DOKTOR SLIKARSTVA: DRAGAN MARKOVIĆ MARKUS
Aktivan odnos prema životu
Dr Dragan Marović Markus prvi je šabački doktor slikarastva, poznati (u internacionalnim okvirima) dubrovački portretista, dugogodišnji profesor i pedagog. Još kao dečak počeo je da crta, a kad je krenuo u „Jankovu“ školu, njegov blok sa crtežima pokazivali su učitelji u drugim školama. U petom razredu, nastavnik Novica Popović uočio je izuzetan talenat i angažovao ga, ne samo u likovnoj sekciji, nego u svim likovnim aktivnostima škole. To je bila prva stručna podrška na putu umetnika koji je ponos našeg grada.
- Znao sam da ću biti umetnik, ništa drugo. Kad je trebalo da pođem u srednju školu, ja sam želeo u Beograd, u Umetničku, ali roditelji su me savetovali da upišem nešto konkretno, „nešto od čega se živi“. Umetnost nije bila popularna, pre svega zbog egzistencijalne nesigurnosti. Tako sam, ne baš voljno, upisao i završio Tehničku školu „Boris Kidrič“. Međutim, moje opredeljenje je bilo jasno, bio sam načisto sa sobom da ću biti umetnik, šta god to značilo i kako god da mi bude. To je bio imperativ.
Iako je voleo arhitekturu, astronomiju, muziku (svira dva instrumenta, harmoniku i klasičnu gitaru), bavio se borilačkim sportovima, plesom, šahom... izborio se da bude ono što jeste. Kada je upisao Likovnu akademiju u Novom Sadu (kao najbolji na prijemnom), dobio je četvorogodišnju stipendiju „Titov fond“. Za vreme studija i godinama kasnije, leti je odlazio u Dubrovnik, meku umetnika u ono vreme, gde se proslavio kao portretista. Petnest letnjih dubrovačkih godina pamti kao nezaboravno iskustvo, “dane slave”, koje mu je otvorilo vrata za Veneciju, Rim, Pariz, beli svet... Studije je završio tri meseca pre roka, kao najbolji u klasi profesora Boška Petrovića. Dobio je nagradu Akademije, koja mu je ostala jedna od najdražih. Predstavljao je Akademiju u Ivanjici, na Likovnoj koloniji koja je okupljala najbolje studente osnovnih i postdiplomskih studija svih likovnih akademija tadašnje Jugoslavije.
Iako je imao poziv svog profesora da ostane na fakultetu kao asistent, život ga je odveo drugim putevima. Godinu dana posle sticanja diplome i putovanja po Evropi, obreo se u Loznici, gde je, kao gimnazijski profesor, ostavio neizbrisiv trag kod kolega i učenika. Posle petnaest godina, došao je u Umetničku školu u Šapcu. Iako nije mislio da će se time baviti, pedagoški rad za njega je postao veoma značajan i ne manje važan od bazične slikarske profesije.
- Zavoleo sam rad sa mladima. Nije znanje znanje imati, nego dati. Uvek sam osećao nekakav višak znanja i iskustva i imao sam potrebu da to nekom prenesem, a očigledno sam u tome i uspeo. Stotine učenika sam pripremao, najpre u Loznici, a potom u Šapcu, za prijemni ispit na umetničkim fakultetima, grafičkom dizajnu, arhitekturi... Uglavnom su „iz prve“ polagali i prolazili na budžet, što je za mene velika satisfakcija.
Svi koji su se spremali u ateljeu omiljenog profesora, položili su prijemni ispit, a neki se nisu dodatno pripremali, bio im je dovoljan rad na njegovim časovima crtanja i slikanja u Umetničkoj školi. Njegovi učenici dobitnici su značajnih nagrada na republičkim i međunarodnim takmičenjima.
- Tajna je u tome što se istinski predajem i u slikarskoj i pedagoškoj profesiji. Moj pristup je usmeren na stimulisanje kreativnosti učenika i oslobađanju njihovih potencijala, likovnih i intelektualnih. Trudio sam se da ih učim ne samo slikarstvu, nego i da steknu radne navike, istrajnost, samokritičnost, poštovanje sebe i drugih, predstavu o životu...
Markus, kako ga zovu Šapčani, magistrirao je slikarstvo u klasi profesora Milana Blanuše, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Magistarski rad, Figura i prostor, tema je koja je dugo zaokupljala ovog umetnika, ozbiljan ciklus iz koga je, posle dve decenije, nastao ciklus Krik, gde je iskazao punu umetničku zrelost. Na temu krika je doktoririrao (mentor prof. Miloš Šobajić), a sa tim ciklusom prošao sve značajne postavke u zemlji, poput Jesenje i Prolećne izložbe u Beogradu, Oktobarskog salona u Šapcu, međunarodnih izložbi malog formata i nekoliko manifestacija u svetu.
- Moje promišljanje o životu, stav o umetnosti, neke unutrašnje bure, sve je egzaltiralo u motivu krika. Sama predstava krika je stanje maksimalne grimase ekstaze, trenutka ispoljavanja sabijene energije, eksplozije... Postoje različite vrste krika, koji je, pre svega, reakcija na strah. To je nešto praiskonsko što je ostalo u nama. Krik je nastao pre govora. To je najstarije afektivno stanje, poziv u pomoć.
Radoznao po prirodi i mišljenja da umetnik stalno mora da se obogaćuje novim saznanjima, da bi što potpunije iskazao ciklus po kom je postao prepoznatljiv, proučavao je psihologiju, sociologiju, istoriju umetnosti, estetiku, filozofiju... Samokritičan, ističe da je u umetnosti, kao i u životu, najvažnija iskrenost.
- Apostrofiram emociju, zato što je bez nje sve šuplje, emocija je poslednja dominanta koja drži čoveka na okupu, čini nas ljudima. Kad se to izgubi, a čini mi se da polako nestaje, čovek se otuđuje i od samog sebe. Krik nije samo moj, svako može u mojim slikama da prepozna svoj krik, jer svi mi imamo teške trenutke u životu, ali je potrebna hrabrost da bi se zavirilo u sebe. Slikam određenu vrstu besmisla, možda besmisla ljudskog ponašanja, jer mislim da je život previše kratak i vredan, da bismo ga jedni drugima zagorčavali i trošili ga na nesuvislosti.
Poslednjih par godina, profesor Marković radi na ciklusu Gavrani. Kaže da se mnogi umetnici vrte u istom krugu, a da je važno napraviti iskorak: „Sve što stvorim, ma koliko to dobro bilo, nulta je tačka od koje ponovo krećem. Naravno, to ne znači da bi trebalo napraviti radikalan zaokret. Važno je da umetnik ima prepoznatljiv rukopis“.
No, u našoj zemlji nije lako biti umetnik. Nikad nije ni bilo. Neke izložbe, iako je prošao na konkursima, morao je da otkaže, poput one u Ljubljani, ili u Torinu. Trebalo je da ga galerija iz Firence predstavi u Austriji, kao sastavni deo svoje prezentacije, ali, finansije su “zakočile”. Samo slanje slika košta nekoliko stotina evra.
- Nastup na Bijenalu u Firenci realizovan je zahvaljujući nesebičnoj pomoći mojih prijatelja Nade Arbutine Degan i njenog supruga Marka iz Venecije, bračnog para Jovančević (Danijela i Miroslav), uglednih Šapčana koji žive u Gracu i moje sestričine Marine Petrović. Konstantnu podršku, na koju uvek mogu da računam, imam od brata Milana i snahe Slavice.
Iako brižljivo čuva svoj privatni život i nije bio štedar na rečima na tu temu, priča o Markusu bila bi nepotpuna bez osvrta na njegovu reputaciju zavodnika (posebno iz dubrovačkih godina). Uvek u društvu lepih dama, koje su ga širom sveta obožavale, otkrio nam je da nikad nije imao nameru da se ženi, „nije tip za brak“, ali da devojke nije zavaravao, uvek je iskreno iznosio svoj stav.
Kao i sve aktere ovog feljtona, pitali smo ga koji mu je životni kredo.
- Izabrao sam aktivan odnos prema životu, poštujući činjenicu da je kratak i prolazan. Podsetiću na Froma, koji smatra da su svi ljudi, u različitoj meri, obdareni talntima. Ispoljavanje sopstvenih potencijala tumačim kao mogućnost čovekovog spasenja od sve izglednije propasti. Istorija nam je pokazala da traumatska iskustva u okviru vremena i prostora koji su nam dati, ne moraju da se pretoče u agresiju i uništenje (nažalost, pokazala nam je i kontrasne primere), nego da energiju možemo da usmerimo ka pozitivnom, kreativnom impulsu i da ostvarimo sebe. Pored istorijski potvrđenih primera, nastojao sam da ličnim primerom, kao vremenski bližem i neposrednijem, ukažem na te mogućnosti.
Dr Dragan Marković Markus rođen je u Šapcu. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Boška Petrovića. Magistrirao je 2000. godine, u klasi profesora Milana Blanuše. Nedavno je doktorirao slikarstvo (mentor profesor Miloš Šobajić).
Izlagao je samostalno u Dubrovniku, Novom Sadu, Beogradu, Loznici i Šapcu, kao i na brojnim republičkim grupnim izložbama i nekolicini međunarodnih. U najznačajnije spadaju: samostalna izložba slika u galeriji ULUS (Beograd, 2002); magistarska izložba (Novi Sad, 2000), doktorski umetnički projekat u galeriji SULUJ (Beograd, 2012); Bijenale savremene umetnosti u Firenci 2017); učešće na prolećnim i jesenjim izložbama u Beogradu, oktobarskim salonima u Šapcu, međunarodnim bijenalima malog formata u Gornjem Milanovcu, Tuzli, Majdanpeku, grupnim izložbama u inostranstvu. Po pozivu selektora Koste Bogdanovića, učestvovao je na Izložbi savremenog srpskog crteža (Požega, 2003). Na 50. Oktobarskom salonu u Beogradu, predstavljen je desetominutnim video-zapisom.
Dobitnik je pohvala, priznanja i nekolikih nagrada za svoj rad, od kojih su najznačajnije – nagrada Akademije umetnosti u Novom Sadu, Oktobarskog salona u Šapcu, Jesenjeg salona u Loznici, nagrada šabačkog Kulturnog centra za portret, otkupna nagrada Narodnog muzeja u Šapcu, intrnacionalana nagrada za Krik u Italiji... Zastupljen je u mnogim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu i nekolicini domaćih i stranih institucija.
Bio je član Umetničkog saveta nekolikih institucija i umetničkih udruženja. Član je ULUS-a, a u periodu od dve godine (od 2011 do 2013) bio je potpredsednik Umetničkog saveta ULUS-a. Bio je član i predsednik žirija na republičkim izložbama, od kojih je najznačajnije članstvo u žiriju za dodelu najprestižnije nagrade ULUS-a za Jesenju izložbu u Beogradu, 2012. godine.
Zbog stručnih i organizacionih sposobnosti, bio je član Republičke komisije za prijemne ispite u umetničkim školama, kao i član Republičke komisije za izradu zadataka za prijemne ispite u umetničkim školama (2002. godine). Od Ministarstva prosvete, u više navrata je pozivan na konsultacije oko promene i usaglašavanja planova i programa umetničkih škola na nivou Republike, 2002. godine.
Zahvaljujući umetničkim referencama, odlukama odgovarajućih izbornih komisija na umetničkim fakultetima u NovomSadu, Kragujevcu i Zvečanu, ispunio je uslove za izbor u sva zvanja za predmete crtanje i slikanje na tim fakultetima.
U dosadašnnjem umetničkom radu realizovao je nekoliko značajnih ciklusa od kojih su najznačajniji Figura i prostor i Krik. Slike iz ovih perioda donele su umetniku nekoliko vrednih nagrada i priznanja.
Od prošle godine vodi Školu crtanja i slikanja u Kulturnom centru u Šapcu za decu od prvog do osmog razreda. U privatnom ateljeu vrši pripreme srednjoškolaca za polaganje prijemnih ispita na svim umetničkim fakultetima, visokim umetničkim školama i arhitekturi.
- Znao sam da ću biti umetnik, ništa drugo. Kad je trebalo da pođem u srednju školu, ja sam želeo u Beograd, u Umetničku, ali roditelji su me savetovali da upišem nešto konkretno, „nešto od čega se živi“. Umetnost nije bila popularna, pre svega zbog egzistencijalne nesigurnosti. Tako sam, ne baš voljno, upisao i završio Tehničku školu „Boris Kidrič“. Međutim, moje opredeljenje je bilo jasno, bio sam načisto sa sobom da ću biti umetnik, šta god to značilo i kako god da mi bude. To je bio imperativ.
Iako je voleo arhitekturu, astronomiju, muziku (svira dva instrumenta, harmoniku i klasičnu gitaru), bavio se borilačkim sportovima, plesom, šahom... izborio se da bude ono što jeste. Kada je upisao Likovnu akademiju u Novom Sadu (kao najbolji na prijemnom), dobio je četvorogodišnju stipendiju „Titov fond“. Za vreme studija i godinama kasnije, leti je odlazio u Dubrovnik, meku umetnika u ono vreme, gde se proslavio kao portretista. Petnest letnjih dubrovačkih godina pamti kao nezaboravno iskustvo, “dane slave”, koje mu je otvorilo vrata za Veneciju, Rim, Pariz, beli svet... Studije je završio tri meseca pre roka, kao najbolji u klasi profesora Boška Petrovića. Dobio je nagradu Akademije, koja mu je ostala jedna od najdražih. Predstavljao je Akademiju u Ivanjici, na Likovnoj koloniji koja je okupljala najbolje studente osnovnih i postdiplomskih studija svih likovnih akademija tadašnje Jugoslavije.
Iako je imao poziv svog profesora da ostane na fakultetu kao asistent, život ga je odveo drugim putevima. Godinu dana posle sticanja diplome i putovanja po Evropi, obreo se u Loznici, gde je, kao gimnazijski profesor, ostavio neizbrisiv trag kod kolega i učenika. Posle petnaest godina, došao je u Umetničku školu u Šapcu. Iako nije mislio da će se time baviti, pedagoški rad za njega je postao veoma značajan i ne manje važan od bazične slikarske profesije.
- Zavoleo sam rad sa mladima. Nije znanje znanje imati, nego dati. Uvek sam osećao nekakav višak znanja i iskustva i imao sam potrebu da to nekom prenesem, a očigledno sam u tome i uspeo. Stotine učenika sam pripremao, najpre u Loznici, a potom u Šapcu, za prijemni ispit na umetničkim fakultetima, grafičkom dizajnu, arhitekturi... Uglavnom su „iz prve“ polagali i prolazili na budžet, što je za mene velika satisfakcija.
Svi koji su se spremali u ateljeu omiljenog profesora, položili su prijemni ispit, a neki se nisu dodatno pripremali, bio im je dovoljan rad na njegovim časovima crtanja i slikanja u Umetničkoj školi. Njegovi učenici dobitnici su značajnih nagrada na republičkim i međunarodnim takmičenjima.
- Tajna je u tome što se istinski predajem i u slikarskoj i pedagoškoj profesiji. Moj pristup je usmeren na stimulisanje kreativnosti učenika i oslobađanju njihovih potencijala, likovnih i intelektualnih. Trudio sam se da ih učim ne samo slikarstvu, nego i da steknu radne navike, istrajnost, samokritičnost, poštovanje sebe i drugih, predstavu o životu...
Markus, kako ga zovu Šapčani, magistrirao je slikarstvo u klasi profesora Milana Blanuše, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Magistarski rad, Figura i prostor, tema je koja je dugo zaokupljala ovog umetnika, ozbiljan ciklus iz koga je, posle dve decenije, nastao ciklus Krik, gde je iskazao punu umetničku zrelost. Na temu krika je doktoririrao (mentor prof. Miloš Šobajić), a sa tim ciklusom prošao sve značajne postavke u zemlji, poput Jesenje i Prolećne izložbe u Beogradu, Oktobarskog salona u Šapcu, međunarodnih izložbi malog formata i nekoliko manifestacija u svetu.
- Moje promišljanje o životu, stav o umetnosti, neke unutrašnje bure, sve je egzaltiralo u motivu krika. Sama predstava krika je stanje maksimalne grimase ekstaze, trenutka ispoljavanja sabijene energije, eksplozije... Postoje različite vrste krika, koji je, pre svega, reakcija na strah. To je nešto praiskonsko što je ostalo u nama. Krik je nastao pre govora. To je najstarije afektivno stanje, poziv u pomoć.
Radoznao po prirodi i mišljenja da umetnik stalno mora da se obogaćuje novim saznanjima, da bi što potpunije iskazao ciklus po kom je postao prepoznatljiv, proučavao je psihologiju, sociologiju, istoriju umetnosti, estetiku, filozofiju... Samokritičan, ističe da je u umetnosti, kao i u životu, najvažnija iskrenost.
- Apostrofiram emociju, zato što je bez nje sve šuplje, emocija je poslednja dominanta koja drži čoveka na okupu, čini nas ljudima. Kad se to izgubi, a čini mi se da polako nestaje, čovek se otuđuje i od samog sebe. Krik nije samo moj, svako može u mojim slikama da prepozna svoj krik, jer svi mi imamo teške trenutke u životu, ali je potrebna hrabrost da bi se zavirilo u sebe. Slikam određenu vrstu besmisla, možda besmisla ljudskog ponašanja, jer mislim da je život previše kratak i vredan, da bismo ga jedni drugima zagorčavali i trošili ga na nesuvislosti.
Poslednjih par godina, profesor Marković radi na ciklusu Gavrani. Kaže da se mnogi umetnici vrte u istom krugu, a da je važno napraviti iskorak: „Sve što stvorim, ma koliko to dobro bilo, nulta je tačka od koje ponovo krećem. Naravno, to ne znači da bi trebalo napraviti radikalan zaokret. Važno je da umetnik ima prepoznatljiv rukopis“.
No, u našoj zemlji nije lako biti umetnik. Nikad nije ni bilo. Neke izložbe, iako je prošao na konkursima, morao je da otkaže, poput one u Ljubljani, ili u Torinu. Trebalo je da ga galerija iz Firence predstavi u Austriji, kao sastavni deo svoje prezentacije, ali, finansije su “zakočile”. Samo slanje slika košta nekoliko stotina evra.
- Nastup na Bijenalu u Firenci realizovan je zahvaljujući nesebičnoj pomoći mojih prijatelja Nade Arbutine Degan i njenog supruga Marka iz Venecije, bračnog para Jovančević (Danijela i Miroslav), uglednih Šapčana koji žive u Gracu i moje sestričine Marine Petrović. Konstantnu podršku, na koju uvek mogu da računam, imam od brata Milana i snahe Slavice.
Iako brižljivo čuva svoj privatni život i nije bio štedar na rečima na tu temu, priča o Markusu bila bi nepotpuna bez osvrta na njegovu reputaciju zavodnika (posebno iz dubrovačkih godina). Uvek u društvu lepih dama, koje su ga širom sveta obožavale, otkrio nam je da nikad nije imao nameru da se ženi, „nije tip za brak“, ali da devojke nije zavaravao, uvek je iskreno iznosio svoj stav.
Kao i sve aktere ovog feljtona, pitali smo ga koji mu je životni kredo.
- Izabrao sam aktivan odnos prema životu, poštujući činjenicu da je kratak i prolazan. Podsetiću na Froma, koji smatra da su svi ljudi, u različitoj meri, obdareni talntima. Ispoljavanje sopstvenih potencijala tumačim kao mogućnost čovekovog spasenja od sve izglednije propasti. Istorija nam je pokazala da traumatska iskustva u okviru vremena i prostora koji su nam dati, ne moraju da se pretoče u agresiju i uništenje (nažalost, pokazala nam je i kontrasne primere), nego da energiju možemo da usmerimo ka pozitivnom, kreativnom impulsu i da ostvarimo sebe. Pored istorijski potvrđenih primera, nastojao sam da ličnim primerom, kao vremenski bližem i neposrednijem, ukažem na te mogućnosti.
Izlagao je samostalno u Dubrovniku, Novom Sadu, Beogradu, Loznici i Šapcu, kao i na brojnim republičkim grupnim izložbama i nekolicini međunarodnih. U najznačajnije spadaju: samostalna izložba slika u galeriji ULUS (Beograd, 2002); magistarska izložba (Novi Sad, 2000), doktorski umetnički projekat u galeriji SULUJ (Beograd, 2012); Bijenale savremene umetnosti u Firenci 2017); učešće na prolećnim i jesenjim izložbama u Beogradu, oktobarskim salonima u Šapcu, međunarodnim bijenalima malog formata u Gornjem Milanovcu, Tuzli, Majdanpeku, grupnim izložbama u inostranstvu. Po pozivu selektora Koste Bogdanovića, učestvovao je na Izložbi savremenog srpskog crteža (Požega, 2003). Na 50. Oktobarskom salonu u Beogradu, predstavljen je desetominutnim video-zapisom.
Dobitnik je pohvala, priznanja i nekolikih nagrada za svoj rad, od kojih su najznačajnije – nagrada Akademije umetnosti u Novom Sadu, Oktobarskog salona u Šapcu, Jesenjeg salona u Loznici, nagrada šabačkog Kulturnog centra za portret, otkupna nagrada Narodnog muzeja u Šapcu, intrnacionalana nagrada za Krik u Italiji... Zastupljen je u mnogim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu i nekolicini domaćih i stranih institucija.
Bio je član Umetničkog saveta nekolikih institucija i umetničkih udruženja. Član je ULUS-a, a u periodu od dve godine (od 2011 do 2013) bio je potpredsednik Umetničkog saveta ULUS-a. Bio je član i predsednik žirija na republičkim izložbama, od kojih je najznačajnije članstvo u žiriju za dodelu najprestižnije nagrade ULUS-a za Jesenju izložbu u Beogradu, 2012. godine.
Zbog stručnih i organizacionih sposobnosti, bio je član Republičke komisije za prijemne ispite u umetničkim školama, kao i član Republičke komisije za izradu zadataka za prijemne ispite u umetničkim školama (2002. godine). Od Ministarstva prosvete, u više navrata je pozivan na konsultacije oko promene i usaglašavanja planova i programa umetničkih škola na nivou Republike, 2002. godine.
Zahvaljujući umetničkim referencama, odlukama odgovarajućih izbornih komisija na umetničkim fakultetima u NovomSadu, Kragujevcu i Zvečanu, ispunio je uslove za izbor u sva zvanja za predmete crtanje i slikanje na tim fakultetima.
U dosadašnnjem umetničkom radu realizovao je nekoliko značajnih ciklusa od kojih su najznačajniji Figura i prostor i Krik. Slike iz ovih perioda donele su umetniku nekoliko vrednih nagrada i priznanja.
Od prošle godine vodi Školu crtanja i slikanja u Kulturnom centru u Šapcu za decu od prvog do osmog razreda. U privatnom ateljeu vrši pripreme srednjoškolaca za polaganje prijemnih ispita na svim umetničkim fakultetima, visokim umetničkim školama i arhitekturi.
M. Filipović
Najnoviji broj
11. april 2024.
