DOBRO JE KAD JE DOBRO SVIMA

Aleksandar Kovačević rođen je u Vršcu, do polaska u školu živeo je u okolini Banja Luke, potom u Bogatiću, gde je završio redovnu i muzičku osnovnu školu. Iako više od dvadeset godina živi i radi u Beogradu, na pitanje odakle je, spremno odgovara – iz Šapca. Najvažniji i najlepši period je onaj koji je proveo kao đak Šabačke gimnazije.
- Čudan je Šabac, u pozitivnom smislu. Moj pokojni otac Rade rođen je u Osečini, gde nije nikad živeo (kao ni ja u Vršcu), ali je veći deo života proveo u Šapcu, gde je odrastao i školovao se. Nekoliko godina je, zbog posla, živeo u Banjaluci, uglavnom u nastojanju da se vrati u Šabac, što mu je krajem sedamdesetih i uspelo. Majka Desanka, rodom iz Vršca, po odlasku u penziju odlučila je da se iz Bogatića, koji je trebalo da bude „usputna stanica“ na očevoj velikoj misiji povratka u Šabac, preseli u Mali Pariz, iako joj deca žive u Beogradu i Moskvi. Oboje su bili prosvetni radnici, on profesor, a ona nastavnik srpskog jezika.
Četiri šabačke godine bitno su odredile život dugogodišnjeg direktora Sokoja. Život u onim vremenima definitivno je bio život u prilično sređenom sistemu, “šta god da smo tada o tome mislili”.
- Putovali smo, izlazili u grad, na žurke, u kafane, išli na utakmice Metaloplastike... Ništa nam nije nedostajalo tih osamdesetih... A Šabačka gimnazija bila je posebna u svakom smislu. Profesorka Mara Kojić bila je institucija, a Siniša Mozetić nas je tako dobro naučio matematiku da su se mnogi od nas samo “šetali” kroz fakultet. Pamtim profesore fizičkog, Jovu i Nedeljku, profesore hemije Cveju i Nešića i, sa posebnim pijetetom, Miroslava Jovanovića, tadašnjeg direktora. Zapravo, svi profesori su bili izuzetni, nisu nas učili samo gradivu, nego i da ispravno razmišljamo, da aktivno gradimo sisteme pravih i realnih vrednosti, da se uvek i svuda pristojno i dostojno ponašamo.
Na Korzou je “stajao” sa društvom kod “Obnove”. Posle su “izlazili ispred kafića”, (što bi se danas teško objasnilo), koji su tada počeli da niču u gradu kao pečurke. A ujutru, naravno, kod Brke na burek.
Za upis na Građevinski fakultet nije se posebno pripremao, “iz kafane je otišao na prijemni i prošao”. Nekoliko godina kasnije, na Višoj građevinskoj je, takođe bez ikakve pripreme, bio prvi na rang-listi, za šta je, kaže, zaslužna prestižna škola u kojoj je đakovao. Počeo je rat, njemu se tada nikako nije išlo u vojsku, “imao je dugu kosu i svirao gitaru“, pokušao je da izbegne, ali je uspeo samo da “kupi” godinu dana.
- Došao sam na ideju da ponovo upišem srednju školu, pošto na Građevini nisu odlagali vojni rok. U srednjoj školi u Bogatiću rekao sam da bih voleo da završim neki zanat i zaista sam upisao (smeh). Međutim, posle godinu dana, u junu, stigao mi je poziv i morao sam da idem.
Po povratku iz vojske, “šavovi su se malo rasparali” na fakultetu zbog izgubljenog kontinuiteta, a u međuvremenu je i sam shvatio da “ne želi ceo život da nosi šlem na glavi”. Vratio se u Bogatić i zaposlio u novinama “Krug”. Sa drugarom je uveče “ubijao vreme”, u “akustičnoj varijanti na dve gitare”, ali mu je, vremenom, dojadilo. Ozbiljno se zapitao šta da radi u životu i doneo, za sebe neočekivanu, odluku da upiše Pravni fakultet.
- Pojma nemam zašto. Bio sam prirodni smer u Gimnaziji, a nameravao sam da idem u inostranstvo. Moj kum me je celu noć ubeđivao da je studiranje postalo obescenjena kategorija, a na kraju je upisao i on (smeh). Za nedelju dana smo spremili prijemni, položili, upali na budžet, a kasnije obojica diplomirali i upisali i postdiplomske studije.
Bio je iznenađen činjenicom da “pravnika ima više u privredi nego u pravosuđu” i da je “bilo više matematike na Pravnom nego na Građevinskom fakultetu, gde je bila svedena na “gomilu besmislenih aksioma i definicija”. Bilo mu je zanimljivo, lako je pamtio, učio sa razumevanjem.
- Takođe, prijatno me je iznenadilo da je naš Pravni fakultet izuzetno priznat u inostranstvu i da su moguće nostrifikacije, pa sam se vratio na svoju početnu ideju da idem u inostranstvo kad diplomiram. Uostalom, ovde se sve raspadalo, mnogi su odlazili.
Međutim, život, koji je uvek u pravu, odlučio je drugačije. Tadašnji direktor Sokoja (2003), Ivan Tasić tražio je ozbiljnog pravnika. Preporučili su mu Aleksandra Kovačevića.
- Kada sam otišao na razgovor, kao da je znao tačno šta treba da mi kaže: “Ovo je sjajan posao, radićeš sa umetnicima, a kad budeš uznapredovao, živećeš i raditi u Ženevi...” To je bilo dovoljno. Potpisao je ugovor i u mislima već gledao u Ženevsko jezero. Ali, život...
- Tri godine kasnije, Ivan Tasić bio je pred penzijom, zasićen stalnim autorskim (iracionalnim) nezadovoljstvima i insistirao da po isteku mandata ja dođem na njegovo mesto. Ne da nisam sebe video kao direktora, nego nisam ni znao šta direktor radi. Iz poštovanja prema, sada nažalost pokojnom Ivanu, koga sam izuzetno cenio i od koga sam mnogo naučio, prihvatio sam da budem na tom položaju šest meseci, dok zajedno ne nađemo „pravog“ direktora.
Od tada je prošlo dvanaest godina. U trećem je mandatu direktor Sokoja. Ženevu je odavno zaboravio. Prema mišljenju mnogih kolega i autora, postao je “zaštitno lice” kuće. Koliko si sebe pronašao na tom mestu, pitali smo ga. Nakratko je ućutao.
- Posao direktora Sokoja je veoma zahtevan, a Sokoj je ozbiljna kuća sa dugom tradicijom. Za razliku od, čini mi se, većine, generalno mislim da bi svaki direktor trebalo da kuću, na čije je čelo došao, obavezno ostavi u boljem stanju od onog u kojem je zatekao. Neophodno je da se bavi menadžerskim poslom, koji, pored stalnih analiza, praćenja i (nezahvalnih) procena i predviđanja, podrazumeva i vrlo neprijatne situacije - trpljenje, izbegavanje situacija koje bi mogle da budu problem za kuću, suzbijanje sujeta i ličnih doživljaja, bavljenje međuljudskim odnosima, poslovnim procesima i tako dalje. Posao direktora shvatam veoma ozbiljno i odgovorno, što ne samo da mi stvara probleme koji mi nisu imanentni (osećam se bliže umetnicima nego bezličnim menadžerima bez emocija) nego me, što je važnije, udaljavaju od struke koju volim, a kojom prosto ne stižem da se bavim. Moja majka je u jednom mandatu bila direktor škole u Crnoj Bari i jedva je čekala da ponovo uzme dnevnik u ruke, iako je, prema mnogim relevantnim mišljenjima, bila veoma uspešan direktor. Krv nije voda.
U Sokoju je sedamdeset stalno zaposlenih radnika, desetak studenata (preko Studentske zadruge) i četrdeset pet terenskih zastupnika, koji su povremeno i honorarno angažovani. Ima deset advokatskih kancelarija, deset hiljada domaćih autora koje Sokoj zastupa u zemlji i inostranstvu, dvadeset pet hiljada korisnika repertoara u Srbiji i sto dva međunarodna ugovora, po osnovu kojih zastupa preko četiri miliona inostranih autora u Srbiji. Za Aleksandra to pre svega znači – odgovornost.
- Ako čovek ima barem elementarno poštenje i makar nagoveštaj svesti, onda mu je jasno da je velika odgovornost da se svi procesi izvrše na vreme i kako je propisano međunarodnim standardima, da se ispoštuju svi zakoni i propisi (kojih nije malo), ne gubeći iz vida sve te ljude i njihove porodice koje žive od toga. Važno je da čovek da sve od sebe, da uradi najbolje što može ono što mu je povereno, ne samo zbog sebe, nego zbog svih oko sebe. Dobro je samo kada je dobro svima.
Ne fascinira ga posebno poznanstvo sa javnim ličnostima, jer nikad nije tražio, ni očekivao protekcije. Sa druge strane, niko ne očekuje nikakve povlastice samo zato što ga poznaje. Njegov kućni prijatelj nije “prošao” na konkursu Sokoja, jer “o tome odlučuje komisija”.
- Ne mogu reći da nije prijatan osećaj poznavati muzičare koje sam kao klinac slušao, Bajagu, Balaševića, Boru Čorbu i druge. To je jedna dodatna dimenzija odnosa, koja mu daje posebnu aromu. Na primer, mnoge je zanimalo da li je npr. Selma (Bijelo Dugme) stvaran lik i ko je i to puni tiraže novina. Još jedna privilegija mog posla je i to što sam ipak malo proputovao svet. Video sam Vašington, Brisel, Pariz, London, Dablin, Lisabon, Rim, Prag, Istanbul... Ove godine u aprilu, Sokoj će biti domaćin Evropskog komiteta CISAC, pa će i Beograd biti upisan u destinacije koje su radno posetili vrhunski menadžeri autorskih prava. Pored dvodnevnog radnog dela, planirane su i posete predsednici Vlade i državnim organima.
Iako je celog života bio orijentisan ka Zapadu, pre tri godine, kada je otišao u posetu sestri koja živi u Moskvi, ne samo da je postao rusofil, nego i posvećeni patriota.
- Uopšte nisam imao posebnu želju da vidim Rusiju, naprotiv, imao sam predrasude. Onda se dogodilo da je moja sestra Ognjenka poslala avionske karte meni i supruzi. Oboje smo bili u ozbiljnom šoku od svega što smo videli i doživeli na Crvenom trgu, za Dan pobede. Fasciniralo me je koliko Rusi čuvaju svoju tradiciju, kulturu, identitet... Ponovo sam otišao prošle godine i bio oduševljen kao i prvi put.
Kada provede vikend u Šapcu, kolege mu kažu da se preporodi. Sve mu je jasnije da će se jednom vratiti u grad svoje mladosti. Sve jeste počelo u Gimnaziji. Ono najbolje. Oženjen je svojom školskom drugaricom, Jelenom (devojačko Prokić), koja je sedela u klupi iza njega. Od školskih drugova, postali su prijatelji, a nakon dugogodišnje veze i bračni drugovi. Venčali su se pre jedanaest godina i imaju dvoje dece, Konstantina (10) i Sofiju (5). Jelena je završila Elektrotehniku i radi u Galenici. I dalje su zaljubljeni kao i u Gimnaziji.
- Jelenina sestra Olivera udata je za Branka, koji je rođeni Beograđanin, sa kojim godinama živi u Torontu. Zanimljivo je da moj paša i ja kujemo planove kako da na kredit kupimo i vremenom sredimo dupleks u Šapcu, gde ćemo živeti kad odemo u penziju. Njih dve za sada ćute (smeh). Paša voli Šabac, ne samo zbog taštine kuhinje, nego i zbog čuvenog čivijaškog humora i duha.
Kredo?
- Bogatstvo je kad čovek mirno spava, kad je zdrav, kad su mu deca dobro. Kad ima prijatelje, svest, savest i snove. Ako izgubi dušu, izgubio je sve.

“Materijalna dobra su naročito prolazna, a potrebna su nam samo kao uslovi, po mogućstvu u ograničenoj, samo podsticajnoj meri, za sticanje pravog bogatstva - zdravlja i sreće svojih bližnjih. To se postiže stalnim učenjem i u školi i na poslu, ali i u životu, uz stalno prisutnu svest o svom ponašanju prema okolini. Savest je potrebna da nas opominje i čuva da ne grešimo, a snovi da nas guraju napred. Eto, ja sam sanjao Ženevu, a „snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede“ (Đorđe Balašević)”.

“Godinama unazad, kupujem domaće proizvode, iz čistog patriotizma, ali i iz inata. Počeo sam da slušam razne muzičke žanrove, i one koje nisam slušao ranije, ali i tu „forsiram“ domaće. Bitno je da osvestimo našu potrebu da pripadamo i, samim tim, nacionalni identitet. Posle puno godina, (od Rusije) ponovo pišem ćirilicom i u ovoj, digitalnoj eri. Zanimljivo mi je da su mnogi svetski i belosvetski brendovi i trgovci (Apple, Samsung, Google...) napravili svoj proizvod i na srpskom jeziku (ne zato što vole srpski, nego da bi „podigli“ prodaju svojih proizvoda i na ovom govornom području), a da mnogi naši ljudi nemaju želju ili potrebu da to koriste. Pad tog interesovanja vodiće logično padu i u dato investiranje, tako da u budućnosti to možda nećemo ni imati kao mogućnost. A jezik je osnovni deo kulture i identiteta nekog naroda.”

“Šabac mi je, pored porekla, dao najvažnije - znanje (u najširem smislu reči), vaspitanje, ljubav i sreću. Svestan toga, godinama se trudim da mu to vratim barem tako što svuda glasno ukazujem odakle sam i glumim promotera grada Šapca, u nadi da ću se jednog dana “vratiti kući”.