IN MEMORIAM
Dr Mihajilo - Bata Jovanović
1948 – 2018
Ljudi na rođenju “dobiju poslušanje”, ne tražeći ga, da ga, uz roditeljsko vaspitanje, osnovnoškolsko, srednješkolsko i visokoškolsko obrazovanje, ispune i ostvare, kao svoj životni cilj. U ostvarenju rečenog poslušanja neizostavni su: toplo porodično gnezdo, nepatvorena roditeljska ljubav, pre svega harmonizovanih oca i majke, uzor u porodičnom okruženju, marljivost, vremenska organizovanost, ozbiljnost u preuzivamnju obaveza, počev od školskih pa preko svih koje se pojave tokom trajanja uvek kratkog ovozemnog života. To je u najkraćem rezime postojanja svakog od nas, sve ostalo su samo nijanske u postojanju. I, na kraju sledi “poziv predstavljanja” u onostranom svetu. Život dr Mihajila – Bate Jovanovića lekara interniste – kardiologa iz Šapca, upokojenog u subotu, 27. oktobra 2018. godine u Šapcu maltne napred rečeno potvrđuje. Pa da kratko osvetlimo Batino “životno poslušanje” da se ne zaboravi i da posluži kao uzor drugima.
Dr Mihajilo – Bata Jovanović rođen je u Šapcu 1948. godine, od čestitih roditelja, oca Čedomira i majke Danice, kao drugi sin, posle šest godina starijeg brata Nikole. Skromni roditeljski dom u izobilju je imao ljubavi. Časni roditelji su znali da je ljubav osnovna hrana njihove dece, pa su ih obasipala njome svakodnevno, pojili su ih častoljubljem i odevali ih skromnošću. Sve troje je presudno uticalo da im sinovi usvoje načela pravdoljubive i istinoljubive čovekoljubivosti. Iz takvog porodičnog gnezda nije bilo teško ni izabrati životni poziv. Stariji brat je za svoj poziv izabrao studije medicine i istovremeno postao uzor mlađem bratu. Potom su uzor najmlađem Draganu postali, i Nikola i Mihajilo. Tako su za deset godina iz doma Jovanovića poletela tri medicinara, potom uvažena lekara u Šapcu, Beogradu i šire. Nikola i Mihajilo su, kada je došlo vreme, za životne saputnice izabrali koleginice, Godanu i Veru. Jovanovići su tako postali “petočlana lekarska dinastija” u Šapcu. Bio je to, vrednosno, tim medicinski znatiželjnika, koji su se “takmičili” u novim saznanjima, bez taštine i zavisti. Etički i vrednosno su bili iznad svakog negativiteta. Razlike među njima nisu uticale na porodičnu i bratski simfoniju.
Dr Mihajilo – Bata, posle šabačke Gimnazije, završio je Medicinski fakultet u Beogradu 1974. godine, specijalizaciju interne medicine položio je 1980 godine. Subspecijalista kardiolog postao je 1987. godine. Ministrstvo zdravlja Republike Srbije uputilo ga je na jednogodišnji studijski boravak na Kliniku za kardiologiju Medicinskog fakulteta u Berlinu 1990. godine. Imao je bezrezervnu podršku supruge Vre, bakteriologa u Zdravstvenom centru “Dr Laza K. Lazarević”. Njegova posvećenost poslu, stečeno zavidno znanje iz oblasti kardiologije, etičnost i čovekoljubivost preporučili su ga na funkciju direktora Opšte bolnice u okviru Centra. Iako to nije želeo, ponuđenu funkciju nije odbio. Turbulentne devedesete godine stavile su ga u dilemu, da li da “neetično” pre podne bude “državni” a posle podne “privatni” lekar. Njegova etička dilema je bila da ne može biti jedno i drugo ili samo jedno. Presudio je lako 1993. godine, napustio je funkciju direktora i Centar, otvorivši privatnu ordinaciju u Šapcu. Izabrao je teži i časniji put, put na koji su ga izveli otac Čeda i majka Dana. Kapitalna podrška je došla od supruge Vere i ćerki Nataše i Svetlane. Verovao je u svoje znanje i opravdan izbor, da se bori za svoje novo mesto sa nepromenjenim načelima.
Iz dana u dan se pokazivalo da nije pogrešio, što je najbolje potvrđivala posećenost njegove ordinacije. Kvalitetan rad je za njega “vezao” stare i “prizvao” nove pacijente. Našim ljudima, kada je “privatnišvo” u pitanju, zamerljivost je poslovična. Batinom privatništvu nisu zamerali jer su mu verovali, zbog njegovog znanja: dijagnostike i terapije. Pratio je sve svetske novosti i uvodio ih u svoj rad. Pacijenti su to osećali, uveravali se u kvalitet rada, što je bila najbolja Batina satisfakcija, i stručna i ljudska. Postao je uzor mnogim mladima, koji su se spremali na put medicine, pre svega svojoj prvenici – ćerki Nataši, koja je sledila očev kredo u svakom smislu. Uloživši sve u svoju struku, svakako i svoje zdravlje, stigla ga je bolest. Najbolji među kolegama nesebično su se trudili da ga izleče. Nažalost, iako su kraj odlagali koliko su mogli, nisu uspeli. I sam je to znao, zato je i odlučio da kraj dočeka okružen samo svojim najmilijim, da ne bi druge profesionalno iskušavao. Velikodušni i milosrdni Bata upokojio se 27. oktobra, licem na Svetu Petku, najveće milosrdnice među hrišćanskim svetiteljkama. Ko veruje u slučajnost, ni Bata mu ne bi zamerio!
Počivaj dragi Bsto u miru. Bio si svetao lik među nama grešnima, u stručnom i etičkom smislu. Verovali smo Ti ali Te na pravi način nismo sledili, nismo Te uvek razumeli, Šabac je izgubio velikog lekara i čoveka, zahvalan za sve što si mu dao. A, najviše su izgubili tvoji: Vera, Nataša i Svetlana svesne, u ovom tužnom trenutku, da svakom dobru dođe kraj. A, ti si bio veliko dobro među lekarima i ljudima. Amin!
Dr Mihajilo – Bata Jovanović rođen je u Šapcu 1948. godine, od čestitih roditelja, oca Čedomira i majke Danice, kao drugi sin, posle šest godina starijeg brata Nikole. Skromni roditeljski dom u izobilju je imao ljubavi. Časni roditelji su znali da je ljubav osnovna hrana njihove dece, pa su ih obasipala njome svakodnevno, pojili su ih častoljubljem i odevali ih skromnošću. Sve troje je presudno uticalo da im sinovi usvoje načela pravdoljubive i istinoljubive čovekoljubivosti. Iz takvog porodičnog gnezda nije bilo teško ni izabrati životni poziv. Stariji brat je za svoj poziv izabrao studije medicine i istovremeno postao uzor mlađem bratu. Potom su uzor najmlađem Draganu postali, i Nikola i Mihajilo. Tako su za deset godina iz doma Jovanovića poletela tri medicinara, potom uvažena lekara u Šapcu, Beogradu i šire. Nikola i Mihajilo su, kada je došlo vreme, za životne saputnice izabrali koleginice, Godanu i Veru. Jovanovići su tako postali “petočlana lekarska dinastija” u Šapcu. Bio je to, vrednosno, tim medicinski znatiželjnika, koji su se “takmičili” u novim saznanjima, bez taštine i zavisti. Etički i vrednosno su bili iznad svakog negativiteta. Razlike među njima nisu uticale na porodičnu i bratski simfoniju.
Dr Mihajilo – Bata, posle šabačke Gimnazije, završio je Medicinski fakultet u Beogradu 1974. godine, specijalizaciju interne medicine položio je 1980 godine. Subspecijalista kardiolog postao je 1987. godine. Ministrstvo zdravlja Republike Srbije uputilo ga je na jednogodišnji studijski boravak na Kliniku za kardiologiju Medicinskog fakulteta u Berlinu 1990. godine. Imao je bezrezervnu podršku supruge Vre, bakteriologa u Zdravstvenom centru “Dr Laza K. Lazarević”. Njegova posvećenost poslu, stečeno zavidno znanje iz oblasti kardiologije, etičnost i čovekoljubivost preporučili su ga na funkciju direktora Opšte bolnice u okviru Centra. Iako to nije želeo, ponuđenu funkciju nije odbio. Turbulentne devedesete godine stavile su ga u dilemu, da li da “neetično” pre podne bude “državni” a posle podne “privatni” lekar. Njegova etička dilema je bila da ne može biti jedno i drugo ili samo jedno. Presudio je lako 1993. godine, napustio je funkciju direktora i Centar, otvorivši privatnu ordinaciju u Šapcu. Izabrao je teži i časniji put, put na koji su ga izveli otac Čeda i majka Dana. Kapitalna podrška je došla od supruge Vere i ćerki Nataše i Svetlane. Verovao je u svoje znanje i opravdan izbor, da se bori za svoje novo mesto sa nepromenjenim načelima.
Iz dana u dan se pokazivalo da nije pogrešio, što je najbolje potvrđivala posećenost njegove ordinacije. Kvalitetan rad je za njega “vezao” stare i “prizvao” nove pacijente. Našim ljudima, kada je “privatnišvo” u pitanju, zamerljivost je poslovična. Batinom privatništvu nisu zamerali jer su mu verovali, zbog njegovog znanja: dijagnostike i terapije. Pratio je sve svetske novosti i uvodio ih u svoj rad. Pacijenti su to osećali, uveravali se u kvalitet rada, što je bila najbolja Batina satisfakcija, i stručna i ljudska. Postao je uzor mnogim mladima, koji su se spremali na put medicine, pre svega svojoj prvenici – ćerki Nataši, koja je sledila očev kredo u svakom smislu. Uloživši sve u svoju struku, svakako i svoje zdravlje, stigla ga je bolest. Najbolji među kolegama nesebično su se trudili da ga izleče. Nažalost, iako su kraj odlagali koliko su mogli, nisu uspeli. I sam je to znao, zato je i odlučio da kraj dočeka okružen samo svojim najmilijim, da ne bi druge profesionalno iskušavao. Velikodušni i milosrdni Bata upokojio se 27. oktobra, licem na Svetu Petku, najveće milosrdnice među hrišćanskim svetiteljkama. Ko veruje u slučajnost, ni Bata mu ne bi zamerio!
Počivaj dragi Bsto u miru. Bio si svetao lik među nama grešnima, u stručnom i etičkom smislu. Verovali smo Ti ali Te na pravi način nismo sledili, nismo Te uvek razumeli, Šabac je izgubio velikog lekara i čoveka, zahvalan za sve što si mu dao. A, najviše su izgubili tvoji: Vera, Nataša i Svetlana svesne, u ovom tužnom trenutku, da svakom dobru dođe kraj. A, ti si bio veliko dobro među lekarima i ljudima. Amin!
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
18. april 2024.
