Инфо

Берза

  • aero 790 ▲ 0,64%
  • dinnpb 3.500 ⚫ 0,00%
  • epen 14.084 ⚫ 0,00%
  • epin 2.760 ▲ 2,22%
  • gmon 2.500 ▼ -13,79%
  • kmbn 2.799 ▲ 1,60%
  • kmbnpb 1.171 ⚫ 0,00%
  • niis 725 ▲ 0,28%
  • svrl 595 ▼ -0,34%
  • tgas 11.800 ▼ -1,32%
(28. март 2019.)
СЛОБОДАН ШАРЕНАЦ – НОВИНАР И КОМЕНТАТОР

ЕМОЦИЈЕ ПРИБЛИЖАВАЈУ ПУБЛИЦИ

Био сам на правом месту у право време када је почињала моја каријера. Шанса се укаже, ваше је да је искористите. Рутина је и опасност. Послушао сам савет да не скривам емоције. Незаборавна Аргентина
ЕМОЦИЈЕ ПРИБЛИЖАВАЈУ ПУБЛИЦИ
Биле су то златне 90-е! Пре него што поставите „дијагнозу“ за ову констатацију или јој припишете политичку нијансу, додајете придев „кошаркашке“ пре имена сјајног метала и потпуно другачије ће изгледати прва реченица. У тешкој деценији спорт је био разлог за срећу, понос и најсигурније склониште од малодушности коју је свакодневица “кројила“. Уз сва имена играча који су чинили да се сви, бар на кратко, осећамо великим и моћним, не само 90-их, већ и на почетку новог века, а потом и у данашње дане, ниједан списак „кошаркашке радости“ неће изоставити још једно име, СЛОБОДАН ШАРЕНАЦ. Јединствени новинар и коментатор уз чије речи су генерације училе о кошарци, упознавали највећа имена сјајног спорта, али и кроз његове спонтане, људске, никада непримерене реакције, осећали како деле јединствену навијачку страст. Кошарку је заволео, упијао, живео, а онда је она постала и позив, но никада само професија.
- Имао сам срећу да се нађем у право време на правом месту, другог објашњења нема. Трећи канал је тада био у повоју, на самом почетку и људи који су га основали окупљали су младу екипу која има нешто ново да каже и покаже. Добио сам прилику и искористио је – присећа се првих новинарских дана Слободан Шаренац.
Деведесете су тек почињале, а на почетку, у Трећем каналу, беше и каријера Слободана Шаренца. Који је био први задатак?
- Први задатак је био извештавање са хиподрома из Београда, са тркачког викенда. Нисам имао појма ни о коњима ни о тркама, али сам отишао на хиподром неколико дана раније, о свему се добро информисао, тако да то на крају уопште није изгледало лоше. Међутим ми смо тада пролазили добру праксу код људи који су много знали о телевизији, нисмо одмах могли пред камере и на велике задатке. Полако сам учио, радио и ето где ме је то довело.
Како сте се психички припремили за “деби”?
- Коментаторски деби је дошао спонтано као и све остало. Имали смо неки целоноћни програм, у центру пажње је био бокс, меч Мајка Тајсона, али је у програмској шеми било места за још неке ствари, између осталог, у том тренутку и за америчку колеџ кошарку NCAA. Уредник и продуцент су одлучили да је то прилика коју треба да добијем после неколико месеци рада на 3К. Урадио сам тај пренос и остало је историја. Нисам себи ништа говорио, нити гласно нити у себи. Шанса се указала и требало ју је једноставно искористити.
Колико се сећате тока, резултата прве утакмице коју сте преносили и да ли сте запамтили неког од актера, било због тога јер Вам је остао у сећању или је постигао нешто више касније?
- Не сећам се ничега, ни утакмице коју сам преносио нити резултата нити некога од играча. Давно је то било па су те ствари пале у заборав. Био сам млад и „зелен“. Сада, с ове временске дистанце, то ми делује као да се догодило у неком прошлом животу.
Да ли сте имали неки узор у новинарству на свом почетку?
- Нисам пуно ценио домаће коментаторе кошарке, више сам слушао американце током преноса НБА лиге и NCAA. Немам неко посебно име за које бих рекао да ми је било узор. Једноставно сам схватио да мој стил мора бити другачији од осталих и то је све. Покушао сам да изградим нешто своје препознатљиво, то сам зацртао као циљ.
Лаичка оцена посла спортског новинара, репортера, често истиче како је то „диван посао где се репортер/новинар напутовао“. Гледаоци Вас чују сат и по или два, колико траје меч, но знатно дуже траје рад новинара на припреми дуела. Били сте на Светским, Европским првенствима, Олимпијском играма, колико заиста има времена да се неки град упозна? Колико сте градова посетили, а колико упознали, колико је слободног времена?
- Заиста је мало времена за све ван посла. Највећи део дана проводите у дворани гледајући и коментаришући утакмице. Поред тога ту су извештаји, интервјуи, разна снимања, укључења. Кошарка вас тада окупира максимално, премало је времена за разгледање града и уживање. Заиста не знам број земаља и градова које сам пропутовао и донекле упознао. Наравно да поред посла морате мало времена одвојити да видите нешто у граду где се налазите, да упознате друге културе и људе, али је за све то јако мало времена. Код гледалаца вероватно влада уверење да се ми тамо проводимо и уживамо, али нажалост морам их разочарати, није тако.
У ери интернета све информације су доступне. Како сте се припремали за утакмице док нисмо ни сањали да постоји нешто попут “светске мреже” и док су персонални рачунари били привилегија?
- Било је то врло тешко време за новинаре и коментаторе. Све информације смо добијали путем личних контаката. Није било лако. Данас је све то доступно на један клик.
Шта значи за Вас новинарско сазревање, како се код Вас манифестовало, у смисли приступа обавезама, лакоће реализације задатака? Да ли икада посао прерасте ниво изазова испуњеног тремом у обичну рутину?
- Трему никада нисам имао, рутина све постаје у једном тренутку каријере и мислим да је то незгодно, чак и опасно. Сазревање је врло битно и то може бити замка, многи ту остваре „погрешно скретање“, не схвате га на озбиљан начин, рано полете, а онда и раније падну.
Нешто волите, потом то прерасте у професију, односно постане део професије. Да ли се љубав и професија допуњују или некада обавеза постаје тег на љубави?
- Све је то измешано, али треба бити довољно паметан па не дозволити да професија диктира све у вашем животу.
Коју утакмицу не заборављате?
- Неколико мечева не заборављам, али иако сам коментарисао много наших успеха и све те утакмице су подједнако битне за мене и моју каријеру, издвајам ипак дуел САД и Аргентине на Светском првенству у Индијанаполису 2002. године. Невероватно је како је тада одиграла Аргентина победивши, после низа од осамдесетак утакмица без пораза, Американце. Била је то кошаркашка поезија.
Памтите ли неки Ваш лапсус, грешку, или с друге стране, можда неку реченицу на коју сте поносни?
- Памтим све, наравно. Нисам слушао савете старијих колега да ако направим неки лапсус једноставно пређем преко тога. Ја сам хтео да покажем гледаоцима да знам да сам начинио грешку и увек сам се враћао на то што сам погрешио. Највећи лапсус, или како ја кажем будалаштина, био је када сам на утакмици Евролиге Партизан- Ефес уместо Радуљица изговорио Коштуница. Ни дан данас ми није јасно зашто сам то рекао и како се то десило.
Колико је тешко чувати емоције да не буду преекспресивне у преносима утакмица репрезентације, посебно када вас нешто или неко у игри Југославије, СЦГ, Србије нервира? Када је било најтеже?
- Увек је тешко суздржати се у таквим ситуацијама. На почетку сам држао емоције под контролом, али сам онда послушао савет покојног колеге Душка Кораћа који ми је рекао да покажем ко сам и од чега сам, да покажем емоцију, демонстрирам све што знам и могу. После тога све је другачије изгледало, видео сам да се то и публици допада. Слушао сам стране колеге, приметио сам колико здушно навијају за своје тимове, обично су им сви други криви за неуспехе, осим спортиста које подржавају, но то нисам прихватио као еталон. Нисам скривао емоције, али сам покушавао и покушавам да будем што објективнији.
За много сегмената живота, тако и за различите позиве, често користимо израз „променило се то“, „није то некада тако могло (смело)“ и сл. Колико се професија која је Вас прославила променила у протекле три деценије?
- Променила се много. Данас је све доста брже, лакше стиже до публике, али и брже пролази, прелази у заборав после неколико дана. То је начин на који се живи, те ни новинарство није имуно на то. Доста је „прљавије“ него раније, али то се не може избећи.
Можете ли себе замислити у некој другој професији?
- Апсолутно не, „заразио сам се тим вирусом“ и не бих могао себе да видим у некој другој професији. Међутим живот ме научио да никад не кажеш никад и што сам старији, не делује ми тако страшно ни неки једноставнији посао у канцеларији.
Рад је „лек“ против страха
Били сте за микрофоном у најславнијим тренуцима наше кошарке, али сте преносили и тешке, неочекиване поразе репрезентације, попут изгубљеног дуела против Нигерије на Светском првенству 2006. године. Колико сте страховали и да ли Вам је, у тим моментима, изгледало како можемо „пасти“ на ниво где је, рецимо, Хрватска данас, не само да пропуштамо завршницу, већ и велика такмичења?
- Није било лако, али нема ту страха, потребно је само ићи корак по корак, решавајући проблеме који вас спутавају. Не мислим да је погубно у тој мери ако и пропустимо неко велико такмичење, играла се кошарка и пре нас, играће се и после, битно је да неуспех схватимо као опомену да не треба да се опуштамо, већ радимо још преданије. Ми смо светска кошаркашка сила, свачија ноћна мора и треба сви да помогнемо колико можемо како бисмо то и остали.

Микан за сва времена
Шабац није познат као град кошарке, али је оставио нека значајна имена трофејном спорту. Која, за Вас, спајају кошарку и Шабац?
- Много добрих играча је из Шапца и околине, али издвојио бих наравно легенду Мијаила Микана Грушановића који је јединствен, не само као кошаркаш, већ и човек.
Д. Благојевић

Најновији број

23. мај 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa