Posebnost vaterpolo tradicije

Selektor vaterpolo reprezentacije Italije Alesandro Kampanja je jedna od najupečatljivijih ličnosti svetskog vaterpola i stručnjak koji je uspehe u bazenu preneo i na timove koje predvodi. Više od 20 godina je u vrhu svetskog vaterpola i poznat je kao trener stvaralac. Grčku je uveo među najbolje, Italiju vratio u vrh posle godina neuspeha.

U vaterpolu je malo novih rivalstava, svako se proteže na brojne decenije, sačinjeno je od zajedničkih slavnih trenutaka, trofeja, začinjeno posebnim utakmicama, nezaboravnim trenucima i draži koja ne prestaje ni tokom zajedničkih treninga, kamoli utakmica.

-Rivalstvo naših reprezentacija bih uporedio sa rivalstvom Italije i Nemačke u fudbalu. Odigrali smo protiv, najpre Jugoslavije, potom Srbije i Crne Gore i danas Srbije, mnogo polufinala i finala koja se ne zaboravljaju. Naš sport je više od drugih zasnovan na tradiciji. Sve najvkvalitetnije reprezentacije dolaze iz država gde vaterpolo ima dugu tradiciju, ljudi im se dive, jer vatepolisti su izvanredni sportisti, odvažni, snažni, posvećeni i predani teškom, zahtevnom sportu. Istovremeno, osvajanje medalje i uspeh za svoju državu sadrži posebnu notu, a Italija i Srbija imaju mnogo osvojenih titula, što ih spaja i međusobne mečeve čini posebnim – ističe na početku razgovra za naš list Alesandro Kampanja, nedavno gost Šapca gde je predovdio Italiju u meču prvog kola Svetske lige protiv Srbije.

Još najmanje deceniju
Kampanja je ugovorom sa italijanskim savezom vezan do kraja Olimpijskih igara u Parizu, a potom...
-Draž ovog posla je neizvesnost, ne znam gde će voditi dalje put. možda ostanem u Italiji, možda bude neko novo mesto. Želim da bar još deceniju radim kao trener i otvoren sam za sve mogućnosti./antrfile]

Čuveno „Milanović, Milanović, gooooool.....“ usledilo je upravo kada se Igor Milanović oslobodio Alesandra Kampanje. Ko bi mogao da zaboravi takav meč, ali i on je samo jedan iz niza velikih duela starih rivala...

-Svi pamtimo finale Svetskog prvenstva u Madridu 1986, tu sam bio akter u bazenu, kao trener dobro pamtim uspehe u finalu Svetskog prvenstva u Pekingu 2011, polufinala Olimpijskih igara u Londonu 2012, jednako su mi u sećanju porazi u Riju i Tokiju. Ovakvi dueli su posebni i ostaju u nama. Pobeda donosi novo samopouzdanje, no i porazi su sastavni deo sporta i mogu biti izuzetno važni ako se iz njih nauči. Iz grešaka i loših odluka dobijamo važne smernice za dalje poteze. Svi volimo da kažemo kako poraz treba što pre zaboraviti, ali se ja ne sažem, može biti izuzetno koristan ukoliko se iz njega nauči.

Uvek najviši ciljevi

Tradicija je i ponos i obaveza. Na svakom novom početku se selekcija gradi postepeno, međutim i u frekeventnom sistemu vaterpolo takmičenja, očekivanja su javnosti uvek najviša.

-Govorio sam o tradiciji vaterpola u nekim državama, između ostalih Italiji i Srbiji, u njoj su brojne medalje, pehari i ona je velika, ali i obavezujuća. Mi smo promenili mnogo igrača, međutim jasno nam je da u Pariz 2024, bez obzira na sastave drugih, ne možemo putovati sa spremnim opravdanjem za neuspeh. Očekuju od nas najviše. Igrajući za Italiju, Srbiju, Mađarsku, Hrvatsku, Španiju, ne možete nastupiti sa idejom da budete peti, sedmi, već je pobedničko postolje obaveza. Detalji odlučuju između zlata, srebra, bronze, ali je uvek cilj medalja i to najsjajnija. Tri medalje, šest, sedam reprezentacija od kojih se one očekuju i tu počinje nadmetanje.

Jugoslovenska škola je veći deo igračke karijere bila rivalska Kampanji, međutim uz nju je ostvario
najveće uspehe, a potom i „pekao“ trenerski zanat uz njene osobenosti, učeći od Ratka Rudića, nekadašnjeg selektora Italije.

-Ratko Rudić je ostvario veliki uticaj ne samo na mene ili italijanski vaterpolo, već na vaterpolo kao sport. Osamdesetih je napravio iskorake kroz uvođenje teretane u trenažni proces, stvorio nove strategije odbrane i napada. Isticao je značaj psihološke pripreme utamice, insistirao na improvizaiciji u bazenu, brojna istraživanja je sproveo i velika vaterpolo zaostavština je zapravo i njegov dar našem sportu. Uživao sam u radu sa njim, najpre kao njegov igrač, a potom i kao asistent, učio sam na svakom treningu. Kada mi je savez ponudio da postanem selektor nakon odlaska Ratka Rudića u SAD, imao sam mnogo dilema, bio sam vrlo mlad i presudile su baš njegove reči ohrabrenja: „Odvaži se i prihvati, ja verujem u tebe.“

Biografija
Alesandro Kampanja je rođen 1963. godine. U igračkoj karijeri najduže je branio boje Ortiđe iz Sirakuze, da bi u finišu karijere dve sezone nastupao za Romu. Trenersku karijeru je započeo kao pomoćnik Ratku Rudiću, a 2000. godine je postao selektor Italije. Prvi mandat na klupi je trajao do 2003. kada preuzima Grčku u kojoj radi do 2008. godine. Odmah potom preuzima Italiju gde je u kontinuitetu selektor više od 13 godina.
Godine 1994. kao igrač je objedinio četiri titule: svetskog, evropskog, olimpijskog i mediteranskog šampiona. Najveći uspesi u trenerskoj karijeru su dva svetska zlata (2011. i 2019.), srebro na Olimpijsim igrama u Londonu, bronza u Riju 2016. i dva evroopska srebra.

Posle trogodišnjeg prvog mandata na klupi Italije. Kampanja dobio je priliku da predvodi Grču. Danas je to velesila, a preuzeo je prosečnu reprezentaciju sa kojom je ostvario najveće uspehe i postavio temelje na kojima su „Heleni“ dospeli do olimpijskog srebra.

-Sjajan period u mojoj trenerskoj karijeri i bronza na Svetskom prvenstvu u Montrealu mi je jedna od najdražih, jer je bila prva na najvećim takmičenjima u istoriji grčkog vaterpola. Imao sam bezrezervnu podršku, sjajne igrače koji su želeli da napreduju, verovali su oni u mene i ja u njih. Uz sve izazove, mnogo emocija je ostalo u tom odnose, poklonio sam celo sebe, dao sam im srce, a odgovor na drugoj strani je bio identičan i kada se to desi, to je izvanredno. Drago mi je što sada govoreći o Grčkoj, govorimo o stalnom kandidatu za medalju.

Uprkos svim uspesima, vaterpola je medijski i u Italiji, kao i u Srbiji iza manje uspešnih sportova. To je tužna činjenica i nepravda.

-Tek kada se plasiramo u borbu za medalje na Olimpijskim igrama ili Svetskom prvenstvu, u medijima počinje da se spominje vaterpolo. Mislim da je to posledica brojeva, odnosno zarae, ulaganja su znatno manja nego u drugim sportovima, manje je statističkih podataka, manje je publike i to u medijima koriste kao opravdanje. Mnogo njih mi je reklo: „Koga interesuju podaci o vaterpolistima, samo njih i njihove najbliže“, ali smatram da to nije u redu. Vaterpolo je popularniji nego što oni misle, priče igrača su izvanredne i imale bi odjek u javnosti. Ovi momci su sjajni sportisti, rade više nego drugi sportisti, govorimo o pet ili šest sati u bazenu, vrlo slično i u teretani, ulažu veliki trud, pružaju mnogo energije i mislim da zaslužuje više priznanja za to u medijima.