Инфо

Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(23. новембар 2017.)
ДОКТОР СЛИКАРСТВА: ДРАГАН МАРКОВИЋ МАРКУС

Активан однос према животу

Активан однос према животу
Др Драган Маровић Маркус први је шабачки доктор сликараства, познати (у интернационалним оквирима) дубровачки портретиста, дугогодишњи професор и педагог. Још као дечак почео је да црта, а кад је кренуо у „Јанкову“ школу, његов блок са цртежима показивали су учитељи у другим школама. У петом разреду, наставник Новица Поповић уочио је изузетан таленат и ангажовао га, не само у ликовној секцији, него у свим ликовним активностима школе. То је била прва стручна подршка на путу уметника који је понос нашег града.
- Знао сам да ћу бити уметник, ништа друго. Кад је требало да пођем у средњу школу, ја сам желео у Београд, у Уметничку, али родитељи су ме саветовали да упишем нешто конкретно, „нешто од чега се живи“. Уметност није била популарна, пре свега због егзистенцијалне несигурности. Тако сам, не баш вољно, уписао и завршио Техничку школу „Борис Кидрич“. Међутим, моје опредељење је било јасно, био сам начисто са собом да ћу бити уметник, шта год то значило и како год да ми буде. То је био императив.
Иако је волео архитектуру, астрономију, музику (свира два инструмента, хармонику и класичну гитару), бавио се борилачким спортовима, плесом, шахом... изборио се да буде оно што јесте. Када је уписао Ликовну академију у Новом Саду (као најбољи на пријемном), добио је четворогодишњу стипендију „Титов фонд“. За време студија и годинама касније, лети је одлазио у Дубровник, меку уметника у оно време, где се прославио као портретиста. Петнест летњих дубровачких година памти као незаборавно искуство, “дане славе”, које му је отворило врата за Венецију, Рим, Париз, бели свет... Студије је завршио три месеца пре рока, као најбољи у класи професора Бошка Петровића. Добио је награду Академије, која му је остала једна од најдражих. Представљао је Академију у Ивањици, на Ликовној колонији која је окупљала најбоље студенте основних и постдипломских студија свих ликовних академија тадашње Југославије.
Иако је имао позив свог професора да остане на факултету као асистент, живот га је одвео другим путевима. Годину дана после стицања дипломе и путовања по Европи, обрео се у Лозници, где је, као гимназијски професор, оставио неизбрисив траг код колега и ученика. После петнаест година, дошао је у Уметничку школу у Шапцу. Иако није мислио да ће се тиме бавити, педагошки рад за њега је постао веома значајан и не мање важан од базичне сликарске професије.
- Заволео сам рад са младима. Није знање знање имати, него дати. Увек сам осећао некакав вишак знања и искуства и имао сам потребу да то неком пренесем, а очигледно сам у томе и успео. Стотине ученика сам припремао, најпре у Лозници, а потом у Шапцу, за пријемни испит на уметничким факултетима, графичком дизајну, архитектури... Углавном су „из прве“ полагали и пролазили на буџет, што је за мене велика сатисфакција.
Сви који су се спремали у атељеу омиљеног професора, положили су пријемни испит, а неки се нису додатно припремали, био им је довољан рад на његовим часовима цртања и сликања у Уметничкој школи. Његови ученици добитници су значајних награда на републичким и међународним такмичењима.
- Тајна је у томе што се истински предајем и у сликарској и педагошкој професији. Мој приступ је усмерен на стимулисање креативности ученика и ослобађању њихових потенцијала, ликовних и интелектуалних. Трудио сам се да их учим не само сликарству, него и да стекну радне навике, истрајност, самокритичност, поштовање себе и других, представу о животу...
Маркус, како га зову Шапчани, магистрирао је сликарство у класи професора Милана Блануше, на Академији уметности у Новом Саду. Магистарски рад, Фигура и простор, тема је која је дуго заокупљала овог уметника, озбиљан циклус из кога је, после две деценије, настао циклус Крик, где је исказао пуну уметничку зрелост. На тему крика је докторирирао (ментор проф. Милош Шобајић), а са тим циклусом прошао све значајне поставке у земљи, попут Јесење и Пролећне изложбе у Београду, Октобарског салона у Шапцу, међународних изложби малог формата и неколико манифестација у свету.
- Моје промишљање о животу, став о уметности, неке унутрашње буре, све је егзалтирало у мотиву крика. Сама представа крика је стање максималне гримасе екстазе, тренутка испољавања сабијене енергије, експлозије... Постоје различите врсте крика, који је, пре свега, реакција на страх. То је нешто праисконско што је остало у нама. Крик је настао пре говора. То је најстарије афективно стање, позив у помоћ.
Радознао по природи и мишљења да уметник стално мора да се обогаћује новим сазнањима, да би што потпуније исказао циклус по ком је постао препознатљив, проучавао је психологију, социологију, историју уметности, естетику, филозофију... Самокритичан, истиче да је у уметности, као и у животу, најважнија искреност.
- Апострофирам емоцију, зато што је без ње све шупље, емоција је последња доминанта која држи човека на окупу, чини нас људима. Кад се то изгуби, а чини ми се да полако нестаје, човек се отуђује и од самог себе. Крик није само мој, свако може у мојим сликама да препозна свој крик, јер сви ми имамо тешке тренутке у животу, али је потребна храброст да би се завирило у себе. Сликам одређену врсту бесмисла, можда бесмисла људског понашања, јер мислим да је живот превише кратак и вредан, да бисмо га једни другима загорчавали и трошили га на несувислости.
Последњих пар година, професор Марковић ради на циклусу Гаврани. Каже да се многи уметници врте у истом кругу, а да је важно направити искорак: „Све што створим, ма колико то добро било, нулта је тачка од које поново крећем. Наравно, то не значи да би требало направити радикалан заокрет. Важно је да уметник има препознатљив рукопис“.
Но, у нашој земљи није лако бити уметник. Никад није ни било. Неке изложбе, иако је прошао на конкурсима, морао је да откаже, попут оне у Љубљани, или у Торину. Требало је да га галерија из Фиренце представи у Аустрији, као саставни део своје презентације, али, финансије су “закочиле”. Само слање слика кошта неколико стотина евра.
- Наступ на Бијеналу у Фиренци реализован је захваљујући несебичној помоћи мојих пријатеља Наде Арбутине Деган и њеног супруга Марка из Венеције, брачног пара Јованчевић (Данијела и Мирослав), угледних Шапчана који живе у Грацу и моје сестричине Марине Петровић. Константну подршку, на коју увек могу да рачунам, имам од брата Милана и снахе Славице.
Иако брижљиво чува свој приватни живот и није био штедар на речима на ту тему, прича о Маркусу била би непотпуна без осврта на његову репутацију заводника (посебно из дубровачких година). Увек у друштву лепих дама, које су га широм света обожавале, открио нам је да никад није имао намеру да се жени, „није тип за брак“, али да девојке није заваравао, увек је искрено износио свој став.
Као и све актере овог фељтона, питали смо га који му је животни кредо.
- Изабрао сам активан однос према животу, поштујући чињеницу да је кратак и пролазан. Подсетићу на Фрома, који сматра да су сви људи, у различитој мери, обдарени талнтима. Испољавање сопствених потенцијала тумачим као могућност човековог спасења од све изгледније пропасти. Историја нам је показала да трауматска искуства у оквиру времена и простора који су нам дати, не морају да се преточе у агресију и уништење (нажалост, показала нам је и контрасне примере), него да енергију можемо да усмеримо ка позитивном, креативном импулсу и да остваримо себе. Поред историјски потврђених примера, настојао сам да личним примером, као временски ближем и непосреднијем, укажем на те могућности.
Др Драган Марковић Маркус рођен је у Шапцу. Дипломирао је сликарство на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Бошка Петровића. Магистрирао је 2000. године, у класи професора Милана Блануше. Недавно је докторирао сликарство (ментор професор Милош Шобајић).
Излагао је самостално у Дубровнику, Новом Саду, Београду, Лозници и Шапцу, као и на бројним републичким групним изложбама и неколицини међународних. У најзначајније спадају: самостална изложба слика у галерији УЛУС (Београд, 2002); магистарска изложба (Нови Сад, 2000), докторски уметнички пројекат у галерији СУЛУЈ (Београд, 2012); Бијенале савремене уметности у Фиренци 2017); учешће на пролећним и јесењим изложбама у Београду, октобарским салонима у Шапцу, међународним бијеналима малог формата у Горњем Милановцу, Тузли, Мајданпеку, групним изложбама у иностранству. По позиву селектора Косте Богдановића, учествовао је на Изложби савременог српског цртежа (Пожега, 2003). На 50. Октобарском салону у Београду, представљен је десетоминутним видео-записом.
Добитник је похвала, признања и неколиких награда за свој рад, од којих су најзначајније – награда Академије уметности у Новом Саду, Октобарског салона у Шапцу, Јесењег салона у Лозници, награда шабачког Културног центра за портрет, откупна награда Народног музеја у Шапцу, интрнационалана награда за Крик у Италији... Заступљен је у многим приватним колекцијама у земљи и иностранству и неколицини домаћих и страних институција.
Био је члан Уметничког савета неколиких институција и уметничких удружења. Члан је УЛУС-а, а у периоду од две године (од 2011 до 2013) био је потпредседник Уметничког савета УЛУС-а. Био је члан и председник жирија на републичким изложбама, од којих је најзначајније чланство у жирију за доделу најпрестижније награде УЛУС-а за Јесењу изложбу у Београду, 2012. године.
Због стручних и организационих способности, био је члан Републичке комисије за пријемне испите у уметничким школама, као и члан Републичке комисије за израду задатака за пријемне испите у уметничким школама (2002. године). Од Министарства просвете, у више наврата је позиван на консултације око промене и усаглашавања планова и програма уметничких школа на нивоу Републике, 2002. године.
Захваљујући уметничким референцама, одлукама одговарајућих изборних комисија на уметничким факултетима у НовомСаду, Крагујевцу и Звечану, испунио је услове за избор у сва звања за предмете цртање и сликање на тим факултетима.
У досадашнњем уметничком раду реализовао је неколико значајних циклуса од којих су најзначајнији Фигура и простор и Крик. Слике из ових периода донеле су уметнику неколико вредних награда и признања.
Од прошле године води Школу цртања и сликања у Културном центру у Шапцу за децу од првог до осмог разреда. У приватном атељеу врши припреме средњошколаца за полагање пријемних испита на свим уметничким факултетима, високим уметничким школама и архитектури.

М. Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa