Ostaje žal ze reprezentativnim dresom

Odbojka je ponovo u žiži domaće javnosti, dve nacionalne selekcije su vodile, odnosno vode borbu na Evropskim šampionatima koje su započeli kao branioci titule. Velika takmičenja na malo ekranu, ispunjen ljubavlju ka sportu svog života, prati i verovatno najbolji odbojkaš iz Šapca u istoriji Miloš Antonić.

-Očekujem da budemo u borbi za medalju. Ekipa je dugo na okupu, branimo zlato i željni smo dokazivanja, jer nas nije bilo u Tokiju, a pripadamo vrhu. Moramo se dokazivati, verujem da imamo kvalitet za visok plasman, a veliki konkurenti su Francuska, Poljska, Italija – ističe Antonić.
Mnoge odbojkaške snove je ostvario, sačuvavši jednaku ljubav ka sportu kao i na prvom treningu, ipak san o nastupu za nacionalni tim nije dosanjao

-Slagao bih kada bi rekao da ne žalim, maštao sam o nastupu za Srbiju. Igrao sam za juniorsku reprezentaciju, međutim odlaskom u slovenački klub prestao je kontakt i više nije bilo poziva. Imao sam mogućnost nastupa tokom karijere za Sloveniju, Crnu Goru, prethodne godine sam imao opciju da igram i za Albaniju, ali sam od početka bio siguran da ako ne mogu da igram za svoju državu, neću igrati ni za jednu. U sebi sam raščistio da ću biti samo igrač klupske odbojke.

Šabačka odbojkaška priča nije tako blistava, ženska odbojka nekako živi, čak i ostvaruje određne korake napred, dok muške faktički i nema. Deo prethodne sezone Antonić je proveo u Srbiji i utisak je da nije samo Šabac u problemu što se tiče odbojkaške budućnosti.

-Nisam optimista da će se nešto poboljšati u skorijoj budućnosti. Tužno mi je što više nema ni mog matičnog kluba, niti bilo kojeg drugog muškog u Šapcu, koliko znam ima nekoliko ekipa sa ženskim selekcijama. Uverio sam se iz prve ruke da Odbojkaški savez ne vodi mnogo brigu o manjim sredinama, fokus je na velikim centrima: Beograd, Novi Sad, Niš, drugi delovi su manje važni i posledice su neizbežne.

Teče Antoniću 35. godina života. Iako je u poznim igračkim godinama, igra na poziciji gde godine donose neprocenjivo iskustvo i mnogi zakorače i u petu deceniju profesionalne karijere.

-Još uvek sebe vidim kao iskusnog, ne starog igrača (smeh). Osećam se dobro, spreman da pružim još mnogo, još sam zaljubljen u ovaj sport, radujem se svakoj utakmici, treningu i dok u meni postoji taj žar, želeo bih da igram. Karijere tehničara su produžene, igraju i posle četrdesete godine. Voleo bih da stignem Nikolu Grbića po godinama igranja, po svim drugim parametrima je jedan jedini, moj uzor i idol.

Posle neprijatnog iskustva u Nišu, Miloš je nastupao za kiparsku Anagenisu sa kojom je produžio ugovor na još dve sezone i postao jedan od nosilaca ideje o plasmanu u plej of i borbi za visok plasman u perspektivi.

-Dugo nisam imao zadovoljstvo da budem deo kluba koji predvode tako korektni ljudi. Sarađivali smo na najvišem nivou i na kraju sezone sam imao još četiri ponude, čak i finansijski bolje, međutim baš zahvaljujući tom odnosu nisam imao dilemu da želim da ostanem i tako smo došli do ugovora na još dve sezone.

Nastupa u ne mnogo poznatoj ligi i državi koju sportski ne karakteriše odbojka. Ipak klubovi ulažu u strane igrače i trenutmo je oporavak posle perioda korone koji je ostavio posledice i na ekonomiju.

- Umanjena su ulaganja što se odrazilo na kvalitet. Ipak, od ove sezone situacija je bolja, ponovo su dozvolili tri stranca u svakoj ekipi, jednog više nego prethodne sezone. U mojoj ekipi je na poziciji korektora Rus, primač je Kubanac. Liga je bazirana na igračima iz drugih država, što se odrazilo na reprezentaciju, te ih nema na velikim takmičenjima. Osim toga veliki problem je rad sa mlađim kategorijama, tu im nedostaje stručan kadar.

Uz profesionalno ispunjenje ostvo je donelo i privatn zadovoljstvo.

-Igrao sam u mnogo država, ali Kipar prednjači u meri da razmišljam o mogućnosti da ovde ostanem i po završetku karijere. Uslovi života, klima, gostoprimstvo ljudi, mir, uređenost koji vladaju učinili su da se osećam ja dobro i da dođem ovde sa porodicom. Ćerka je ovde već krenula u školicu i osećamo se divno.