Berza

  • aero 850 ▲ 0,59%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fint 554 ▼ -1,07%
  • fito 2.900 ▲ 0,03%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.700 ▼ -1,71%
  • niis 690 ▲ 0,73%
  • rso19186 104,79 ▲ 0,13%
  • svrl 520 ⚫ 0,00%
  • vbse 2.000 ⚫ 0,00%
(28. mart 2019.)
SLOBODAN ŠARENAC – NOVINAR I KOMENTATOR

EMOCIJE PRIBLIŽAVAJU PUBLICI

Bio sam na pravom mestu u pravo vreme kada je počinjala moja karijera. Šansa se ukaže, vaše je da je iskoristite. Rutina je i opasnost. Poslušao sam savet da ne skrivam emocije. Nezaboravna Argentina
EMOCIJE PRIBLIŽAVAJU PUBLICI
Bile su to zlatne 90-e! Pre nego što postavite „dijagnozu“ za ovu konstataciju ili joj pripišete političku nijansu, dodajete pridev „košarkaške“ pre imena sjajnog metala i potpuno drugačije će izgledati prva rečenica. U teškoj deceniji sport je bio razlog za sreću, ponos i najsigurnije sklonište od malodušnosti koju je svakodnevica “krojila“. Uz sva imena igrača koji su činili da se svi, bar na kratko, osećamo velikim i moćnim, ne samo 90-ih, već i na početku novog veka, a potom i u današnje dane, nijedan spisak „košarkaške radosti“ neće izostaviti još jedno ime, SLOBODAN ŠARENAC. Jedinstveni novinar i komentator uz čije reči su generacije učile o košarci, upoznavali najveća imena sjajnog sporta, ali i kroz njegove spontane, ljudske, nikada neprimerene reakcije, osećali kako dele jedinstvenu navijačku strast. Košarku je zavoleo, upijao, živeo, a onda je ona postala i poziv, no nikada samo profesija.
- Imao sam sreću da se nađem u pravo vreme na pravom mestu, drugog objašnjenja nema. Treći kanal je tada bio u povoju, na samom početku i ljudi koji su ga osnovali okupljali su mladu ekipu koja ima nešto novo da kaže i pokaže. Dobio sam priliku i iskoristio je – priseća se prvih novinarskih dana Slobodan Šarenac.
Devedesete su tek počinjale, a na početku, u Trećem kanalu, beše i karijera Slobodana Šarenca. Koji je bio prvi zadatak?
- Prvi zadatak je bio izveštavanje sa hipodroma iz Beograda, sa trkačkog vikenda. Nisam imao pojma ni o konjima ni o trkama, ali sam otišao na hipodrom nekoliko dana ranije, o svemu se dobro informisao, tako da to na kraju uopšte nije izgledalo loše. Međutim mi smo tada prolazili dobru praksu kod ljudi koji su mnogo znali o televiziji, nismo odmah mogli pred kamere i na velike zadatke. Polako sam učio, radio i eto gde me je to dovelo.
Kako ste se psihički pripremili za “debi”?
- Komentatorski debi je došao spontano kao i sve ostalo. Imali smo neki celonoćni program, u centru pažnje je bio boks, meč Majka Tajsona, ali je u programskoj šemi bilo mesta za još neke stvari, između ostalog, u tom trenutku i za američku koledž košarku NCAA. Urednik i producent su odlučili da je to prilika koju treba da dobijem posle nekoliko meseci rada na 3K. Uradio sam taj prenos i ostalo je istorija. Nisam sebi ništa govorio, niti glasno niti u sebi. Šansa se ukazala i trebalo ju je jednostavno iskoristiti.
Koliko se sećate toka, rezultata prve utakmice koju ste prenosili i da li ste zapamtili nekog od aktera, bilo zbog toga jer Vam je ostao u sećanju ili je postigao nešto više kasnije?
- Ne sećam se ničega, ni utakmice koju sam prenosio niti rezultata niti nekoga od igrača. Davno je to bilo pa su te stvari pale u zaborav. Bio sam mlad i „zelen“. Sada, s ove vremenske distance, to mi deluje kao da se dogodilo u nekom prošlom životu.
Da li ste imali neki uzor u novinarstvu na svom početku?
- Nisam puno cenio domaće komentatore košarke, više sam slušao amerikance tokom prenosa NBA lige i NCAA. Nemam neko posebno ime za koje bih rekao da mi je bilo uzor. Jednostavno sam shvatio da moj stil mora biti drugačiji od ostalih i to je sve. Pokušao sam da izgradim nešto svoje prepoznatljivo, to sam zacrtao kao cilj.
Laička ocena posla sportskog novinara, reportera, često ističe kako je to „divan posao gde se reporter/novinar naputovao“. Gledaoci Vas čuju sat i po ili dva, koliko traje meč, no znatno duže traje rad novinara na pripremi duela. Bili ste na Svetskim, Evropskim prvenstvima, Olimpijskom igrama, koliko zaista ima vremena da se neki grad upozna? Koliko ste gradova posetili, a koliko upoznali, koliko je slobodnog vremena?
- Zaista je malo vremena za sve van posla. Najveći deo dana provodite u dvorani gledajući i komentarišući utakmice. Pored toga tu su izveštaji, intervjui, razna snimanja, uključenja. Košarka vas tada okupira maksimalno, premalo je vremena za razgledanje grada i uživanje. Zaista ne znam broj zemalja i gradova koje sam proputovao i donekle upoznao. Naravno da pored posla morate malo vremena odvojiti da vidite nešto u gradu gde se nalazite, da upoznate druge kulture i ljude, ali je za sve to jako malo vremena. Kod gledalaca verovatno vlada uverenje da se mi tamo provodimo i uživamo, ali nažalost moram ih razočarati, nije tako.
U eri interneta sve informacije su dostupne. Kako ste se pripremali za utakmice dok nismo ni sanjali da postoji nešto poput “svetske mreže” i dok su personalni računari bili privilegija?
- Bilo je to vrlo teško vreme za novinare i komentatore. Sve informacije smo dobijali putem ličnih kontakata. Nije bilo lako. Danas je sve to dostupno na jedan klik.
Šta znači za Vas novinarsko sazrevanje, kako se kod Vas manifestovalo, u smisli pristupa obavezama, lakoće realizacije zadataka? Da li ikada posao preraste nivo izazova ispunjenog tremom u običnu rutinu?
- Tremu nikada nisam imao, rutina sve postaje u jednom trenutku karijere i mislim da je to nezgodno, čak i opasno. Sazrevanje je vrlo bitno i to može biti zamka, mnogi tu ostvare „pogrešno skretanje“, ne shvate ga na ozbiljan način, rano polete, a onda i ranije padnu.
Nešto volite, potom to preraste u profesiju, odnosno postane deo profesije. Da li se ljubav i profesija dopunjuju ili nekada obaveza postaje teg na ljubavi?
- Sve je to izmešano, ali treba biti dovoljno pametan pa ne dozvoliti da profesija diktira sve u vašem životu.
Koju utakmicu ne zaboravljate?
- Nekoliko mečeva ne zaboravljam, ali iako sam komentarisao mnogo naših uspeha i sve te utakmice su podjednako bitne za mene i moju karijeru, izdvajam ipak duel SAD i Argentine na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. godine. Neverovatno je kako je tada odigrala Argentina pobedivši, posle niza od osamdesetak utakmica bez poraza, Amerikance. Bila je to košarkaška poezija.
Pamtite li neki Vaš lapsus, grešku, ili s druge strane, možda neku rečenicu na koju ste ponosni?
- Pamtim sve, naravno. Nisam slušao savete starijih kolega da ako napravim neki lapsus jednostavno pređem preko toga. Ja sam hteo da pokažem gledaocima da znam da sam načinio grešku i uvek sam se vraćao na to što sam pogrešio. Najveći lapsus, ili kako ja kažem budalaština, bio je kada sam na utakmici Evrolige Partizan- Efes umesto Raduljica izgovorio Koštunica. Ni dan danas mi nije jasno zašto sam to rekao i kako se to desilo.
Koliko je teško čuvati emocije da ne budu preekspresivne u prenosima utakmica reprezentacije, posebno kada vas nešto ili neko u igri Jugoslavije, SCG, Srbije nervira? Kada je bilo najteže?
- Uvek je teško suzdržati se u takvim situacijama. Na početku sam držao emocije pod kontrolom, ali sam onda poslušao savet pokojnog kolege Duška Koraća koji mi je rekao da pokažem ko sam i od čega sam, da pokažem emociju, demonstriram sve što znam i mogu. Posle toga sve je drugačije izgledalo, video sam da se to i publici dopada. Slušao sam strane kolege, primetio sam koliko zdušno navijaju za svoje timove, obično su im svi drugi krivi za neuspehe, osim sportista koje podržavaju, no to nisam prihvatio kao etalon. Nisam skrivao emocije, ali sam pokušavao i pokušavam da budem što objektivniji.
Za mnogo segmenata života, tako i za različite pozive, često koristimo izraz „promenilo se to“, „nije to nekada tako moglo (smelo)“ i sl. Koliko se profesija koja je Vas proslavila promenila u protekle tri decenije?
- Promenila se mnogo. Danas je sve dosta brže, lakše stiže do publike, ali i brže prolazi, prelazi u zaborav posle nekoliko dana. To je način na koji se živi, te ni novinarstvo nije imuno na to. Dosta je „prljavije“ nego ranije, ali to se ne može izbeći.
Možete li sebe zamisliti u nekoj drugoj profesiji?
- Apsolutno ne, „zarazio sam se tim virusom“ i ne bih mogao sebe da vidim u nekoj drugoj profesiji. Međutim život me naučio da nikad ne kažeš nikad i što sam stariji, ne deluje mi tako strašno ni neki jednostavniji posao u kancelariji.
Rad je „lek“ protiv straha
Bili ste za mikrofonom u najslavnijim trenucima naše košarke, ali ste prenosili i teške, neočekivane poraze reprezentacije, poput izgubljenog duela protiv Nigerije na Svetskom prvenstvu 2006. godine. Koliko ste strahovali i da li Vam je, u tim momentima, izgledalo kako možemo „pasti“ na nivo gde je, recimo, Hrvatska danas, ne samo da propuštamo završnicu, već i velika takmičenja?
- Nije bilo lako, ali nema tu straha, potrebno je samo ići korak po korak, rešavajući probleme koji vas sputavaju. Ne mislim da je pogubno u toj meri ako i propustimo neko veliko takmičenje, igrala se košarka i pre nas, igraće se i posle, bitno je da neuspeh shvatimo kao opomenu da ne treba da se opuštamo, već radimo još predanije. Mi smo svetska košarkaška sila, svačija noćna mora i treba svi da pomognemo koliko možemo kako bismo to i ostali.

Mikan za sva vremena
Šabac nije poznat kao grad košarke, ali je ostavio neka značajna imena trofejnom sportu. Koja, za Vas, spajaju košarku i Šabac?
- Mnogo dobrih igrača je iz Šapca i okoline, ali izdvojio bih naravno legendu Mijaila Mikana Grušanovića koji je jedinstven, ne samo kao košarkaš, već i čovek.
D. Blagojević

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa