Iz Portoroža, posle dugo godina, vratio se u svoj rodni grad, meni drag čovek. Popio sam kafu sa njim. Veoma važno za ovu priču , u Šabac, uskoro, vratiće se i njegova porodica. Supruga, kćerka i sin.
Namerno vam neću spomenuti njegovo ime, jer u ovoj priči, samo jedan divni dečak koji neobično podseća na svoga oca, zaslužuje da mu se spomene ne samo ime, već i prezime. Elem, ovaj meni drag čovek, još uvek je u svom košarkaškom, gorolomnom telu, mada, primetio sam, posle svih ovih godina, stekao je jednu kvrgu u jednom kolenu a mislim da je postao i pomalo čvorast u oba kuka. Nije više „Galata kula“, ali još je širokog pogleda i radoznao je, jer… …ostao je gromkog i vedrog duha, prostrane i zvonke duše, još uvek je dete i dečak, gde u razgovoru sa njim prepoznajete svu čistotu deteta i ozbiljnost dečaštva u sebi. U toj „utakmici“ našeg razgovora, odigrali smo sve četiri četvrtine.
Na početku pričali smo o politici. U nastavku meča, ubrzali smo tempo, odigrali tematski pick and roll pa prešli na istoriju, a kad smo se uverili da je razlika nedostižna za sve naše protivnike, prešli smo u „mirnoj završnici“ na razgovor o porodici, odrastanju i školovanju njegove dece, o Sloveniji, uslovima za život, poreskim prijavama, hrani i vinu, mediteranskom podneblju, pogledu na Koparski zaliv i… taman kad sam hteo da mu stisnem ruku, zahvalim na kafi i fair play susretu ... dogodila se magija !!! Nestvarna i čudesna „trojka“ u poslednjoj sekundi našeg susreta.
„Znaš , skrasili smo se u Portorožu, lepo nam je tamo, siguran posao, miran život, deca su se uklopila, imaju drugove i srećno detinjstvo a nedavno, dobili smo i ponudu da moj prvenac i prvozvanac kako ga ja ponekad zovem, zaigra za kadetsku reprezentaciju Slovenije.“
„I, šta ste odlučili?“ – upitao sam. „Mi ništa, dok nismo pitali njega, i, tek kad nam je rekao šta on o tome misli, doneli smo odluku da se vratimo u Šabac.“ „Šta vam je rekao?“ - sa slutnjom koja mi je izmamljivala osmeh na licu, upitao sam ga… …„Tata, Mama, jedino što ja želim, je da igram za moju Srbiju.“ Gledam u nasmejanog oca u želji da dokučim, da li je njegov sin onakav kakav je on, ili je on postao onakav kakav je želeo da mu bude sin.
Skamenjen u vremenu, vidim sebe, kako izvijam vrat, kako uparujem oči sa putanjom lopte , gde se drhtaj tišine u ukrštaju sa rezonantnim zvukom mrežice, pretvara u oduševljenje, koje kad se desi, znaš sigurno - čuo ga je ceo Svet. Pobeda u poslednjoj sekundi. I radost, velika radost. Njegovo dete , njegov sin „plejmejker“ je ove priče.
On je ta nerastvorena čestica u pokoljenju. I to nije slučajnost. To je on od đedova nasledio, on je taj „vanvremenski dvokorak“ koji razbija svaku „zonsku odbranu“ protivnika, čvrstinom svog karaktera i silinom timskog duha. On je već sad, jemstvo, da će biti još, srpskih, pobeda i u budućnosti. A kad se one dese, i kad za njih ponovo čuje čitav Svet, trešće se Srbija, izliće se na ulice narod, da proslavi još jednu pobedu koja nam je uvek tako potrebna.
A varnica i raspaljeni plamen te pobede tinjao je u iskrenom dečjem srcu i dečačkom poštenju, koje je reklo: „Tata, Mama, jedino što ja želim, je da igram za moju Srbiju.“ Njegovo ime je Andrej Mušicki.
