Istorija je sila

Porodica Sare Jevtić potiče iz Srema, a sreću je pronašla u zemlji iz snova mnogih, Švajcarskoj. Ipak, profesija i akademsko usavršavanje doveli su Saru u zemlju predaka kako bi istraživala o prošlosti, koncentracionim logorima i stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata na području Šapca. Međuopštinski istorijski arhiv Šabac bio je jedna od stanica master istoričarke Univerziteta u Bazelu tokom izrade naučnog rada, ali se u grad na Savi često vraća kako bi nastavila da otkriva nove podatke o kako kaže, pomalo zapostavljenoj temi, koncentracionim logorima. Tokom jednog Sarinog boravka u Šapcu razgovarali smo sa njom o kulturi sećanja, istoriji i odnosu prema učiteljici života u sadašnjem trenutku.

Odakle potiče interesovanje za istoriju Šapca, posebno za period Drugog svetskog rata i koncentracione logore?
-Pre nekoliko godina u delu nemačkog istoričara videla sam fusnotu u kojoj je pominjao stradanje u koncentracionom logoru u Šapcu. Nisam znala da je logor postojao u gradu i prva pomisao mi je bila „Zbog čega to ne znam?“, a potom „Šta se desilo, kako? To je bila inicijalna tačka od koje je sve krenulo. Od tada je proteklo sigurno deset godina, a jedno od presudnih pitanja je zbog čega sam do te informacije došla u Švajcarskoj, ne u Srbiji. Tokom privatnih boravaka ovde nisam dobila neophodne informacije, niti sam videla posebna obeležja sve do te knjige. To je bio jedan od razloga mog interesovanja. U inostranstvu malo znaju o gradu i za njegovu ulogu u stradanju Jevreja, a odrasla sam u društvu gde su koncentracioni logori paradigma Drugog svetskog rata. Kako je to ozbiljna i zahtevna tema, bilo mi je jasno da će to biti predmet mog master rada.

Slučajno otkriven podatak bio je osnova za master rad kao nastavak akademskog usavršavanja. Šta je fokus naučnog rada?
- Istoriju možemo posmatrati kao proces u prošlosti i kao narativ u sadašnjosti. Istražujem istoriju kao proces, šta se desilo, a zatim i kako se taj narativ menjao. Zbog čega imamo drugačiji odnos i mišljenje o nekom događaju. Posetila sam mesta važna za kulturu sećanja u Šapcu. Na Zapadu je to veoma važan segment, kao i termin „mesto sećanja“. Nije fokus samo na materijalnom, već na simbolici. U Srbiji neka mesta jesu fizički označena kao mesto stradanja/sećanja, ali ako u javnoj sferi ne postoji svest da se to desilo, onda kao da nije. Veoma je važno da pratimo kako se taj narativ menjao, na primer u sredstvima informisanjima, pre svega štampanim medijima.

Često pominjemo termin kultura sećanja. Kako bismo suštinu i značenje približili laicima?
-Imamo individualno i kolektivno sećanje. Kolektivno sećanje je više vezano za sadašnjost, nego za prošlost. Koristimo narative kako bi ga održali, a ti narativi su često selektivni i prilagođavamo ih. Biramo čega želimo da se sećamo. Imamo državne i lokalne narative, a pitanje je da li se oni poklapaju, ili se u nekim segmentima razlikuju. Kultura sećanja je društveni fenomen, no ne može se posmatrati van okvira politike. Moramo uzeti u obzir i tu pozadinu. Šta je trenutnoj političkoj strukturi i motivaciji potrebno da uzme iz konteksta, čime se on tada gubi. Na koncentracione logore gledam kao na ogledalo događaja. Neverovatno je da prođem pored tvrđave i ne vidim spomen ploču, a postoje izveštaji o logoru.

Imamo individualno i kolektivno sećanje. Kolektivno sećanje je više vezano za sadašnjost, nego za prošlost. Koristimo narative kako bi ga održali, a ti narativi su često selektivni i prilagođavamo ih

Ako sagledamo narativ koji dominira u javnosti stiče se utisak da više apostrofiramo u određenim situacijama motive heroja i pobede, nego žrtava. Istorija i događaji iz prošlosti su podložni manipulaciji.
-Nije jednostavno odgovoriti na to pitanje, jer niko ne želi da se seti svoje krivice u određenim događajima. Tu nastaje prvi problem. Ne bih rekla da su žrtve i stradanje manje važni, no mislim da su često korišćene za manipulaciju. One stvaraju snažnije emocije, nego pobeda. To se vidi posle Drugog svetskog rata kada su u jugoslovenskom narativu bile veoma važne sve do 60-ih godina su u fokusu, a onda sledi narativ partizana heroja. Osamdesetih je ponovo fokus na žrtvama i Jasenovcu kao koncentracionom logoru, a neke druge stvari izmiču iz vida, kao na primer koncentracioni logori u samoj Srbiji. Nakon čega se ponovo narativ menja.

Koliko je odnos prema istoriji sličan, odnosno različit u Švajcarskoj i Srbiji?
-Švajcarska nije ratovala, i pristup je drugačiji, te postoji ta određena distanca. Kao što sam pomenula za nas su koncentracioni logori paradigma Drugog svetskog rata. Čini mi se da je ovde drugačije. Ipak, ne mogu da govorim u ime drugih i o njihovom znanju, ali moje iskustvo pokazuje da mnogi nisu znali za logore. U Švajcarskoj se razlikuje nauka i narativ. Postoje jasne granice između politike i nauke, a čini mi se da je ovde to teško razlikovati. Imamo političku reviziju istorije, te svaki tekst treba pažljivo da se čita, gleda pozadina i sagledaju okolnosti. U javnoj sferi gde je taj meta narativ dominantan nema prostora za kontranarative. Narativ i istorija su uvek diskurs. Ako govorimo o istoriji kao procesu uvek je potreban dijalog. Teško je da kontranarativ pronađe pristup tom velikom, a to je primetno na prostoru bivše Jugoslavije gde se već tri decenije stvara kolektivno sećanje. Nedostaje javna rasprava, ona prava, naučna, bez manipulacija.

Pristup istoriji kao nauci nije uvek primaran, te često imamo različita tumačenja događaja bez istraživanja, metodologije i korišćenja dostupnih izvora.
-Primer je kada je pronađen dnevnik dr Ružice Bojić gde je napisala, parafraziram, „U logoru na Savi Nemci su držali Jevreje, a partizani Srbe.“, što je izvučeno iz konteksta. Samo jedna rečenica koja je deljena u medijima. Niko nije uzeo u obzir da pogleda/pročita dnevnik i vidi šta je pisala, pre i posle te rečenice. Toliko izvora, izveštaja je dostupno, a niko ne istražuje da vidi šta se dogodilo zaista. Tako se pokreću rasprave, bez ideje i saznanja da li je to istina. Više nije važno, jer odgovara tom trenutnom narativu. Sada se gleda kroz prizmu antikomunizma, ali i drugih motiva. Kao primer je tema mosta u Šapcu već nekoliko godina, ali se niko nije zapitao ko je pokrenuo. Da li je u pitanju istoričar, da li je istraživao. Ne postoji naučni rad koji se bavi tom temom. U javnoj sferi u Švajcarskoj to nije toliko dominantno. Postjugoslovenske države imaju problem oko nacionalnosti. Istorija i jezik se koriste kao sredstva manipulacije. U Švajcarskoj to nije slučaj. Istorija se briše, a nova piše. Brojevi su podložni manipulaciji i preterivanju. Ipak, istorija je sila.

Da li treba da prihvatimo odgovornost za događaje u prošlosti, čiji nismo bili svedoci i da osvestimo sve ono što se dogodilo?
-Mi imamo odgovornost, iako nismo proživeli nešto, naša odgovornost je da istražujemo istoriju onako kako je bilo. Da bi naučili za bolje sutra. Mnogi nisu svesni da se stvari ponavljaju, a mi smo skloni da brišemo istoriju. Sutra nećemo znati šta je nekada bilo i šta može biti. Smatram da smo odgovorni za prihvatimo odgovornost za bolju budućnost.