египат, покуповала „транге франге“, које је овде продавала, а зарађени новац искористила на путовање од месец дана. Дестинација јој је била Бурма - Непал – Малезија – Тајланд. Радила је и викендом да би прикупила слободне дане.

Фото: Приватна архива

Из Прве народне отишла је у болничку апотеку, а одатле у самосталност.

- Када сам родила Петра, а две године касније и Марију, одлучила сам да се потпуно осамосталим у послу. То је било ‘95 године. Имала сам већ десет запослених радника, опростила сам се од мог колектива и запливала.

Све је стизала, да ради, путује, гаји троје деце. Каже да све може да се стигне, уз добру организацију. Воли магистралну фармацију (производњу козметике), не може да замисли да ради нешто друго. Најпре је правила колегиницама креме, онда се прочуло па су је жене, у време када смо били више упућени једни на друге и бликсији, довикивале на улици: „Имаш ли крему пров пега?“ „А ону са плацентом?“ Торбу је носила са собом.

- Када сам проширила посао, прилагодила сам рецептуре савременим трендовима, избацила сам сировине које се не користе више нигде у свету, почела сам да радим на бази биљних воскова, што се показало квалитетнијим, јер је производ био уједначен. У ранијим формулацијама, сваки пут је било другачије.

Када је освојила Лозницу, Љубовију, Крупањ, Ваљево, Руму..., телефон је почео сам да звони. Потрошаче је налазила (и они њу) на конгресима и сајмовима. Пословна и приватна путовања била су испреплетана, па се дешавало да у току једне године има до десет путовања. Стекла је пријатеље по целом свету.

- Не бих волела да звучим претенциозно. Новац није пресудан. Путовала сам на чекове, штедела сваки динар од плате да бих негде отишла. Важна је жеља и воља, машта. Сећам се да смо, када сам била мала, имали књигу Брем, која је била први извор мојих путовања. И кад нисам знала да читам, често сам окретала листове те књиге и гледала слике. Масаи племе које сам први пут угледала у тој књизи, о коме ми је тата причао, видела сам када сам отишла у Африку. Снови се остварују.

Љубав према путовањима пренела је на своју децу. Најстарија, Марија, њена је наследница када је посао у питању. У Лондону је специјализирала фармацеутску технологију. Мила се опраделила за права, а Петар, заједно са оцем Прејом, води хотел.

Фото: Приватна архива

- Улагање у себе и у децу увек је добра инвестиција. Не само улагати, него их и штитити до последњег дана, јер ми смо им камен темељац. Деца су наш капитал.

Шапчанима поручује да воле свој град који се шири и сваким даном постаје све лепши.

- Све је више Шапчана који се враћају из дијаспоре, јер тамо су увек странци, где год да су. Овде смо на своји на своме.