ŽIVOT SAKUPLjAČA SEKUNDARNIH SIROVINA
HLEB TEŽI OD OLOVA
Za po koje parče gvožđa i džak bajatog hleba čija je cena na otpadu 200 dinara, prikupljači sekundarnih sirovina rizikuju svoj život i susreću se sa raznim neprijatnostima. “Šumica” broji 69 porodica, od kojih pedeset na ovaj način preživljava. Celo naselje radi, a u njemu nema ni uličnog osvetljenja
Bilo da je kiša ili Sunce, Alija je na ulici. Dan započinje tako što okači prikolicu za bicikl i kreće u potragu za gvožđem i „obojenom robom“. Radno vreme za njega ne postoji, a nekada je na terenu i noću. Mesta koja obilazi su kontejneri i deponije.
Veliki rizik,
dobitka nema
-Moj posao nije siguran. Veliki je rizik, a dobitka nekada nema. Zasigurno nedovoljno za opstanak, posebno zato što nas u porodici ima četvoro, počinje svoju priču četrdesetosmogodišnji Alija Merdženovski.
U naselju “Šumica”, rezervisanom mahom za stanovnike Romske nacionalnosti, prikupljanje sekundarnih sirovina glavno je zanimanje u borbi za egzistenciju. Šumica broji 69 porodica, od kojih pedeset na ovaj način preživljava. Alija Merdženovski, po zanimanju mašin bravar, prikuplja sekundarne sirovne od kako je došlo do otpuštanja radnika u firmi u kojoj je radio.
-Nakon sedmogodišnjeg rada u firmi u Loznci, zaposlio sam se u “Četkari”, u kojoj sam proveo 6 godina. Došlo je do smanjenja broja radnika, te sam ostao bez posla. Odmah sam se prijavio na biro, što traje već deset godina. Pozive od nih ne dobijam. Očigledno im ne treba niko te struke, šta znam... Verovatno mlađi imaju prioritet. Prinuđen sam da se snalazim kako znam i umem.
Alijina ćerka takođe radi, ali ima zdravstvene probleme. Doktori su joj rekli da ne sme da provodi vreme na Suncu, međutim, pošto obavlja sezonske poslove to je neizbežno. Neretko je Hitna pomoć odveze sa posla. Kada ona radi, on čuva decu i obrnuto .
Oguglali na vređanja
i dobacivanja
Za po koje parče gvožđa i džak bajatog hleba čija je cena na otpadu 200 dinara, prikupljači sekundarnih sirovina rizikuju svoj život i susreću se sa raznim neprijatnostima.
-Navikao sam na dobacivanja i vređanja. To je najmanji problem. Nezgodno je kada nas gađaju i fizički nasrću. Komšiju je recimo nedavno dok je prikupljao gvožđe, čovek pregazio autom, a pritom se nije ni okrenuo za njim. Nažalost, ostao je u invalidskim kolicima. Šta on sad da radi? – pita Alija i dodaje - Većina nas nema ni rukavice, pa se dešava da se posečemo, ne primimo tetanus, a po kontejnerima i otpadima bolje da Vam ne pričam čega sve ima.
Iako teško živi, skromnost ovog čoveka dokazuje i to da jedino što bi želeo kada bi mogao nešto da dobije je bolje prevozno sredstvo.
-Posedujem vozačku dozvolu, ali nažalost ne i automobil. Biciklom mogu da prevozim „sitan“ otpad. Kada bih imao koliko – toliko funkcionalno vozilo, mogao bih veću količinu gvožđa da prevezem do otpada gde bih ga prodao, a ne bih bio ograničen ni na grad. Mogao bih veći reon da obiđem – zaključuje Alija.
I deca “radnici”
na deponijama
Deponije u ovom naselju nažalost ne zaobilaze ni decu. U jednoj četvoročlanoj porodici „glava“ je trinaestogodišnji Radiša Fafulić. Njegova porodica prima kao i većina u Šumici, socijalnu pomoć. Majka radi sezonske poslove, a brat i sestra su maksimalno posvećeni školi.
-Kada se vratim iz škole i završim domaće zadatke, sakupljam svašta na deponiji. To mi je na neki način interesantno, a znam i da ću, ukoliko nađem nešto korisno i predam na otpad, pomoći svojoj porodici. Svestan sam toga da teško živimo – ističe Radiša.
Ni žene nisu pošteđene ovog načina zarade, a primer za to je šezdesetsedmogodišnja Mirjana Prvić, koja se kako kaže „bori kao crnac“.
-Završila sam četiri razreda osnovne škole, te ne mogu ništa drugo osim ovoga da radim. Kako je od ovog posla živeti znaju samo oni koji su to doživeli. Da je dobro i dovoljno nije, al ja za drugačiji i bolji način života ne znam – ističe Mirjana.
Bez pomoći
nema izlaza
Zdravstvena medijatorka Milica Aličić tu je za sve nedoumice i eventualnu pomoć stanovnicima Šumice. Pisala je dosta projekata kako bi im se pružila pomoć, ali ništa nije vredelo.
-Ovi ljudi se ceo život snalaze. Žive u teškim uslovima, niko im ne pruža pomoć, a zaista su vredni. Nadam se da će neko konačno imati sluha za njih i pomoći im – ističe Milica Aličić.
“Stakleno zvono”
u centru grada
Prema rečima zdravstvene medijatorke Milice Aličić jedino rešenje u cilju poboljšanja kvaliteta života ovih ljudi bi bila pomoć Lokalne samouprave.
-Ovde sve porodice plaćaju porez, a ljudi su izuzetno vredni. Celo naselje radi, a u njemu nema ni uličnog osvetljenja. U Šumicu niko osim Ruže Popović nije kročio. Mi smo na neki način u „Staklenom zvonu“. Postoji plan da se do 2020. godine naselje izmesti na Trijanglu. Problem je što smo blizu grada i uslovi su nefunkcionalni. Nijedno Romsko naselje nije u sred grada, osim u Šapcu – ističe Milica Aličić.
Bilo da je kiša ili Sunce, Alija je na ulici. Dan započinje tako što okači prikolicu za bicikl i kreće u potragu za gvožđem i „obojenom robom“. Radno vreme za njega ne postoji, a nekada je na terenu i noću. Mesta koja obilazi su kontejneri i deponije.
Veliki rizik,
dobitka nema
-Moj posao nije siguran. Veliki je rizik, a dobitka nekada nema. Zasigurno nedovoljno za opstanak, posebno zato što nas u porodici ima četvoro, počinje svoju priču četrdesetosmogodišnji Alija Merdženovski.
U naselju “Šumica”, rezervisanom mahom za stanovnike Romske nacionalnosti, prikupljanje sekundarnih sirovina glavno je zanimanje u borbi za egzistenciju. Šumica broji 69 porodica, od kojih pedeset na ovaj način preživljava. Alija Merdženovski, po zanimanju mašin bravar, prikuplja sekundarne sirovne od kako je došlo do otpuštanja radnika u firmi u kojoj je radio.
-Nakon sedmogodišnjeg rada u firmi u Loznci, zaposlio sam se u “Četkari”, u kojoj sam proveo 6 godina. Došlo je do smanjenja broja radnika, te sam ostao bez posla. Odmah sam se prijavio na biro, što traje već deset godina. Pozive od nih ne dobijam. Očigledno im ne treba niko te struke, šta znam... Verovatno mlađi imaju prioritet. Prinuđen sam da se snalazim kako znam i umem.
Alijina ćerka takođe radi, ali ima zdravstvene probleme. Doktori su joj rekli da ne sme da provodi vreme na Suncu, međutim, pošto obavlja sezonske poslove to je neizbežno. Neretko je Hitna pomoć odveze sa posla. Kada ona radi, on čuva decu i obrnuto .
Oguglali na vređanja
i dobacivanja
Za po koje parče gvožđa i džak bajatog hleba čija je cena na otpadu 200 dinara, prikupljači sekundarnih sirovina rizikuju svoj život i susreću se sa raznim neprijatnostima.
-Navikao sam na dobacivanja i vređanja. To je najmanji problem. Nezgodno je kada nas gađaju i fizički nasrću. Komšiju je recimo nedavno dok je prikupljao gvožđe, čovek pregazio autom, a pritom se nije ni okrenuo za njim. Nažalost, ostao je u invalidskim kolicima. Šta on sad da radi? – pita Alija i dodaje - Većina nas nema ni rukavice, pa se dešava da se posečemo, ne primimo tetanus, a po kontejnerima i otpadima bolje da Vam ne pričam čega sve ima.
Iako teško živi, skromnost ovog čoveka dokazuje i to da jedino što bi želeo kada bi mogao nešto da dobije je bolje prevozno sredstvo.
-Posedujem vozačku dozvolu, ali nažalost ne i automobil. Biciklom mogu da prevozim „sitan“ otpad. Kada bih imao koliko – toliko funkcionalno vozilo, mogao bih veću količinu gvožđa da prevezem do otpada gde bih ga prodao, a ne bih bio ograničen ni na grad. Mogao bih veći reon da obiđem – zaključuje Alija.
I deca “radnici”
na deponijama
Deponije u ovom naselju nažalost ne zaobilaze ni decu. U jednoj četvoročlanoj porodici „glava“ je trinaestogodišnji Radiša Fafulić. Njegova porodica prima kao i većina u Šumici, socijalnu pomoć. Majka radi sezonske poslove, a brat i sestra su maksimalno posvećeni školi.
-Kada se vratim iz škole i završim domaće zadatke, sakupljam svašta na deponiji. To mi je na neki način interesantno, a znam i da ću, ukoliko nađem nešto korisno i predam na otpad, pomoći svojoj porodici. Svestan sam toga da teško živimo – ističe Radiša.
Ni žene nisu pošteđene ovog načina zarade, a primer za to je šezdesetsedmogodišnja Mirjana Prvić, koja se kako kaže „bori kao crnac“.
-Završila sam četiri razreda osnovne škole, te ne mogu ništa drugo osim ovoga da radim. Kako je od ovog posla živeti znaju samo oni koji su to doživeli. Da je dobro i dovoljno nije, al ja za drugačiji i bolji način života ne znam – ističe Mirjana.
Bez pomoći
nema izlaza
Zdravstvena medijatorka Milica Aličić tu je za sve nedoumice i eventualnu pomoć stanovnicima Šumice. Pisala je dosta projekata kako bi im se pružila pomoć, ali ništa nije vredelo.
-Ovi ljudi se ceo život snalaze. Žive u teškim uslovima, niko im ne pruža pomoć, a zaista su vredni. Nadam se da će neko konačno imati sluha za njih i pomoći im – ističe Milica Aličić.
u centru grada
Prema rečima zdravstvene medijatorke Milice Aličić jedino rešenje u cilju poboljšanja kvaliteta života ovih ljudi bi bila pomoć Lokalne samouprave.
-Ovde sve porodice plaćaju porez, a ljudi su izuzetno vredni. Celo naselje radi, a u njemu nema ni uličnog osvetljenja. U Šumicu niko osim Ruže Popović nije kročio. Mi smo na neki način u „Staklenom zvonu“. Postoji plan da se do 2020. godine naselje izmesti na Trijanglu. Problem je što smo blizu grada i uslovi su nefunkcionalni. Nijedno Romsko naselje nije u sred grada, osim u Šapcu – ističe Milica Aličić.
K.Jekić
Najnoviji broj
25. april 2024.
