Андрија Герић о спорту и значају менталне подршке спортистима
Психолошка снага одликује шампионе
„Вредности, понашања усвојена током бављења спортом веома лако можете да примените на све делове живота. Наша мисија није искључиво да добијемо врхунске спортисте и олимпијце, већ да градимо друштво у ком се људи баве спортом и уживају “, истиче Андрија Герић
У свету спорта, важност менталне припреме и психолошке стабилности постају све очитије и неопходније, што може да потврди и некадашњи југословенски репрезентативац, Андрија Герић. Његово име све чешће је повезано са подручјем спортске психологије.
Кроз своју богату каријеру као члан националне одбојкашке репрезентације, освајао је бројне медаље, а затим се упустио у изазов проучавања људске психе и њене улоге у постизању спортских успеха. Стекао је звање дипломираног психолога и прошао едукацију за NLP методологију за менталног тренера. Данас, као стручњак за спортску психологију, преноси своје искуство и знање спортистима и помаже им да савладају изазове, на терену и изван њега. Верује да психолошка снага, стабилност одликују шампионе у животу и у спорту.
Због чега сте одабрали да психологија буде Ваш професионални пут? По завршетку професионалне спортске каријере нашао сам се пред изазовом, као и сви спортисти. Шта сада? То ме је подстакло да кренем на психотерапију и постепено сам са психотерапеутом дошао до спознаје да бих могао да се бавим психологијом. Уписао сам факултет и тако је све почело. У овом послу је лепо што имаш прилику да научиш нове ствари, стекнеш нова знања и увиде. Иако сам се бавио одбојком моји клијенти су из различитих спортова (теквондо, карате, аутомобилизам, једрење, јахање, фудбал, теснис, скијање, кошарка, одбојка, рукомет, борилачки спортови). Драго ми је што са сваким од њих могу да проникнем у чар дисциплине и због чега тежи да буде што бољи.
Фото: Приватна архива
Поменули сте изазов са којим се суочавају бројни спортисти по завршетку професионалне каријере. Колико њих размишља о каријери након и изван спорта? Спортисти не размишљају много о периоду после. Што је донекле и природно, њима је спорт све. Млади тек не размишљају. Сматрам да то треба да се промени и да на почетку бављења спортом ипак мисле и о периоду после. Где ће и шта да раде. То наравно није једноставно, јер изградите идентитет као спортиста. И то је то. Треба се позабавити и другим сегментима личности. Када више нисте спортиста суочите се са проблемом и изазовом. Ко сте ви? Тада долази до различитих криза, чак и озбиљних. Почињу са конзумирањем штетних супстанци, одају се разним пороцима. Но, то није само питање изграђеног идентитета, већ и потребе за адреналином допамином које спорт даје. Када тога нема, постоји потреба да се пронађе други извор хормона среће. Не можемо сви бити тренери, нити радити у спортским клубовима, те је потребно да пронађемо себе и оно што нам прија да радимо.
Наша мисија није искључиво да добијемо врхунске спортисте и олимпијце, већ да градимо друштво у ком се људи баве спортом и уживају
Да ли постоји нешто што је заједничко свим спортистима и спортисткињама, без обзира на године, пол, остварене резултате? Без обзира да ли се ради о младим људима који имају 12+ година, или искусним спортистима олимпијског нивоа проблеми са којима се суочавају су веома слични. Несигурност, самопоуздање, трема пред велика и важна такмичења, порази. Као некадашњи спортиста то могу да разумем и са тог аспекта, не само психологије.
Фото: Приватна архива
Сматрате ли да српском спорту, пре свега спортистима недостаје психолошка подршка и систематски рад у поменутој области? Са колегама се борим да клубови, али и спортисти схвате колико је важан писхолошки аспект. Када питате спортисту да ли је важан, ниједан неће рећи да није. Али када питате колико времена посвећује психолошкој припреми, одговор ће бити пет минута, или да то не чини. А тренирају неколико сати дневно. Наравно, да ментална припрема без физичке не значи много. Но, заједно са физичком и тактичком припремом добијате одличне резултате. Свакако да ће ментално спремнији бити у бољој позицији и остварити бољи резултат. Чињеница је да у иностранству клубови имају особу која брине о менталном аспекту спортиста. Било да је реч о психолозима, или коучевима. Суштина је да тај рад буде продуктиван и да помаже.
Када се осврнете на своју спортску каријеру, сматрате ли да сте добро успели да се изборите са проблемима, изазовима или бисте другачије поступили из садашње перспективе, знања, искуства и година? Верујем и знам да нисам увек и све добро урадио. Мислим да ми его у неким ситуацијама није дозволио да радим више са психолозима што би ми помогло да их лакше пребродим. Искусан спортиста има развијене механизме засноване на искуству, али до њих је дошао захваљујући искуству и годинама. Млади спортисти то немају, те не видим разлог да не послушају савет стручне особе и што раније усвоје, развију одређене технике које му могу помоћи.
Када говоримо о најмлађим спортистима, колико је за њих важна подршка и сарадња родитеља, тренера? Важно је да постоји тај троугао сарадње: родитељ, тренер и спортиста. Наш посао је да реагујемо ако у том односу нешто није у реду. Често родитељи пројектују своје жеље, амбиције на децу. Што није добро. Наша мисија није искључиво да добијемо врхунске спортисте и олимпијце, већ да градимо друштво у ком се људи баве спортом и уживају. Основна школа јесте база за аматерски и професионални спорт, али и место где се негују здрави стилови живота.
Због чега је бављење спортом важно за све генерације? Имамо проблем са гојазношћу и неактивношћу нације. Заступљене су и лоше навике попут цигарета. У свему овоме може спорт да помогне. Рекреативни спорт посебно, те држава треба да усмери улагања у том правцу. До сада је улагала у професионални, што треба да настави да чини, али сматрам да развијање рекреативног може имати дугорочне позитивне последице по нацију. Вредности, понашања усвојена током бављења спортом веома лако можете да примените на све делове живота. Због тога ми је посебно драго када ми се клијет јави и каже да су му спорт и оно што смо радили помогли и у другим сегментима. Можда звучи као клише, али није, важно је да млади постану добри људи. Неко је врхунски спортиста, олимпијац, дивно, али то није све. Често упадамо у замку и мислимо да ако је неко врхунски спортиста онда он/она има супермоћи. То није тачно, јер сви смо људи са емоцијама, манама и врлинама. То треба прихватити, као и себе. Наравно, треба радити на својој менталној снази и сигурности. Суштина је да будемо задовољни собом и оним што јесмо.
Да ли је оправдано да верујемо у суперхероје? Мислим да треба да имамо узоре у одређеним областима. Они могу да нам буду инспирација, али да слепо верујемо да је неко савршен у свему, то није реално. Таква особа не постоји.
Шта би била Ваша порука младима? Када погледам младе, њихов начин одрастања и комуникације, видим да се живот преселио на друштвене мреже. То је потпуно погрешно, јер човек као социјално биће има потребу да гради односе са другима у реалном простору. Имамо потребу да будемо са другим људима уживо, не у виртуелном/онлајн простору. Спорт право даје ту могућност. Он повезује, те би моја порука била да деца и млади уживају у спорту, да се друже, граде пријатељства. Срећа и туга су природне, а треба их делити са другима.
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
