Фото: Приватна архива
Мирјани Чворић Губелић награда на ИНТЕРФЕР-у
Једни другима смо важни
Људске судбине, поновно уједињење породице и преко потребан спас из сиромаштва стали су у наслов „Анина борба“, који је добио признање за друштвено одговорну репортажу
Награда на 28. Интернационалном фестивалу репортаже и медија- ИНТЕРФЕР Златна НИКА, шабачкој новинарки Мирјани Чворић Губелић дошла је у право време, као круна каријере дуге две деценије. Људске судбине, поновно уједињење породице и преко потребан спас из сиромаштва стали су у наслов „Анина борба“, који је добио признање за друштвено одговорну репортажу.
Подршка која свему даје смисао
Еминентни жири најстаријег и јединог фестивала који негује тај новинарски жанр, а основали су га пре готово три деценије некадашњи доајен телевизијског новинарства Мића Орловић и академик, књижевник и новинар Перо Зубац, вредновао је, како је истакнуто, „професионални приступ и ангажман новинарке на пољу хуманости и подршке људима око нас“. Нешто више од седам минута који се гледају без даха донело јој је седмо жељено признање за 20 година бављења новинарством, треће интернационално, а у конкуренцији више од 200 радова из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Словеније, Хрватске, као и Европе. Чворић Губелић ради за Танјуг и Телевизију К1, као и за емисије Б92 и Прва и дописница је Блица. Поред тога, има своју продукцију, као и портал Дистрикт.
-Таман кад сам мислила да мало одахнем, да новинарство ставим у други план, у мом животу стигне награда, па и нови мотив да опет још више радим. Права је срећа у тако великој конкуренцији у којој су Инсајдер и значајне српске продукције, а које показују колики су данас домети новинарства, добити награду. Иако ми је други пут да сам награђена на том фестивалу, искрено, прижељкивала сам то. Престиж је добити такво признање, а са друге стране, немам сваки пут прилику да направим причу која може да конкурише репортажама које се такмиче, па је самим тим та награда мени значајнија и милија. Овог пута сам стварно имала причу, која је, не само друштвено одговорна, већ ме јунакиња моје приче након свега што смо урадили, обезбедили дом, спојили породицу после неколико деценија, позвала и рекла: „Миро, ти си учинила да моја породица има кров над главом, али не само то, него да схватим да нисам сама“. То је та лепота и величина посла, оно што прави разлику у односу на дневно, информативно и Фејсбук новинарство које прети да угуши новинаре који се етички баве својим послом, који знају шта и због чега раде- подвлачи Чворић Губелић.
Медији имају моћ да помогну
Животне приче попут те су доказ да на неки начин постоји ипак оно право новинарство, где се човек осећа добро јер је урадио нешто за друштво, заједницу или појединце које то исто друштво није примећивало.
-Њој се јавила фамилија из Аустралије и одмах су послали новац, али тај новац је мање важан колико је њој било битно да је пронашла родбину, пронашла оца, сазнала ко је он. То је оно што смо ми успели у материјалном и моралном смислу након те репортаже. Један од емотивнијих тренутака, нешто чему нас све уче ове приче, је да схватимо колико су важни наши родитељи. То је посебан осећај- те невероватне животне приче и невероватни људи до којих сам успела да допрем и емоције које сам извукла из њих заправо опомињу људе око нас колико смо важни једни другима. На првом месту је породица, а онда друштво, а на треће ћу ставити нашу професију која, кад имамо честити и прави приступ, изнедри овако нешто за друштво. Онда је човек срећан, буде му срце пуно и од тога живи годину дана. До неке нове приче коју ће можда имати или неће, која ће можда бити награђена или неће бити награђена, а која ће бити довољно добра да буде конкуренција на једном овако значајном фестивалу- наглашава она.
Изнад свега је свест да медији имају моћ и средство да помогну другима, а користећи га доприносе да, не само сиромашни којима треба помоћ, већ и вредни, креативни људи, који обогаћују наш живот, културу и дају јој значај, буду видљиви. То су праве приче и вредности и зато ће тежити да на што више таквих стави свој потпис и у будућности. На крају, наше и јесте само оно што несебично дамо другима.
Подршка која свему даје смисао
Еминентни жири најстаријег и јединог фестивала који негује тај новинарски жанр, а основали су га пре готово три деценије некадашњи доајен телевизијског новинарства Мића Орловић и академик, књижевник и новинар Перо Зубац, вредновао је, како је истакнуто, „професионални приступ и ангажман новинарке на пољу хуманости и подршке људима око нас“. Нешто више од седам минута који се гледају без даха донело јој је седмо жељено признање за 20 година бављења новинарством, треће интернационално, а у конкуренцији више од 200 радова из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Словеније, Хрватске, као и Европе. Чворић Губелић ради за Танјуг и Телевизију К1, као и за емисије Б92 и Прва и дописница је Блица. Поред тога, има своју продукцију, као и портал Дистрикт.
-Таман кад сам мислила да мало одахнем, да новинарство ставим у други план, у мом животу стигне награда, па и нови мотив да опет још више радим. Права је срећа у тако великој конкуренцији у којој су Инсајдер и значајне српске продукције, а које показују колики су данас домети новинарства, добити награду. Иако ми је други пут да сам награђена на том фестивалу, искрено, прижељкивала сам то. Престиж је добити такво признање, а са друге стране, немам сваки пут прилику да направим причу која може да конкурише репортажама које се такмиче, па је самим тим та награда мени значајнија и милија. Овог пута сам стварно имала причу, која је, не само друштвено одговорна, већ ме јунакиња моје приче након свега што смо урадили, обезбедили дом, спојили породицу после неколико деценија, позвала и рекла: „Миро, ти си учинила да моја породица има кров над главом, али не само то, него да схватим да нисам сама“. То је та лепота и величина посла, оно што прави разлику у односу на дневно, информативно и Фејсбук новинарство које прети да угуши новинаре који се етички баве својим послом, који знају шта и због чега раде- подвлачи Чворић Губелић.
Медији имају моћ да помогну
Животне приче попут те су доказ да на неки начин постоји ипак оно право новинарство, где се човек осећа добро јер је урадио нешто за друштво, заједницу или појединце које то исто друштво није примећивало.
-Њој се јавила фамилија из Аустралије и одмах су послали новац, али тај новац је мање важан колико је њој било битно да је пронашла родбину, пронашла оца, сазнала ко је он. То је оно што смо ми успели у материјалном и моралном смислу након те репортаже. Један од емотивнијих тренутака, нешто чему нас све уче ове приче, је да схватимо колико су важни наши родитељи. То је посебан осећај- те невероватне животне приче и невероватни људи до којих сам успела да допрем и емоције које сам извукла из њих заправо опомињу људе око нас колико смо важни једни другима. На првом месту је породица, а онда друштво, а на треће ћу ставити нашу професију која, кад имамо честити и прави приступ, изнедри овако нешто за друштво. Онда је човек срећан, буде му срце пуно и од тога живи годину дана. До неке нове приче коју ће можда имати или неће, која ће можда бити награђена или неће бити награђена, а која ће бити довољно добра да буде конкуренција на једном овако значајном фестивалу- наглашава она.
Изнад свега је свест да медији имају моћ и средство да помогну другима, а користећи га доприносе да, не само сиромашни којима треба помоћ, већ и вредни, креативни људи, који обогаћују наш живот, културу и дају јој значај, буду видљиви. То су праве приче и вредности и зато ће тежити да на што више таквих стави свој потпис и у будућности. На крају, наше и јесте само оно што несебично дамо другима.
Д.Димитријевић
Најновији број
25. април 2024.
