Берза

  • aero 1.787 ▼ -0,72%
  • enhl 650 ▼ -1,52%
  • erzj 1.350 ⚫ 0,00%
  • fito 2.700 ⚫ 0,00%
  • irtl 510 ▲ 0,99%
  • kmbn 2.198 ▲ 4,37%
  • kmbnpb 720 ▲ 10,77%
  • neksp 650 ⚫ 0,00%
  • niis 670 ▼ -0,45%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tmkne 717 ▲ 50,00%
(22. март 2018.)
ФЕЉТОН УСПЕШНИ ШАПЧАНИ: АЛЕКСАНДАР КОВАЧЕВИЋ

ДОБРО ЈЕ КАД ЈЕ ДОБРО СВИМА

ДОБРО ЈЕ КАД ЈЕ ДОБРО СВИМА
Александар Ковачевић рођен је у Вршцу, до поласка у школу живео је у околини Бања Луке, потом у Богатићу, где је завршио редовну и музичку основну школу. Иако више од двадесет година живи и ради у Београду, на питање одакле је, спремно одговара – из Шапца. Најважнији и најлепши период је онај који је провео као ђак Шабачке гимназије.
- Чудан је Шабац, у позитивном смислу. Мој покојни отац Раде рођен је у Осечини, где није никад живео (као ни ја у Вршцу), али је већи део живота провео у Шапцу, где је одрастао и школовао се. Неколико година је, због посла, живео у Бањалуци, углавном у настојању да се врати у Шабац, што му је крајем седамдесетих и успело. Мајка Десанка, родом из Вршца, по одласку у пензију одлучила је да се из Богатића, који је требало да буде „успутна станица“ на очевој великој мисији повратка у Шабац, пресели у Мали Париз, иако јој деца живе у Београду и Москви. Обоје су били просветни радници, он професор, а она наставник српског језика.
Четири шабачке године битно су одредиле живот дугогодишњег директора Сокоја. Живот у оним временима дефинитивно је био живот у прилично сређеном систему, “шта год да смо тада о томе мислили”.
- Путовали смо, излазили у град, на журке, у кафане, ишли на утакмице Металопластике... Ништа нам није недостајало тих осамдесетих... А Шабачка гимназија била је посебна у сваком смислу. Професорка Мара Којић била је институција, а Синиша Мозетић нас је тако добро научио математику да су се многи од нас само “шетали” кроз факултет. Памтим професоре физичког, Јову и Недељку, професоре хемије Цвеју и Нешића и, са посебним пијететом, Мирослава Јовановића, тадашњег директора. Заправо, сви професори су били изузетни, нису нас учили само градиву, него и да исправно размишљамо, да активно градимо системе правих и реалних вредности, да се увек и свуда пристојно и достојно понашамо.
На Корзоу је “стајао” са друштвом код “Обнове”. После су “излазили испред кафића”, (што би се данас тешко објаснило), који су тада почели да ничу у граду као печурке. А ујутру, наравно, код Брке на бурек.
За упис на Грађевински факултет није се посебно припремао, “из кафане је отишао на пријемни и прошао”. Неколико година касније, на Вишој грађевинској је, такође без икакве припреме, био први на ранг-листи, за шта је, каже, заслужна престижна школа у којој је ђаковао. Почео је рат, њему се тада никако није ишло у војску, “имао је дугу косу и свирао гитару“, покушао је да избегне, али је успео само да “купи” годину дана.
- Дошао сам на идеју да поново упишем средњу школу, пошто на Грађевини нису одлагали војни рок. У средњој школи у Богатићу рекао сам да бих волео да завршим неки занат и заиста сам уписао (смех). Међутим, после годину дана, у јуну, стигао ми је позив и морао сам да идем.
По повратку из војске, “шавови су се мало распарали” на факултету због изгубљеног континуитета, а у међувремену је и сам схватио да “не жели цео живот да носи шлем на глави”. Вратио се у Богатић и запослио у новинама “Круг”. Са другаром је увече “убијао време”, у “акустичној варијанти на две гитаре”, али му је, временом, дојадило. Озбиљно се запитао шта да ради у животу и донео, за себе неочекивану, одлуку да упише Правни факултет.
- Појма немам зашто. Био сам природни смер у Гимназији, а намеравао сам да идем у иностранство. Мој кум ме је целу ноћ убеђивао да је студирање постало обесцењена категорија, а на крају је уписао и он (смех). За недељу дана смо спремили пријемни, положили, упали на буџет, а касније обојица дипломирали и уписали и постдипломске студије.
Био је изненађен чињеницом да “правника има више у привреди него у правосуђу” и да је “било више математике на Правном него на Грађевинском факултету, где је била сведена на “гомилу бесмислених аксиома и дефиниција”. Било му је занимљиво, лако је памтио, учио са разумевањем.
- Такође, пријатно ме је изненадило да је наш Правни факултет изузетно признат у иностранству и да су могуће нострификације, па сам се вратио на своју почетну идеју да идем у иностранство кад дипломирам. Уосталом, овде се све распадало, многи су одлазили.
Међутим, живот, који је увек у праву, одлучио је другачије. Тадашњи директор Сокоја (2003), Иван Тасић тражио је озбиљног правника. Препоручили су му Александра Ковачевића.
- Када сам отишао на разговор, као да је знао тачно шта треба да ми каже: “Ово је сјајан посао, радићеш са уметницима, а кад будеш узнапредовао, живећеш и радити у Женеви...” То је било довољно. Потписао је уговор и у мислима већ гледао у Женевско језеро. Али, живот...
- Три године касније, Иван Тасић био је пред пензијом, засићен сталним ауторским (ирационалним) незадовољствима и инсистирао да по истеку мандата ја дођем на његово место. Не да нисам себе видео као директора, него нисам ни знао шта директор ради. Из поштовања према, сада нажалост покојном Ивану, кога сам изузетно ценио и од кога сам много научио, прихватио сам да будем на том положају шест месеци, док заједно не нађемо „правог“ директора.
Од тада је прошло дванаест година. У трећем је мандату директор Сокоја. Женеву је одавно заборавио. Према мишљењу многих колега и аутора, постао је “заштитно лице” куће. Колико си себе пронашао на том месту, питали смо га. Накратко је ућутао.
- Посао директора Сокоја је веома захтеван, а Сокој је озбиљна кућа са дугом традицијом. За разлику од, чини ми се, већине, генерално мислим да би сваки директор требало да кућу, на чије је чело дошао, обавезно остави у бољем стању од оног у којем је затекао. Неопходно је да се бави менаџерским послом, који, поред сталних анализа, праћења и (незахвалних) процена и предвиђања, подразумева и врло непријатне ситуације - трпљење, избегавање ситуација које би могле да буду проблем за кућу, сузбијање сујета и личних доживљаја, бављење међуљудским односима, пословним процесима и тако даље. Посао директора схватам веома озбиљно и одговорно, што не само да ми ствара проблеме који ми нису иманентни (осећам се ближе уметницима него безличним менаџерима без емоција) него ме, што је важније, удаљавају од струке коју волим, а којом просто не стижем да се бавим. Моја мајка је у једном мандату била директор школе у Црној Бари и једва је чекала да поново узме дневник у руке, иако је, према многим релевантним мишљењима, била веома успешан директор. Крв није вода.
У Сокоју је седамдесет стално запослених радника, десетак студената (преко Студентске задруге) и четрдесет пет теренских заступника, који су повремено и хонорарно ангажовани. Има десет адвокатских канцеларија, десет хиљада домаћих аутора које Сокој заступа у земљи и иностранству, двадесет пет хиљада корисника репертоара у Србији и сто два међународна уговора, по основу којих заступа преко четири милиона иностраних аутора у Србији. За Александра то пре свега значи – одговорност.
- Ако човек има барем елементарно поштење и макар наговештај свести, онда му је јасно да је велика одговорност да се сви процеси изврше на време и како је прописано међународним стандардима, да се испоштују сви закони и прописи (којих није мало), не губећи из вида све те људе и њихове породице које живе од тога. Важно је да човек да све од себе, да уради најбоље што може оно што му је поверено, не само због себе, него због свих око себе. Добро је само када је добро свима.
Не фасцинира га посебно познанство са јавним личностима, јер никад није тражио, ни очекивао протекције. Са друге стране, нико не очекује никакве повластице само зато што га познаје. Његов кућни пријатељ није “прошао” на конкурсу Сокоја, јер “о томе одлучује комисија”.
- Не могу рећи да није пријатан осећај познавати музичаре које сам као клинац слушао, Бајагу, Балашевића, Бору Чорбу и друге. То је једна додатна димензија односа, која му даје посебну арому. На пример, многе је занимало да ли је нпр. Селма (Бијело Дугме) стваран лик и ко је и то пуни тираже новина. Још једна привилегија мог посла је и то што сам ипак мало пропутовао свет. Видео сам Вашингтон, Брисел, Париз, Лондон, Даблин, Лисабон, Рим, Праг, Истанбул... Ове године у априлу, Сокој ће бити домаћин Европског комитета ЦИСАЦ, па ће и Београд бити уписан у дестинације које су радно посетили врхунски менаџери ауторских права. Поред дводневног радног дела, планиране су и посете председници Владе и државним органима.
Иако је целог живота био оријентисан ка Западу, пре три године, када је отишао у посету сестри која живи у Москви, не само да је постао русофил, него и посвећени патриота.
- Уопште нисам имао посебну жељу да видим Русију, напротив, имао сам предрасуде. Онда се догодило да је моја сестра Огњенка послала авионске карте мени и супрузи. Обоје смо били у озбиљном шоку од свега што смо видели и доживели на Црвеном тргу, за Дан победе. Фасцинирало ме је колико Руси чувају своју традицију, културу, идентитет... Поново сам отишао прошле године и био одушевљен као и први пут.
Када проведе викенд у Шапцу, колеге му кажу да се препороди. Све му је јасније да ће се једном вратити у град своје младости. Све јесте почело у Гимназији. Оно најбоље. Ожењен је својом школском другарицом, Јеленом (девојачко Прокић), која је седела у клупи иза њега. Од школских другова, постали су пријатељи, а након дугогодишње везе и брачни другови. Венчали су се пре једанаест година и имају двоје деце, Константина (10) и Софију (5). Јелена је завршила Електротехнику и ради у Галеници. И даље су заљубљени као и у Гимназији.
- Јеленина сестра Оливера удата је за Бранка, који је рођени Београђанин, са којим годинама живи у Торонту. Занимљиво је да мој паша и ја кујемо планове како да на кредит купимо и временом средимо дуплекс у Шапцу, где ћемо живети кад одемо у пензију. Њих две за сада ћуте (смех). Паша воли Шабац, не само због таштине кухиње, него и због чувеног чивијашког хумора и духа.
Кредо?
- Богатство је кад човек мирно спава, кад је здрав, кад су му деца добро. Кад има пријатеље, свест, савест и снове. Ако изгуби душу, изгубио је све.

“Материјална добра су нарочито пролазна, а потребна су нам само као услови, по могућству у ограниченој, само подстицајној мери, за стицање правог богатства - здравља и среће својих ближњих. То се постиже сталним учењем и у школи и на послу, али и у животу, уз стално присутну свест о свом понашању према околини. Савест је потребна да нас опомиње и чува да не грешимо, а снови да нас гурају напред. Ето, ја сам сањао Женеву, а „снови најчешће вреде тек кад с тобом оседе“ (Ђорђе Балашевић)”.

“Годинама уназад, купујем домаће производе, из чистог патриотизма, али и из ината. Почео сам да слушам разне музичке жанрове, и оне које нисам слушао раније, али и ту „форсирам“ домаће. Битно је да освестимо нашу потребу да припадамо и, самим тим, национални идентитет. После пуно година, (од Русије) поново пишем ћирилицом и у овој, дигиталној ери. Занимљиво ми је да су многи светски и белосветски брендови и трговци (Аппле, Самсунг, Гоогле...) направили свој производ и на српском језику (не зато што воле српски, него да би „подигли“ продају својих производа и на овом говорном подручју), а да многи наши људи немају жељу или потребу да то користе. Пад тог интересовања водиће логично паду и у дато инвестирање, тако да у будућности то можда нећемо ни имати као могућност. А језик је основни део културе и идентитета неког народа.”

“Шабац ми је, поред порекла, дао најважније - знање (у најширем смислу речи), васпитање, љубав и срећу. Свестан тога, годинама се трудим да му то вратим барем тако што свуда гласно указујем одакле сам и глумим промотера града Шапца, у нади да ћу се једног дана “вратити кући”.
М. Филиповић

Најновији број

13. децембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa