Berza

  • aero 850 ▲ 0,59%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fint 554 ▼ -1,07%
  • fito 2.900 ▲ 0,03%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.700 ▼ -1,71%
  • niis 690 ▲ 0,73%
  • rso19186 104,79 ▲ 0,13%
  • svrl 520 ⚫ 0,00%
  • vbse 2.000 ⚫ 0,00%
(28. mart 2019.)
ISTRAŽIVANjA DRAGIŠE BOŽIĆA O PROPASTI SRPSKOG SELA POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA

Seljaci u “crvenom jarmu”

Kao jedan od najilustrativnijih podataka o stradanju srpskih seljaka posle Drugog svetskog rata, naš sagovornik citira da je samo kroz Kazneno popravni dom “Zabelu” prošlo do sredine 1951. godine 86.000 “žitara”
Seljaci u  “crvenom jarmu”
U ratnim vremenima Drugog svetskog rata postojale su takozvane rekvizicije, kojim su okupatorske i „domaće“ vojske seljacima oduzimale žito, stoku, drva... Činili su to i partizani, za ishranu boraca. Delimično oduzimanje „viškova“ poljoprivrednih proizvoda za armiju i „radni narod“ trajalo je do 1947. kada vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije donosi Uredbu o obaveznoj isporuci viškova žitarica i mesa po takozvanim vezanim cenama, koje su bile i po nekoliko puta niže od one na pijaci. Te godine počinje i osnivanje domaćih kolhoza, nazivanih našim imenom: seljačke radne zadruge, kaže na početku Dragiša Božić i nastavlja:
Za sprovođenje „planskog otkupa“, kako su ga nazivale vlasti, ili „prinudnog“ kako su ga osećali seljaci, stvoreni su čitavi timovi od vrha države pa sve do najmanjeg zaseoka. Formalno, po Uredbi, otkup je na terenu trebalo da sprovedu sreski i mesni narodni odbori, ali, u praksi, to je sprovodila mašinerija sreskih komiteta Komunističke partije i Udbe. Tačnije, pripadnici i saradnici obe ove vlasti, koji su nazivani aktivistima.
Komunistički vrhovni vlastodršci u Jugoslaviji su podelili seljake (i klasno ih zavadili) po kategorijama. Iz nižih kategorija su regrutovani „aktivisti“, a u višim su otkrivani „kulaci“. Prvi su drugima otimali žito, stoku, vunu, mast - sve, od belog luka do volova i imanja. Rušene su čak i kuće, takav slučaj je bio i u Krnulama. Kad više nisu imali šta da im uzimaju, terali su ih u 'aps, tukli, davili, osuđivali na višegodišnju robiju, sa koje se mnogi nisu vratili ni živi, ni mrtvi.
Prinudni otkup je pravdan pred našom i svetskom javnošću potrebama Jugoslovenske armije, gradskog stanovništva i siromašnih krajeva. (Banaćanima su, recimo, govorili da narod u okolini Zaječara umire gladan, a Zaječarcima da je pomoć neophodna Crnoj Gori). Pošto je Jugoslavija u to vreme bila poznata svetska proletersko-antiimperijalističko-internacionalna „zvezda“, nije ni skrivano da smo u hrani pomagali „bratske“ i „demokratske“ zemlje. Tanjug je 1947. godine objavio zvaničnu izjavu da je sledovanje hleba kod nas veće nego u Francuskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj i Švajcarskoj, i da smo te godine u vidu poklona pružili pomoć Rumuniji 20.000 i Albaniji 10.000 tona žitarica.
Iz brojnih razgovora sa bivšim „kulacima“, njihovim naslednicima, kao i nekadašnjim „aktivistima“, neminovno se dolazi do zaključka: pre Rezolucije Informbiroa - 1948. - „planski“ otkup i „dobrovoljno“ učlanjivanje u seljačke radne zadruge bili su koliko-toliko podnošljivi, bar u područjima izvan Vojvodine. Ali, posle svađe sa Sovjetima, jugoslovenske vlasti su se svim silama obrušile na selo i seljake, koji su, kako je to jednom prilikom tada rekao Dušan Petrović-Šane, glavni krivci što su Rusi ljuti na nas.
Što su optužbe sa Istoka bile žešće da smo postali američke sluge, KPJ pooštravala je teror nad seljacima, koji je dostigao kulminaciju 1949/1950. Otimačinom žita i stoke htelo se „uticati“ na bogate seljake da se „dobrovoljno“ upišu u SRZ. Kada i posle toga nisu hteli, „počistili“ bi im i zadnje zrno iz ambara i odveli poslednje goveče iz štale, a onda dopunskim narezom tražili još. Ako bi neko i dokupio, samo da bi ispunio obavezu, optuživan je da je to ranije skrivao. Na sve kuknjave aktivisti su savetovali: „Uđite u seljačku radnu zadrugu i nećete imati problema!“
Možda kao krunski dokaz da su pojačane represije prema selu i seljacima bile prvenstveno u cilju dodvoravanja razgnevljenom „drugu“ Staljinu, govori i sledeći podatak: Staljin je umro 4. marta 1953., a samo osam dana posle njegove smrti, 12. marta, Savezno izvršno veće je usvojilo predlog Zakona o amnestiji „privrednih sabotera“. Taj zakon je Skupština Jugoslavije usvojila već 21. marta. Amnestirani su svi „kulaci“ od daljeg izdržavanja kazne, ali im nije vraćena konfiskovana imovina. Državne vlasti ni tada nisu htele da priznaju da su ljudi u 99 posto slučajeva nevino robijali, nego je ispalo da im je velikodušno oprošten deo kazne.
Argument“ za nevraćanje zemlje je bio, da su „kulaci“ bili krivi i da bi to bila šteta za seljačke radne zadruge, koje su dobile tu oduzetu zemlju.
Međutim, bez obzira na „miraz“, SRZ nisu mogle da prežive, pa je ubrzo i taj staljinistički izum otišao u „muzej gluposti i nesreće“. Ali je zemlja, umesto da bude vraćena vlasnicima, „udata“ u takozvani društveni sektor. A „kulaci“, čak i njihovi unuci, sve do 2000-te godine su vukli „rep“ i događalo se, recimo, da nekom mladiću kada konkuriše za vojnu školu ili onu za unutrašnje poslove državna bezbednost prikači „zavičajnu karakteristiku“ da mu je deda osuđivan kao „privredni saboter“, svedoči Božić.
GLAS PODRINjA: Vaša knjiga Crveni jaram je puna jezivih svedočenja onih ljudi koju su sve ovo nekako preživeli, a govorili su vam pod punim imenom i prezimenom. Takođe ima i pokajničkih ispovesti njihovih mučitelja.
Božić: U našim pričanjima i ispovedanjima „kulaka“ i „aktivista“ videće se da je, stvarno, „dole rađeno svašta“. Počev od noćnog uznemiravanja, preko batinanja, čupanja brkova, gušenja u pregrejanim prostorijama (ključaonice su zaptivali voskom da ne uđe ni dah kiseonika), držanja ljudi golih u ledenim podrumima... sve do prženja „kulačkih“ vratova vrelim gvožđem i davljenja u bunarima. Na robiju je išlo istovremeno i po troje iz kuće. Dosta „kulaka“ nije izašlo živo iz ruku Udbe, a skoro niko neoštećenog zdravlja. Oni koji su umrli u robijašnicama, tamo su i ostali, a da im se najčešće ni grob ne zna.
Prema jednom podatku, samo kroz KPD Zabelu prošlo je, do sredine 1951. godine, 86.000 „žitara“. Odatle su oni raspoređivani na razna kazneno-popravna gradilišta: Kostolac, Dečane, Peć, Novi Beograd, Slavkovicu, Buljkes, Knićanin... Dovođeni su čak u Slavonski Brod, na izgradnju autoputa „Bratstvo i jedinstvo“, a gde su KPD Niš i Sremska Mitrovica, i sijaset „sitnih“ logora, koje će pominjati naši sagovornici!
Po najnovijim proverenim podacima kroz evidenciju robijašnice u Zabeli do marta 1953-će prošlo je više od sto hiljada „žitara“.
GLAS PODRINjA: Pominjali ste da teror nad seljacima nije Titov izum, već da se on ugledao na prethodni koji je tridesetih godina vrši Staljin u tadašnjem Sovjetskom Savezu?
Božić: Da, Staljin je znao da sve seljake – čitave oblasti protera u Sibir. Postoje pouzdani podaci da je za vreme prinudne kolektivizacije, totalne likvidacije privatne svojine nad zemljom, u Sovjetskom savez, što direktnim pogubljenjima, što od gladi, sibirskih zima, teškog fizičkog rada i mučenja umoreno između 8 i 11 miliona seoskog stanovništva. Najviše žrtava bilo je iz Ukrajine.
GLAS PODRINjA: Zašto se naša istoriografija malo bavi ovom temom, tačnije državnim zločinima i pljačkom između 1944-te i 1957-me godine?
Božić: Za vreme Tita, a i posle njega sve negde do 1989-te godine za pokretanje ove teme moglo se odgovarati, a bogme i robijati. Ja sam prvi u Jugoslaviji te godine načeo ovu temu u vidu feljtona u revijama Selo i Zora koje je tada izdavala Politika. To je bilo toliko iznenađujuće šokantno da su mnoge kolege novinari na tu temu pravili sa mnom intervjue u štampi, radiju i televiziji. Priče su bivale sve žešće i žešće pa je Komisija za selo Centralnog komiteta socijalističke partije Srbije naložila zabranu. Glavna zamerka je bila: „Zar sada kada se u Jugoslaviji kuva na sve strane još treba da se rasplakujemo nad seljacima“. Nekoliko meseci sam ostao bez posla. Početkom 1990-te krenem ponovo po Srbiji da tragam za preživelim žrtvama državne pljačke. Tada je list Borba bio hrabar i slobodan, pa prihvatio da se feljton nastavi kod njih pod novim imenom Crveni jaram. Svi pokušaji tadašnje Miloševićeve vlasti da se i tu stavi zabrana ostali su bezuspešni.
GLAS PODRINjA: Možemo li mi , stasali posle ovih surovih godina izvući neke pouke?
Božić: Možemo izvući pouke ako smo spremni da se pogledamo u ogledalo i suočimo se sa činjenicom da smo se zaista zverski ponašali prema svojim bližnjima. Moramo se kao pojedinci suprotstaviti svakoj sili u državi koja nas radi svojih interesa huška jedne na druge.
Lj.Đ.

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa