Потребна нам је отвореност, ширина духа, толеранција, комуникација

„Нажалост, мислим да се све више скривамо у својим чаурама. Морамо опет научити да будемо толерантни, да осетити, препознати и показати емоције не значи слабост, да пружимо руку кад неко падне...Тешко је, можда и најтеже суочити се са собом, па онда са другима.
То је процес који нам недостаје“, каже Дада

„И опет она. Чаура. Пробушена, бела, мека, влажна, топла, хладна... Улазим/излазим. Шетам. Данас ми је тесна. Спутава ме. Гњечим вуну. Још сапуна, још воде. Слојеви вуне. Први, други, трећи...још вуне, још воде, још сапуна, још свега... Слажу се, стапају, добијају облик. Сечем је. Рез јасан, прецизан. Скоро хируршки. Мења се. Моје мисли је обликују. Бодем вуну скоро опсесивно. Ломе се игле. Гледамо се. Љушти се. Спадају слојеви. Цртам. Поништавам цртеж. Цртам, лепим, поништавам, цртам, цепам... Желим микроскоп. Провоцира ме. Спољашњост. Унутрашњост. Кога видиш?“, извод је из уметничког дневника Александре Даде Томић који савршено описује мисаони и стваралачки процес. Страхови, наде, очекивања, самокритика, самопроцена, бојазан од ставова других, анализе окружења, могу се сабрати у само једну реч-кокон. Баш она је инпирација и лајт мотив најновијег опуса радова наше суграђанке.

Због чега нови стваралачки циклус носи назив „Кокон“?
Кокон је чаура. Она је пројекција мене. Опет сам јој се вратила. Ту тему сам обрађивала у дипломском раду. Тада је примарна емоција била страх (страх од грешке, пре свега). Сада сам јој пришла из другог угла, истраживала сам своје светове. Сви ми имамо коконе у себи који нису нужно лоши. Они некад спутавају али и штите. Та чаура је некада топла, хладна, мека, тесна, пробушена... Оне се мењају, обликујем их мислима. Читав Универзум је у мени.

Колико често правимо / плетемо невидљиве чауре у којима се скривамо, штитимо од света, емоција?
Нажалост, мислим да се све више скривамо у својим чаурама. Недостаје нам дијалог, искреност према себи, отвореност према свету, искуствима и емоцијама. Често се иде линијом мањег отпора и затварамо се у чауре уместо да их разбијемо и изађемо. Морамо опет научити да будемо толерантни, да осетити, препознати и показати емоције не значи слабост, да пружимо руку кад неко падне...Тешко је, можда и најтеже суочити се са собом, па онда са другима. То је процес који нам недостаје.

Година је на почетку, шта би пожелела себи и идругима у 2024?
-Здравље се подразумева. Пожелела бих да свако своју чауру отвори, макар да је начне. Потребна нам је отвореност, ширина духа, толеранција, комуникација... Пожелела бих да више учимо, да се развијамо, будемо отворени и искрени према себи и према другима. И наравно, пожелела бих да се више улаже у културу, да имамо више квалитетнијег културног садржаја, да људи посећују културне догађаје јер они стимулишу чула, ум и дух. Уметност преноси емоције а то нам је потребно.

Користиш природне материјале приликом израде уметничких дела. Одакле та спона са природом?
Искрено, не знам да ли је та спона урођена или стечена. Као мала, волела сам да идем у село и помажем у башти, шетам шумом, чепркам по земљи... То су непроценљива искуства. Сада скупљам различите плодове, семенке, љуштуре буба, осињаке...Посебно ме привлаче форме чауре, махуне, оне које имају љуску... Игром случаја, а можда и не, стигла сам до вуне која ми као материјал одговара да реализујем идеје. Морам цитирати свог ментора на постдипломским студијама, Анку Бурић, која је увек истицала „Случајности треба заслужити“. Рад са вуном је процес, а то је управо оно у чему највише уживам док радим.

Да ли смо изгубили везу са природом, својим бићем, али и људима око себе?
Мислим да ходамо по ивици. Природа пати, а људи (част изузетцима) су се свели на фасаде. Не улажемо довољно у себе, свој интелектуални, емотивни и духовни развој. Материјално је оно што сада има примат. Потребна нам је хармонизација са природом, кроз коју ће доћи до склада са својим бићем. Када се то деси, моћи ћемо да остваримо везу и са другим људима.

„И опет се, по ко зна који пут, намеће питање зашто стварам.
Која је сврха?
Једини одговор који сада имам је – само то знам да радим. Тада се осећам „својом“.
Какав клише!!!“

Недавно си излагала у Културном центруз у Шапцу, да ли је већа одговорност када излажеш у свом граду?
Да, недавно сам имала самосталну изложбу. Не знам да ли је већа одговорност зато што је то мој град или зато што је овакав град. Под тим мислим да је Шабац једна прилично затворена средина која живи од старе славе (време Јеврема Обреновића, први клавир, прво прозорско окно...). Култура и уметност су маргинализовани. Неки други „квалитети и вредности“ су дошли до изражаја. То је велика штета. Шабац има богату културну историју, доста квалитетних уметника и културних радника. Култура је та која побољшава и ствара цивилизоване особине, утиче на начин размишљања, стимулише... Када се не улаже у њу и када се нестручно ради, јасно је, долази до деградирања друштва.

Планови и пројекти за наредни период.
Планова је много. Видећу шта ћу моћи да реализујем због финансија и времена. Желела бих да изложбу „Кокон“ пренесем у друге градове и галерије. Наставила бих да се бавим овом темом јер мислим да је широка и да има још простора да се разрађује. Укључила бих друге материјале и технике . Волим да истражујем разне материјале и њихове могућности. Сам процес ће ми показати у ком смеру ће се све то развијати. Највећа жеља ми је да напртавим графички атеље и да купим микроскоп.

М.Ж.Б.