Foto: "Glas Podrinja"
DR KATARINA OSTOJIĆ, SPECIJALISTA INTERNE MEDICINE
Medicina je ljubav
Kako sam sazrevala kroz rad, tako sam shvatala da želim da radim nešto što ne zna da radi mnogo mojih kolega i čime se malo nas bavi. To sam pronašla u nefrologiji i dijalizi. Dijaliza ne znači ni osudu ni smrt, nego način lečenja i produžetak života. Mi smo svi kao jedna velika porodica. Upoznamo se ne samo sa njihovim zdravstvenim stanjem, nego i sa njihovim privatnim životom, sa članovima njihovih porodica
Iako joj je hirurgija bila prva ljubav, tek je radeći na dijalizi spoznala povezanost između lekara i pacijenta. Dr Katarina Ostojić specijalizirala je internu medicinu i još je godinu dana deli od subspecijalizacije nefrologije. Sedam godina sa pacijentima na hemodijalizi u šabačkoj bolnici deli i dobro i zlo, tajne, nade i strahove, lepe i ružne trenutke.
-Čitava medicina je moja velika ljubav, pod tim mislim na ljubav prema životu i prema pacijentima. Ne znam čime bih se drugim bavila u životu. Možda bih bila cvećarka ili bibliotekarka..., navodi dr Katarina.
Od prve želje, hirurgije, udaljio ju je sticaj okolnosti, odnosno teško vreme za zapošljavanje lekara. Takođe, želela je i da ostane u Beogradu, ali se, preko Aranđelovca, vratila u Šabac. Za propuštenim nije zažalila, a pruženu šansu i ukazano poverenje je iskoristila.
-Kada sam završila fakultet bilo je veoma teško zaposliti se. Većina kolega iz moje generacije je prvo morala da volontira i u tome su prolazile godine. Neki su uspeli da se zaposle u ustanovama u kojima su volontirali, ali ja nisam bila jedna od njih. Iako sam želela da ostanem u Beogradu, posao me je odveo u Aranđelovac, nakon čega sam poželela da se vratim u Šabac. Tadašnja direktorka dr Zora Nikolić mi je dala šansu. Prvo sam radila na urgentnom prijemu, a kasnije sam počela da radim na dijalizi. Kako sam sazrevala kroz rad, tako sam shvatala da želim da radim nešto što ne zna da radi mnogo mojih kolega i čime se malo nas bavi. To sam pronašla u nefrologiji i dijalizi, navodi naša sagovornica.
Specijalizacija traži odricanja
Za razliku od većine specijalizacija koje traju četiri godine, specijalizacija interne medicine traje pet godina. Dr Katarina Ostojić emocije su odvele u Beograd, što je bilo prednost za odlaske na predavanja i vežbe, dok je u roditeljskoj kući u Šapcu boravila kada ima dežurstva na dijalizi u šabačkoj Bolnici.
-Za prve tri godine specijalizacije vežu me veoma lepa sećanja, dok je poslednje dve obleležila epidemija, pa nisu bile tako lepe. Odricanja je bilo dosta, a najviše mi je nedostajalo slobodnog vremena. Imala sam obavezu da posećujem vežbe i predavanja, dok sam istovremeno zadržala svoja dežurstva ovde u matičnoj ustanovi. Teška je i sama pomisao da specijalizacija traje pet godina, a pogotovo biti učesnik u tome. Trepeo je i privatni život. Teško je živeti sa lekarom, a pogotovu sa onim koji se bave kliničkim radom i rade po smenama. Dijaliza radi non-stop, svih 365 dana u godini, nema praznika, Nove godine, Božića. Pacijenti uvek moraju da se dijaliziraju, navodi dr Katarina.
Dijaliza verovatno više nego i jedna druga oblast medicine stvara veze između lekara i pacijenata. Trenutno je u šabačkoj Opštoj bolnici, na hemodijalizi oko 90 pacijenata. Neki od njih su tu duže od 20 godina, dok je rekorderka Sneža, prošle godine obeležila tri decenije od prve dijalize.
-Dijaliza ne znači ni osudu ni smrt, nego način lečenja i produžetak života. Mogućnost transplantacije dodatno uliva nadu u život pacijenata sa bubrežnom slabošću. Svakodnevno smo zajedno sa njima. Dolaze kod nas tri puta nedeljno i svaka dijaliza traje od četiri do pet sati. Mi smo svi kao jedna velika porodica. Upoznamo se ne samo sa njihovim zdravstvenim stanjem, nego i sa njihovim privatnim životom, sa članovima njihovih porodica. Dosta toga znaju i oni o nama i mi o njima. Zbog toga nam teže pada i gubitak svakog pacijenta. Sećamo se i dan danas pacijenata koji nisu sa nama i po šest, sedam godina. Pamtimo ih po nekim anegdotama, situacijama, izjavama. Epidemija kovida ne samo da nam je otežala uslove za lečenje, nego nam je i odnela dosta pacijenata. Istovremeno smo i dobili nove, kojima je virus doprineo pogoršanju bubrežne funkcije, priča dr Katarina.
Kao najveće faktore rizika za gubljenje fukcije bubrega doktorka navodi dijabetes, hipertenziju i autoimune bolesti, mada pored tih i mnogo drugih stvari može uticati na to da fukncija bubrega zataji. Najmlađa pacijentkinja na hemodijalizi u Šapcu ima 22 godine i na ovaj način se leči od svoje 19.
-Hemodijaliza se obavlja kroz mašinu koja čisti krv i potom je čistu vraća u organizam. Peritonealna dijaliza se vrši preko trbušne maramice i pacijenti koji nju primenjuju nisu vezani za bolnicu, nego mogu da je rade u kućnim uslovima, objašnjava dr Katarina.
Transplantacija je jedini način da bubrezi ponovo rade i da se živi bez dijalize. Međutim, da bi došlo do transplantacije potrebno je da se poklope brojni faktori. Kod nas se ona još uvek najčešće radi uzimanjem organa od živog srodnika.
-Poslednjih nekoliko godina, a pogotovu od početka epidemije, gotovo da nema transplantacija. Pik je bio pre desetak godina kada je počela kampanja „Budi donor“ i kada su ljudi u većem broju potpisivali donorske kartice. Nažalost, u našem narodu i dalje vlada negativno mišljenje o donatorstvu organa. Pozitivan primer imamo u komšiluku. Hrvati su prvi u Evropi po broju transplantacija, ali je kod njih Ustavom uređeno da je svako ko se rodi potencijalni donor. Pravilo je da će nam pre trebati organ, nego što ćemo ga mi nekome dati, kaže dr Katarina.
Trenutno je na specijalizacijama oko 35 lekara Opšte bolnice „Laza K. Lazarević“ Šabac. Ne proleće će specijalizacije početi još četiri lekara. Ustanova akcenat stavlja na službe u kojima postoji deficit kadra.
-Čitava medicina je moja velika ljubav, pod tim mislim na ljubav prema životu i prema pacijentima. Ne znam čime bih se drugim bavila u životu. Možda bih bila cvećarka ili bibliotekarka..., navodi dr Katarina.
Od prve želje, hirurgije, udaljio ju je sticaj okolnosti, odnosno teško vreme za zapošljavanje lekara. Takođe, želela je i da ostane u Beogradu, ali se, preko Aranđelovca, vratila u Šabac. Za propuštenim nije zažalila, a pruženu šansu i ukazano poverenje je iskoristila.
-Kada sam završila fakultet bilo je veoma teško zaposliti se. Većina kolega iz moje generacije je prvo morala da volontira i u tome su prolazile godine. Neki su uspeli da se zaposle u ustanovama u kojima su volontirali, ali ja nisam bila jedna od njih. Iako sam želela da ostanem u Beogradu, posao me je odveo u Aranđelovac, nakon čega sam poželela da se vratim u Šabac. Tadašnja direktorka dr Zora Nikolić mi je dala šansu. Prvo sam radila na urgentnom prijemu, a kasnije sam počela da radim na dijalizi. Kako sam sazrevala kroz rad, tako sam shvatala da želim da radim nešto što ne zna da radi mnogo mojih kolega i čime se malo nas bavi. To sam pronašla u nefrologiji i dijalizi, navodi naša sagovornica.
Za razliku od većine specijalizacija koje traju četiri godine, specijalizacija interne medicine traje pet godina. Dr Katarina Ostojić emocije su odvele u Beograd, što je bilo prednost za odlaske na predavanja i vežbe, dok je u roditeljskoj kući u Šapcu boravila kada ima dežurstva na dijalizi u šabačkoj Bolnici.
-Za prve tri godine specijalizacije vežu me veoma lepa sećanja, dok je poslednje dve obleležila epidemija, pa nisu bile tako lepe. Odricanja je bilo dosta, a najviše mi je nedostajalo slobodnog vremena. Imala sam obavezu da posećujem vežbe i predavanja, dok sam istovremeno zadržala svoja dežurstva ovde u matičnoj ustanovi. Teška je i sama pomisao da specijalizacija traje pet godina, a pogotovo biti učesnik u tome. Trepeo je i privatni život. Teško je živeti sa lekarom, a pogotovu sa onim koji se bave kliničkim radom i rade po smenama. Dijaliza radi non-stop, svih 365 dana u godini, nema praznika, Nove godine, Božića. Pacijenti uvek moraju da se dijaliziraju, navodi dr Katarina.
Dijaliza verovatno više nego i jedna druga oblast medicine stvara veze između lekara i pacijenata. Trenutno je u šabačkoj Opštoj bolnici, na hemodijalizi oko 90 pacijenata. Neki od njih su tu duže od 20 godina, dok je rekorderka Sneža, prošle godine obeležila tri decenije od prve dijalize.
-Dijaliza ne znači ni osudu ni smrt, nego način lečenja i produžetak života. Mogućnost transplantacije dodatno uliva nadu u život pacijenata sa bubrežnom slabošću. Svakodnevno smo zajedno sa njima. Dolaze kod nas tri puta nedeljno i svaka dijaliza traje od četiri do pet sati. Mi smo svi kao jedna velika porodica. Upoznamo se ne samo sa njihovim zdravstvenim stanjem, nego i sa njihovim privatnim životom, sa članovima njihovih porodica. Dosta toga znaju i oni o nama i mi o njima. Zbog toga nam teže pada i gubitak svakog pacijenta. Sećamo se i dan danas pacijenata koji nisu sa nama i po šest, sedam godina. Pamtimo ih po nekim anegdotama, situacijama, izjavama. Epidemija kovida ne samo da nam je otežala uslove za lečenje, nego nam je i odnela dosta pacijenata. Istovremeno smo i dobili nove, kojima je virus doprineo pogoršanju bubrežne funkcije, priča dr Katarina.
Kao najveće faktore rizika za gubljenje fukcije bubrega doktorka navodi dijabetes, hipertenziju i autoimune bolesti, mada pored tih i mnogo drugih stvari može uticati na to da fukncija bubrega zataji. Najmlađa pacijentkinja na hemodijalizi u Šapcu ima 22 godine i na ovaj način se leči od svoje 19.
-Hemodijaliza se obavlja kroz mašinu koja čisti krv i potom je čistu vraća u organizam. Peritonealna dijaliza se vrši preko trbušne maramice i pacijenti koji nju primenjuju nisu vezani za bolnicu, nego mogu da je rade u kućnim uslovima, objašnjava dr Katarina.
Dijaliza verovatno više nego i jedna druga oblast medicine stvara veze između lekara i pacijenata
Transplantacija je jedini način da bubrezi ponovo rade i da se živi bez dijalize. Međutim, da bi došlo do transplantacije potrebno je da se poklope brojni faktori. Kod nas se ona još uvek najčešće radi uzimanjem organa od živog srodnika.
Čitava medicina je moja velika ljubav, pod tim mislim na ljubav prema životu i prema pacijentima. Ne znam čime bih se drugim bavila u životu. Možda bih bila cvećarka ili bibliotekarka
-Poslednjih nekoliko godina, a pogotovu od početka epidemije, gotovo da nema transplantacija. Pik je bio pre desetak godina kada je počela kampanja „Budi donor“ i kada su ljudi u većem broju potpisivali donorske kartice. Nažalost, u našem narodu i dalje vlada negativno mišljenje o donatorstvu organa. Pozitivan primer imamo u komšiluku. Hrvati su prvi u Evropi po broju transplantacija, ali je kod njih Ustavom uređeno da je svako ko se rodi potencijalni donor. Pravilo je da će nam pre trebati organ, nego što ćemo ga mi nekome dati, kaže dr Katarina.
Trenutno je na specijalizacijama oko 35 lekara Opšte bolnice „Laza K. Lazarević“ Šabac. Ne proleće će specijalizacije početi još četiri lekara. Ustanova akcenat stavlja na službe u kojima postoji deficit kadra.
M. Mijailović
Najnoviji broj
25. april 2024.
