28. maj 2020.28. maj 2020.
Zadovoljstvo je u Šapcu živeti
IGNjATOVIĆI: TRI GENERACIJE PRAVNE TRADICIJE

Zadovoljstvo je u Šapcu živeti

Potomci učesnika Balkanskih ratova iz okoline Brankovine sa dušom protkanom šabačkom kaldrmom. U pravnoj praksi od 1938. godine. Put se menjao od krivičnog, preko građanskog, ka međunarodnom pravu, ali, poslovni moto tradicije duže od osam decenija ostaje isti “Pomoći drugome u nevolji”
Koreni porodičnog stabla Ignjatovića zadiru u plodno tle okoline Brankovine. Potomci učesnika Balkanskih ratova, vojnika preživelog albansku golgotu, u mirnodopskim uslovima, neguju osobine slavnog pretka i čuvaju porodični obraz.
Čestitost, upornost i lojalnost, Milana Ignjatovića, nosioca Karađorđeve zvezde ulaze u porodično zaveštanje, dok suverenu vladavinu prava, kao životnog opredeljenja muških potomaka Ignjatovića zasniva njegov sin Velisav. Nakon Velisava, Pravni fakultet završava i njegov sin Branko,a potom i Brankovi sinovi: Velisav, Aleksa i Filip.
Pravna tradicija ove porodice danas broji 83. godinu i sobzirom na broj potomaka, velike su šanse da će se i dalje održati. Tokom dugogodišnje karijere, kažu da je bilo teških trenutaka, ali, i da se oni vremenom zaborave, ukoliko je pored tebe zdrava, brojna porodica i činjenica da svakom možeš da pogledaš u oči.
-Ponosan sam na svoju decu, na njihove porodice. Pored Velisava, Alekse i Filipa imam i dve ćerke Ljubicu i Jelenu i šestoro unučadi. Ponosan sam na njihov odnos prema svojim porodicama, na njihov odnos prema prijateljima, drugarima, klijentima. Njih smatram svojim najvećim uspehom- kaže Branko Ignjatović.
Pored prava, velika ljubav Ignjatovića je Šabac. Svako od njih je imao prilike da ode i živi u većim, možda i lepšim gradovima, ali:
-Jedino kada šabačkom kaldrmom šetam, na ulicama gde smo odrasli se osećam kao svoj na svome i tu mi je srce najmirnije- objašnjava Velisav odnos prema rodnom gradu svih Ignjatovića.

Deda kao uzor
-Bile su to osamdesete. Deda je već bio u penziji. Voleo sam da šetam sa njim. U odelu sa kravatom, šeširom i štapom, delovao je otmeno. U stavu i pogledu prolaznika videlo se poštovanje. Oni koji se nisu smatrali dostojnim da mu se jave, prelazili su na drugu stranu ulice- seća se Aleksa Ignjatović dede Velisava, druga Žikice Jovanović Španca iz Gimnazijskih dana, zakletog levičara uprkos patrijarhalnom vaspitanju.
Poštovanje iz dedinih dana i danas je ostalo neokaljano. Mlađi Ignjatovići tvrde da je biti deo ovakve porodice i tradicije istovremeno i olakšavajuća i otežavajuća okolnost.
-Znali su me po dedi i ocu. Zbog toga su nam vrata pravnog sveta bila otvorena, ali u svakom trenutku sam bio svestan odgovornosti da ne degradiram poštovanje koje oni imaju. Odrastajući uz oca, kao najveću vrednost sam usvojio čist obraz. On me je učio da ne vijam “poene”, neke “zvučne” predmete, već da poštujem obe strane u sporu, da poštujem klijenta, da poštujem čoveka. Od njega sam naučio da je u životu najvažnije da ostaneš čist, od koga se ne kriješ i svakog možeš da pogledaš u oči. Greške u poslu su neminovnost, ali je najvažnija časna namera- objašnjava Aleksa Ignjatović.
-Odrastao sam uz tatine priče i kroz njih shvatio kakva sve iskušenja vrebaju pravnike. Mi smo imali čist put koji jeste bio teži, ali je bio pošten- nadovezuje se na Aleksinu priču Velisav i dodaje:
-Zanemarujući pravničke uspehe, zanemarujući profesionalnost koju su pokazivali, meni je najbitnije da danas gde god da se pojavim mogu da kažem ko mi je brat, ko mi je otac i ko mi je deda.

Koreni u Valjevu, krošnja u Šapcu
Velisav Ignjatović, iz okoline Valjeva je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1938. godine. Nakon Drugog svetskog rata, tačnije 1946. godine biva postavljen za tužioca u Vladimircima, dok 1951, prelazi u Šabac na mesto Zamenika okružnog javnog tužioca.
Odnosno, ljubav Ignjatovića i ovog grada traje sada skoro punih 70 godina. Uprkos brojnim prilikama da svoj život prenesu negde “preko”, svi članovi porodice Ignjatović su nastanjeni u Šapcu. Svaki odlazak je pratio trijumfalni povratak u grad u kojem su odrasli.
-Ljubav prema ovom gradu je postala obeležje naše porodice. Njemu smo se uvek vraćali i rado opredeljivali da živimo ovde. Tu ljubav prenosimo i na nove generacije Ignjatovića- tvrdi Aleksa.
-Gde god da sam bio, a imao sam prilike da živim u najlepšim evropskim gradovima, osećao sam se kao stranac. Nisam želeo da moja deca negde tamo rastu, da se vaspitavaju, tako da sam se uprkos trajnoj boravišnoj i radnoj dozvoli u Italiji, rado Šapcu vratio- kaže Velisav.

Profesionalnost i poštovanje
Advokatsku kancelariju u Šapcu otvara Branko Ignjatović. Turbulentne 1991. godine. O počecima svedoče i uramljene novčanice u današnjim prostorijama.
Kako kaže, odrastajući u očevom pravnom svetu nikada nije sumnjao u to šta će biti kad poraste. Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Beogradu, 1972. i odrađivanja pripravničkog staža u prestonici, u periodu od 1974-1978. odlazi u Vladimirce na mesto sudije opštinskog suda. Vreme od 1978-1982, provodi u “Zorki”, gde je kao prvi diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom zastupao ovog hemijskog giganta u sporovima “vrednim preko 20 miliona”. Osamdeset i druge godine biva imenovan za opštinskog javnog tužioca, a 1986, prelazi za zamenika okružnog javnog tužioca. Sa tog mesta u privatnike odlazi 1991. godine.
-U celoj mojoj karijeri, najteži period mi je, kao čoveku, bio u tužilaštvu i sudu, kada sam morao da odlučujem o sudbinama ljudi vezanih za izvršenje krivičnih dela, kada sam znao da neko mora da bude kažnjen, ali isto tako shvatao da su mnoge okolnosti uticale na to da ta osoba bude delikvent- objašnjava Branko.
Međutim, od samog početka privatnog bavljenja advokaturom uvažava poštovanje klijenata, čak i onih protiv kojih je vodio sporove.
-Ljudi odmah shvate da mi nismo tu zbog novca, odnosno da se ne pojavljujemo žbirski i šićardžijski, već da rešimo problem. U velikom broju slučajeva, oni koji su bili na suprotnoj strani, kasnije kod nas dolaze po savet. To je znak profesionalnosti i poštovanja, jer mi živimo od procesa i suđenja, ali se pre nego što do toga dođe trudimo da iscrpimo sve mogućnosti da se spor reši mirnim putem- ističe Branko.
Budućnost u međunarodnom pravu
Najmlađi u Advokatskoj kancelariji Ignjatović je sin Filip. On je diplomirao pre dve godine, i sada kod brata Alekse obavlja pripravnički staž. Tvrdi da je njemu još teže, jer pored legende o dedi, ugleda oca, mora da opravda i poštovanje braće u pravnom svetu.
Kaže da ima gledanja kroz prste, ali je brat Aleksa uglavnom strog. Za njegovo dobro. Da bolje nauči.
-Kada sam došao da odrađujem staž, Aleksa mi je rekao da mi neće dati ribu, već će me naučiti da pecam- kaže Filip, koji se za sada u tom ribolovu odlično snalazi.
Njegovu budućnost, ali i budućnost kancelarije Velisav, jedini od sadašnje postavke “pravnih” Ignjatovića koji poslom nije direktno vezan za kancelariju, vidi u međunarodnom pravu. Šabac, kao stecište mnogih inostranih kompanija ima potencijala za to, dok bi za Ignjatoviće delovanje u toj oblasti bila stepenica više u pravnoj praksi.
-Deda i tata su bili pretežno krivičari, Aleksa je stavio akcenat na građansko pravo, dok ja vidim potencijal u Filipu i razvoju međunarodnog prava. Posebno, što iz iskustva sa inostranim kompanijama znam koliko cene porodičnu tradiciju, a mi i u tom segmenu imamo šta da ponudimo- zaključuje Velisav Ignjatović.

Gimnazijalci
Branko Ignjatović je đak Šabačke gimnazije. Svih petoro njegove dece su završili istu. Ukoliko se u računicu ubroji Brankova rođena sestra, kao i bračni partneri, čak 11 Ignjatovića je boravilo u gimnazijskim klupama.


T.Trifković

Najnoviji broj

2. februar 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa