Инфо

Берза

  • aero 1.705 ⚫ 0,00%
  • akdm 320 ▼ -8,57%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ⚫ 0,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • glos 181 ⚫ 0,00%
  • jdar 1.001 ▼ -11,34%
  • kmbnpb 682 ▲ 0,15%
  • mtlc 2.030 ▼ -0,54%
  • niis 686 ▼ -0,29%
  • rso17153 104,82 ▲ 0,87%
  • rso17155 100,73 ▼ -0,71%
  • rso17167 101,02 ▼ -1,21%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
(19. јул 2018.)
ЖИВОТ САКУПЉАЧА СЕКУНДАРНИХ СИРОВИНА

ХЛЕБ ТЕЖИ ОД ОЛОВА

ХЛЕБ ТЕЖИ ОД ОЛОВА
За по које парче гвожђа и џак бајатог хлеба чија је цена на отпаду 200 динара, прикупљачи секундарних сировина ризикују свој живот и сусрећу се са разним непријатностима. “Шумица” броји 69 породица, од којих педесет на овај начин преживљава. Цело насеље ради, а у њему нема ни уличног осветљења
Било да је киша или Сунце, Алија је на улици. Дан започиње тако што окачи приколицу за бицикл и креће у потрагу за гвожђем и „обојеном робом“. Радно време за њега не постоји, а некада је на терену и ноћу. Места која обилази су контејнери и депоније.
Велики ризик,
добитка нема
-Мој посао није сигуран. Велики је ризик, а добитка некада нема. Засигурно недовољно за опстанак, посебно зато што нас у породици има четворо, почиње своју причу четрдесетосмогодишњи Алија Мерџеновски.
У насељу “Шумица”, резервисаном махом за становнике Ромске националности, прикупљање секундарних сировина главно је занимање у борби за егзистенцију. Шумица броји 69 породица, од којих педесет на овај начин преживљава. Алија Мерџеновски, по занимању машин бравар, прикупља секундарне сировне од како је дошло до отпуштања радника у фирми у којој је радио.
-Након седмогодишњег рада у фирми у Лознци, запослио сам се у “Четкари”, у којој сам провео 6 година. Дошло је до смањења броја радника, те сам остао без посла. Одмах сам се пријавио на биро, што траје већ десет година. Позиве од них не добијам. Очигледно им не треба нико те струке, шта знам... Вероватно млађи имају приоритет. Принуђен сам да се сналазим како знам и умем.
Алијина ћерка такође ради, али има здравствене проблеме. Доктори су јој рекли да не сме да проводи време на Сунцу, међутим, пошто обавља сезонске послове то је неизбежно. Неретко је Хитна помоћ одвезе са посла. Када она ради, он чува децу и обрнуто .
Огуглали на вређања
и добацивања
За по које парче гвожђа и џак бајатог хлеба чија је цена на отпаду 200 динара, прикупљачи секундарних сировина ризикују свој живот и сусрећу се са разним непријатностима.
-Навикао сам на добацивања и вређања. То је најмањи проблем. Незгодно је када нас гађају и физички насрћу. Комшију је рецимо недавно док је прикупљао гвожђе, човек прегазио аутом, а притом се није ни окренуо за њим. Нажалост, остао је у инвалидским колицима. Шта он сад да ради? – пита Алија и додаје - Већина нас нема ни рукавице, па се дешава да се посечемо, не примимо тетанус, а по контејнерима и отпадима боље да Вам не причам чега све има.
Иако тешко живи, скромност овог човека доказује и то да једино што би желео када би могао нешто да добије је боље превозно средство.
-Поседујем возачку дозволу, али нажалост не и аутомобил. Бициклом могу да превозим „ситан“ отпад. Када бих имао колико – толико функционално возило, могао бих већу количину гвожђа да превезем до отпада где бих га продао, а не бих био ограничен ни на град. Могао бих већи реон да обиђем – закључује Алија.
И деца “радници”
на депонијама
Депоније у овом насељу нажалост не заобилазе ни децу. У једној четворочланој породици „глава“ је тринаестогодишњи Радиша Фафулић. Његова породица прима као и већина у Шумици, социјалну помоћ. Мајка ради сезонске послове, а брат и сестра су максимално посвећени школи.
-Када се вратим из школе и завршим домаће задатке, сакупљам свашта на депонији. То ми је на неки начин интересантно, а знам и да ћу, уколико нађем нешто корисно и предам на отпад, помоћи својој породици. Свестан сам тога да тешко живимо – истиче Радиша.
Ни жене нису поштеђене овог начина зараде, а пример за то је шездесетседмогодишња Мирјана Првић, која се како каже „бори као црнац“.
-Завршила сам четири разреда основне школе, те не могу ништа друго осим овога да радим. Како је од овог посла живети знају само они који су то доживели. Да је добро и довољно није, ал ја за другачији и бољи начин живота не знам – истиче Мирјана.
Без помоћи
нема излаза
Здравствена медијаторка Милица Аличић ту је за све недоумице и евентуалну помоћ становницима Шумице. Писала је доста пројеката како би им се пружила помоћ, али ништа није вредело.
-Ови људи се цео живот сналазе. Живе у тешким условима, нико им не пружа помоћ, а заиста су вредни. Надам се да ће неко коначно имати слуха за њих и помоћи им – истиче Милица Аличић.
“Стаклено звоно”
у центру града
Према речима здравствене медијаторке Милице Аличић једино решење у циљу побољшања квалитета живота ових људи би била помоћ Локалне самоуправе.
-Овде све породице плаћају порез, а људи су изузетно вредни. Цело насеље ради, а у њему нема ни уличног осветљења. У Шумицу нико осим Руже Поповић није крочио. Ми смо на неки начин у „Стакленом звону“. Постоји план да се до 2020. године насеље измести на Тријанглу. Проблем је што смо близу града и услови су нефункционални. Ниједно Ромско насеље није у сред града, осим у Шапцу – истиче Милица Аличић.
К.Јекић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa