TITELBAHOVI CRTEŽI NAŠLI SVOJ DOM U MANASTIRU PETKOVICA
Ostvario dečački san
Uoči hramovne slave, sestrinstvo manastira Petkovica kod Šapca dobilo je dva crteža poznatog srpskog slikara Vladislava Titelbaha. Darodavac je inženjer telekomunikacija mr Velimir Bata Žugić.
- Umetnička dela imaju svoj sopstveni život i njihov put se nikada ne zna, ali u ovom slučaju bilo je prirodno da se Titelbahovi crteži vrate tamo gde su nastali 1850. godine, tri godine po izgranji manastira. Odluka da ih predam na trajno čuvanje manastiru doneta je sa mnogo ljubavi. Žugić je odrastao uz Titelbahovu Petkovicu, s obzirom da su crteži bili u vlasništvu njegove porodice, i decenijama maštao da jednom dođe i pomoli se u toj crkvi.
TITELBAH Vladislav Titelbah je umetnik koji je srpskom narodu ostavio veliki broj skica, crteža, grafika, akvarela, slika, scenografija i nacrta za pozorišne kostime. Njegova dela su često bila izlagana na raznim tematskim izložbama koje su organizovali brojni muzeji. Za života je uradio preko devet hiljada umetničkih radova od kojih je danas sačuvano oko hiljadu, budući da je najveći broj stradao tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Njegovi radovi se svrstavaju u prvorazredne istorijske izvore za sagledavanje i tumačenje srpske narodne umetnosti s kraja 19. i početka 20. veka. Spisak dela je raznolik i u tematskom pogledu i sastoji se od predstava srpskih predela i pejzaža, različitih kulturnih manifestacija, slika iz svakodnevnog života, prikaza arhitektonskih zdanja i srednjovekovnih spomenika, starih zanata i narodnih nošnji, kao i radova koji su ga uveli u sferu primenjene umetnosti: ilustracije za knjige, okviri za slike i fotografije, nacrti za razglednice, kalfenska pisma, kao i povelje i diplome. Bio je i gimnazijski profesor matematike i nacrtne geometrije u Novom Sadu i Beogradu, redovni član Odbora za umetnost Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije.
- Za mene su imali posebno značenje, emotivno i duhovno. Kao dečak i mladić gledao sam ih i uživao u njima, a kasnije su bili pokretači sećanja na moje roditelje i porodicu. Često sam sanjao da odlazim u tu crkvu da se pomolim velikoj svetiteljki, ali se san uvek završavao ispred crkve. Darodavcu se san ostvario uoči Svete Petke, u navečerje manastirske slave. Još uvek je pun utisaka.
- Na neki način mi nedostaju, ali moja želja da crteži nađu svoj dom je ostvarena. Tamo su gde bi i trebalo da budu i gde će ostati za mnoge nove generacije koje će pohoditi manastir. Srećan sam što će ostati tamo jer je to, kako su rekli u manastiru, najstariji istorijski dokument koji imaju u svom posedu. Za mene je to velika satisfakcija.
Na pitanje zašto je baš sada doneo odluku da pokloni Titelbahove crteže, Žugić kaže da svaka odluka ima svoje vreme.
- Kada sam došao u manastir, osetio sam istu energiju kao kada sam gledao crteže, a kada sam ušao u crkvu i pomolio se svetiteljki, doživeo sam nešto što se verovatno jednom u životu dešava. Kao da su crteži čekali da zajedno dođemo u manastir da bi se moj san ostvario.
